Ћазим Сијарић

С Википедије, слободне енциклопедије
Ћазим Сијарић
Служба
РодМилиција
Године службе1941-1945
ЈединицаБјелопољски одред Муслиманске милиције Санџака

Ћазим Сијарић (1905—1945)[1] је био командант одреда Муслиманске милиције Санџака у Бијелом Пољу током другог светског рата.[2] Био је један од оснивача одреда Муслиманске милиције у Бијелом Пољу. Муслиманска милиција Санџака је током читавог другог светског рата била колаборационистичка јединица и активно подржавала све окупаторе, почев од Усташа преко Фашистичке Италије па до немачког Трећег Рајха систематски вршећи злочине над хришћанским становништвом.

Сијарић је био и један од учесника конференције у Годијеву када је донета одлука да се у првом кораку изврши етничко чишћење Срба у Санџаку и у другом кораку источни део Санџака укључујући и Бијело Поље припоји Великој Албанији. Био је један од команданата Муслиманске милиције који се нарочито залагао за Великоалбанску анексију источног дела Санџака. Нападима на локално хришћанско становништво је активно учествовао у покушајима да се спроведу одлуке конференције у Годијеву, упркос томе што се заједно са осталим командантима Муслиманске милиције Санџака на скупу у Бијелом Пољу који је био организовао Блажо Ђукановић залагао за поправљање међусобних односа Муслимана и хришћана. Четници су успели да сазнају за конференцију у Годијеву и њене одлуке. Када су видели да се оне спроводе у дело а да Италијани не чине ништа да заштите хришћане од Муслиманских милиција, четници су схватили да морају сами да се изборе са њима. У јануару 1943 су напали снаге Муслиманске милиције у Бјелопољском срезу убивши при томе велики број војника и цивила. Већина Муслимана је сматрала Сијарића одговорним за неорганизован и слаб отпор четницима па због тога нико није стао у његову одбрану када га је почетком фебруара 1943 команда италијанске дивизије "Венеција" сменила са места команданта Муслиманске милиције за Бијелопољски срез. Пошто је изгубио подршку Муслимана у Бијелопољском крају, Сијарић је отишао у околину Сјенице где је заједно са Вехбом Бучаном наставио агитацију у циљу напада на хришћане. Тамо је дочекао капитулацију Италије у септембру 1943 када је ступио под команду Немачког нацистичког официра Кремплера.

Други светски рат[уреди | уреди извор]

Сарадник Фашистичке Италије[уреди | уреди извор]

Ћазим Сијарић је био један од организатора одреда од 1.500 добро наоружаних[3] припадника Муслиманске милиције у Бијелом Пољу заједно са Вехбом Бучаном и Гаљаном Лукачем.[4] Штаб бијелопољског одреда Муслиманске милиције је био у Годијеву.[5] Бијелопољски одред Муслиманске милиције је био подређен Италијанској дивизији "Венеција", конкретно команданту Италијанског гарнизона у Бијелом Пољу, пуковнику Барасију.[6] Сијарићев заменик је био Смајо Трубљанин, Вехбо Бучан, Гаљан Лукач и Вехбо Беховић.[7][8] У једном документу из архиве дивизије "Венеција" из јануара 1943 Сијарић се назива "командантом фашистичке организације у Годијеву".[9]

Сијарић је предводио одред Муслиманских милиционера који је 19 маја 1942 спалио 15 кућа у селима Захумско, Врбица и Тутићи, убивши том приликом једну жену и једног четника и опљачкавши сву имовину и стоку.[10] Патрола карабињера која је кренула у Годијево је 23 септембра 1942 била разоружана од стране Ћазима Сијарића и његових милиционера, али није одговарао за овај потез јер је ослободио заробљене италијанске војнике.[11]

Залагање за Велику Албанију[уреди | уреди извор]

Заједно са осталим командантима одреда Муслиманске милиције као што су Осман Растодер, Сулејман Пачариз и Хусеин Ровчанин, Сијарић је учестовао на конференцији у селу Годијеву почетком октобра 1942,[12] на којој је донета одлука да се нападну српска села у околини Сјенице и другим деловима Санџака.[13] Сијарић се противио Растодеровим предлозима агресивне политике према Србима али је био прегласан јер је Растодер добио подршку већине присутних поставши најутицајнији командант међу осталим командантима Муслиманске милиције Санџака.[14] Следећи корак након планираног етничког чишћења православних становника Санџака је био присаједињење већег дела Санџака Великој Албанији, за шта су се нарочито залагали Осман Растодер, Ћазим Сијарић и Хасан Звиздић.[15]

