Ugljena kiselina

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ugljena kiselina
Structural formula
Ball-and-stick model
IUPAC ime
Drugi nazivi Rastvor ugljen dioksida; Dihidrogen karbonat; vazdušna kiselina
Identifikacija
CAS registarski broj 463-79-6 YesY
ChemSpider[1] 747 YesY
KEGG[2] C01353
ChEBI 28976
ChEMBL[3] CHEMBL1161632 YesY
Jmol-3D slike Slika 1
Svojstva
Molekulska formula H2CO3
Molarna masa 62.03 g/mol
Gustina 1.0 g/cm3 (rastvor)
Tačka topljenja

n/a

Rastvorljivost u vodi postoji samo ur rastvoru
pKa 6.352 (pKa1)

 YesY (šta je ovo?)   (verifikuj)

Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje (25 °C, 100 kPa) materijala

Infobox references

Ugljena kiselina je neorgansko jedinjenje sa formulom H2CO3 (ili OC(OH)2).[4] Ovo ime se isto tako koristi za rastvore ugljen dioksida u vodi, zato što takvi rastvori sadrže male količine H2CO3, i reakcije teku kao da je glavni molekul H2CO3. Ugljena kiselina formira dve vrste soli: karbonate i bikarbonate. Ona je slaba kiselina.

Hemijska ravnoteža[уреди]

Kad se ugljen dioksid rastvori u vodi uspostavi se hemijski ekvilibrijum sa ugljenom kiselinom:

CO2 + H2O је у еквилибријуму са H2CO3

Reference[уреди]

  1. ^ Hettne KM, Williams AJ, van Mulligen EM, Kleinjans J, Tkachenko V, Kors JA. (2010). „Automatic vs. manual curation of a multi-source chemical dictionary: the impact on text mining“. J Cheminform 2 (1): 3. DOI:10.1186/1758-2946-2-3. PMID 20331846.  edit
  2. ^ Joanne Wixon, Douglas Kell (2000). „Website Review: The Kyoto Encyclopedia of Genes and Genomes — KEGG“. Yeast 17 (1): 48–55. DOI:10.1002/(SICI)1097-0061(200004)17:1<48::AID-YEA2>3.0.CO;2-H. 
  3. ^ Gaulton A, Bellis LJ, Bento AP, Chambers J, Davies M, Hersey A, Light Y, McGlinchey S, Michalovich D, Al-Lazikani B, Overington JP. (2012). „ChEMBL: a large-scale bioactivity database for drug discovery“. Nucleic Acids Res 40 (Database issue): D1100-7. DOI:10.1093/nar/gkr777. PMID 21948594.  edit
  4. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 

Literatura[уреди]

  • Welch M. J., Lipton J. F., Seck J. A. (1969). „Tracer studies with radioactive oxygen-15. Exchange between carbon dioxide and water“. J. Phys. Chem. 73 (335): 3351. DOI:10.1021/j100844a033. 
  • Jolly, W. L. (1991). Modern Inorganic Chemistry (2nd Edn.). New York: McGraw-Hill. ISBN 0-07-112651-1. 
  • Moore M. H., Khanna R. (1991). „Infrared and Mass Spectral Studies of Proton Irradiated H2O+Co2 Ice: Evidence for Carbonic Acid Ice: Evidence for Carbonic Acid“. Spectrochimica Acta 47A: 255–262. DOI:10.1016/0584-8539(91)80097-3. 
  • W. Hage K. R. Liedl, Mayer E. (1998). „Carbonic Acid in the Gas Phase and Its Astrophysical Relevance“. Science 279 (5355): 1332–1335. DOI:10.1126/science.279.5355.1332. PMID 9478889. 
  • Hage W., Hallbrucker A., Mayer E. (1993). „Carbonic Acid: Synthesis by Protonation of Bicarbonate and Ftir Spectroscopic Characterization Via a New Cryogenic Technique“. J. Am. Chem. Soc. 115: 8427–8431. DOI:10.1021/ja00071a061. 
  • Hage W., Hallbrucker A., Mayer E. (1995). „A Polymorph of Carbonic Acid and Its Possible Astrophysical Relevance“. J. Chem. Soc. Farad. Trans. 91: 2823–2826. DOI:10.1039/ft9959102823. 

Spoljašnje veze[уреди]