Четнички документи наводе да је Сијарић предводио одреде Муслиманске милиције приликом напада на села Јабланово, Тутићи и Пећарска 16 октобра 1942 у којима је опљачкано сво покућство, храна и стока и спаљено 29 кућа.[16] Италијански пуковник Бараси је ослободио све Муслимане који су били приведени као одговорни за ова дела.[16] Сијарић је заједно са још неким командантима Муслиманске милиције међу којима су били и Осман Растодер, Шефкија Крцић и Бахо Мекић, присуствовао на скупу који је 18 октобра 1942 организовао Блажо Ђукановић и којем су присуствовали сви председници општина у срезу као и командант и начелник Беранског среза као и бројни верски лидери муслимана и православаца у Бијелом Пољу.[17] Иако је скуп завршен уз сагласност и муслиманских и хришћанских лидера да ће се залагати за поправљање међусобних односа, одлуке овог скупа ипак нису спроведене у дело.[18] Почетком децембра 1943 Сијарић је са делегацијом од 50 људи отишао на Пештер да би обезбедио подршку тамошњих мухамеданаца да би "могао да нападне на Србе који се налазе на десној обали Лима".[19] Вишемесечна ратна иницијатива команданата Муслиманске милиције Санџака је добила епилог у нападу на село Буђево крајем децембра 1942.[20] Напад којим је започела акција Муслиманских милиција чији је циљ био "потпуно уништење православних у Санџаку и стварање једне државе - Велике Албаније" је предводио Сијарић.[21] Пошто су претходно били обавештени о нападу, становници Буђева су спремно дочекали нападаче и успели да одбране своје село.[22]

Ђуришићеве јануарске осветничке кампање[уреди | уреди извор]

Црногорски четници под командом Павла Ђуришића су 5 јануара 1943 напали 33 села углавном настањена муслиманским становништвом у региону Доњег Бихора.[23] У питању је био осветнички напад на муслимане у Санџаку, од којих су многи били недужни сељаци, са основним мотивом да се поравнају рачуни са Муслиманском милицијом Санџака.[24][25][26]

Сходно појединим изворима почетком јануара 1943 одред под Сијарићевом командом се истакао током напада четника под командом Павла Ђуришића.[27] Са друге стране, историчар Живковић сматра Сијарићево понашање потпуно војнички недораслим за тако озбиљну ситуацију јер је направио велику грешку што је упркос вестима о нападима четника 5 јануара 1943 током целог дана остао у Годијеву и упорно апеловао на италијанске снаге уместо да се са својим снагама супротстави продору четника.[28] Када је 6 јануара 1943 Сијарић извршио мобилизацију у Годијеву, у року од неколико сати је успео да мобилише око 1.500 припадника Муслиманске милиције који су располагали и аутоматским наоружањем и артиљеријом.[29] Уместо да са људством које је мобилисао одмах делује у правцу Бијелог Поља у циљу садејства са италијанским трупама које су током ове четничке акције подржавале мухамеданце, Сијарић је изгубио драгоцено време дописујући се са италијанским командантом у Бијелом Пољу ради добијања дозволе за овакав покрет.[30] Када је напокон добио дозволу италијана, четници су већ били опколили Годијево па Сијарић није могао да изврши овај маневар.[31] Одреди ЈВуО су се неометано пребацили на десну обалу Лима, развили у борбени поредак и свом снагом напали муслиманска села која су била слабо брањена пошто је Сијарић мобилисао главнину снага Муслиманске милиције у Годијеву.[32] ЈВуО је заузела и спалила Годијево 7 јануара 1943 а Сијарић се после великих губитака на страни Муслиманске милиције повукао у правцу Рожаја.[33]

Наставак Сијарићевог залагања за истребљење Срба и његова смена[уреди | уреди извор]

Сијарић је учествовао на састанку Муслиманских лидера организованог почетком фебруара 1943 у Петњици на којем су се само Растодер, Сијарић и Ајдарпашић изјаснили за борбу са хришћанима "до истребљења".[34] Сијарић је отишао у Годушу у покушају да тамо формира штаб Муслиманске милиције али су га оданде отерали мештани Годуше и Лозне, па се он одатле повукао у Рожаје.[35] Већина Муслимана је кривила Сијарића за неорганизован и слаб отпор четницима па због тога нико није стао у његову одбрану када га је почетком фебруара 1943 команда италијанске дивизије "Венеција" сменила са места команданта Муслиманске милиције за Бијелопољски срез за шта је повод био Сијарићев прогон српских породица у околини Рожаја.[36]

Сарадник Нацистичке Немачке[уреди | уреди извор]

Пошто је изгубио подршку у Бијелопољском крају, Сијарић одлази у околину Сјенице где је заједно са Вехбом Бучаном наставио агитацију у циљу напада на хришћане.[37] Тамо је дочекао капитулацију Италије у септембру 1943 када је ступио под команду Немачког нацистичког официра Кремплера.[38]

У новембру 1943 немачки пуковник Кремплер је наредио Муслиманима и Четницима у Санжаку да прекину са непријатељствима и сарађују под немачком командом. Кремплер је Сијарићу 15 новембра наредио да успостави комуникацију са локалним одредима четника и заједно са њима и са Муслиманском милицијом под командом Галијана Лукача да нападне комунистичке снаге у Бијелом Пољу. Кремплер је експлицитно наредио Сијарићу да "престане са пљачком и нападима на српска села" и да врати украдену стоку ако жели да избегне немачке санкције.[39] Сијарић је 17 новембра 1943 одговорио Кремперу да пристаје да спроведе његова наређења.[40]

Референцес[уреди | уреди извор]

  1. ^ ЦРНОГОРСКИ ЗЛОЧИНИ У БЈЕЛОПОЉСКОМ СРЕЗУ – Случај ликвидације познатог четника Видоја Конатара (1942) од стране Хамда Сијарића
  2. ^ Бојовић, Јован Р.; Шибалић, Мијушко (1979). Дурмиторска партизанска република: материјали са научног скупа одржаног у Жабљаку 24, 25 и 26, августа 1977. године. Историјски ин-т СР Црне Горе. стр. 382. 
  3. ^ Живковић 2017, стр. 448:"Он је командовао са 1.500 добро наоружаних људи"
  4. ^ Ћуковић, Мирко (1964). Санџак. Нолит-Просвета. стр. 136. 
  5. ^ Живковић 2017, стр. 448:"...Годијево, где је био и штаб милиције..."
  6. ^ Живковић 2017, стр. 447:"За разлику од Сјеничког, Милешевског, Прибојског и Пљеваљског среза, муслиманска милиција у Бјелопољском срезу била је под контролом италијанске дивизије „Венеција“.... команди италијанског гарнизона у Бјелом Пољу, односно пуковнику Барасију"
  7. ^ Фијуљанин, Мухедин (2010). Санџачки Бошњаци: монографија. Центар за Бошњачке Студије. стр. 110. ИСБН 978-86-85599-14-9. »Јединицом у Бијелом Пољу командовао је Ћазим Сијарић, а замјеник му је био Смајо Трубљанин.« 
  8. ^ Живковић 2017, стр. 447:" Сијарићеве четовође били су: Вехбо Бучан, Гаљан Лукач, Смајо Трубљанин и Вехбо Беговић. "
  9. ^ Живковић 2017, стр. 448:"„Венеција“ из јануара 1943. године Сијарић је наведен као командант „муслиманске фашистичке организације у Годијеву“.1452"
  10. ^ Живковић 2017, стр. 618, 619:" Током 19. маја страдала су села Захумско, Врбница и Тутићи. Муслимане су водили Ћазим Сијарић из Годијева и Вехбо Бучан из Губавча, Бјелопољски срез, истакнути команданти легализоване муслиманске милиције"
  11. ^ Живковић 2017, стр. 853:" Командант муслиманских снага у Бјелопољском срезу Ћазим Сијарић је 23. септембра разоружао једну патролу карабињера, која је кренула на терен у Годијево. Пошто је пустио Италијане, није позван на одговорност.2779 "
  12. ^ Пајовић, Радоје; Жељезнов, Душан; Божовић, Бранислав (1987). Павле Ђуришић, Ловро Хацин, Јурај Шпилер. Центар за информације и публицитет. стр. 245. ИСБН 978-86-7125-006-1. 
  13. ^ Реџић, Вучета (2002). Грађански рат у Црној Гори: Дешавања од средине 1942. године до средине 1945. године. Ступови. стр. 61. »...Растодер и др. одржали су састанак у селу Годијеву и договорили се о нападу на српска села у сјеничком и осталим...« 
  14. ^ Живковић 2017, стр. 858:"Иако се Сијарић са тиме није сложио, Растодер је добио подршку већине присутних и преузео примат када је у питању политички утицај"
  15. ^ Живковић 2017, стр. 857:"Следећи корак, за који су се посебно залагали хоџа Растодер, Ћазим Сијарић и Хасан Звиздић, било је да се после потискивања хришћана граница Велике Албаније прошири до Лима. Исти став су имали и муслимани из Дежевског среза, ... "
  16. ^ а б Живковић 2017, стр. 806
  17. ^ Живковић 2017, стр. 849
  18. ^ Живковић 2017, стр. 850
  19. ^ Живковић 2017, стр. 861"Затим је почетком децембра Ћазим Сијарић са 50 људи кренуо на Пештер да обезбеди помоћ тамошњих муслимана како би „могао да нападне на Србе који се налазе на десној обали Лима“
  20. ^ Живковић 2017, стр. 862"Вишемесечна ратна иницијатива добиће епилог у акцији према селу Буђеву крајем децембра.“
  21. ^ Живковић 2017, стр. 879"Напад је предводио командант милиције за Бјелопољски срез Ћамил Сијарић. Циљ акције био је „потпуно уништење православних у Санџаку и стварање једне државе – Велике Албаније“.“
  22. ^ Живковић 2017, стр. 879
  23. ^ Божовић, Бранислав; Вавић, Милорад (1991). Сурова времена на Косову и Метохији: квислинзи и колаборација у другом светском рату. Институт за савремену историју. стр. 246. ИСБН 9788674030400. »Четници Павла Ђуришића су, 5. јануара 1943. године, напали 33 села у Доњем Бихору, настањеном Муслиманима.« 
  24. ^ Реџић 2002, стр. 60
  25. ^ Седлар, Јеан W. (2007). Тхе Аxис емпире ин соутхеаст Еуропе, 1939–1945. Бооклоцкер. стр. 163. ИСБН 978-1-60145-297-9. 
  26. ^ Лампе, Јохн Р. (2000). Yугославиа ас Хисторy: Тwице Тхере Wас а Цоунтрy. Цамбридге Университy Пресс. стр. 215. ИСБН 978-0-521-77401-7. 
  27. ^ Фијуљанин, Мухедин (2010). Санџачки Бошњаци: монографија. Центар за Бошњачке Студије. стр. 110. ИСБН 978-86-85599-14-9. »Јединицом у Бијелом Пољу командовао је Ћазим Сијарић, а замјеник му је био Смајо Трубљанин. С обзиром да је бјелопољски крај у то вријеме ... Ова јединица се посебно истакла приликом напада четничких снага предвођених Павлом Ђуришићем, на овај крај, на правславни Божић 1943 године, ....« 
  28. ^ Живковић 2017, стр. 889:"Он је међутим, током целог дана остао у Годијеву и тиме показао недораслост овако озбиљној ситуацији. То не би требало да чуди будући да се радило о цивилу, а не војном лицу. Уместо отпора, Сијарић је одлучио да се ослони на талијане, будући да је био везан за њих подршком коју су му давали насупрот хоџи Растодеру. Ово ће се показати као кардинална грешка"
  29. ^ Живковић 2017, стр. 889:"За само неколико сати извршена је мобилизација, па је Сијарићу у Годијеву током раних јутарњих часова 6. јанура, било на располагању 1.500 милиционера. Имали су аутоматско и артиљеријско оружје, али нису стигли да узму оно које се налазио у магацинима у Бјелом Пољу. "
  30. ^ Живковић 2017, стр. 892
  31. ^ Живковић 2017, стр. 892:"Он међутим, није успео да се пробије до вароши јер су га убрзо четничке снаге опколиле у Годијеву.
  32. ^ Живковић 2017, стр. 891:"Јединице ЈВуО су га искористиле да се неометано пребаце преко Лима, развију борбени поредак и у пуној снази ударе на муслиманска насеља са десне обале, сада слабо брањена будући да је већина бораца отишла Сијарићу.
  33. ^ Живковић 2017, стр. 893:"У току 7. јануара пало је и спаљено Годијево, а Сијарић се после већих губитака са остатком људства повукао према Рожају. "
  34. ^ Живковић 2017, стр. 906:"За борбу са хришћанима „до истребљења“ изјаснисли су се само Растодер, Сијарић и Ајдарпашић. "
  35. ^ Живковић 2017, стр. 906
  36. ^ Живковић 2017, стр. 905
  37. ^ Живковић 2017, стр. 907
  38. ^ Живковић 2017, стр. 857:"После капитулације Италије септембра 1943. године прелази под команду пуковника Кремплера"
  39. ^ Живковић 2017, стр. 496:"Стога је половином новембра 1943. године упозорио команданта муслиманске милиције за Бјелопљоски срез Ћазима Сијарића да „престане са пљачком и нападима на српска села“, те да врати украдену стоку, јер ће га у противном строго санкционисати. "
  40. ^ Ћуковић, Мирко (1964). „Пробој у Санџак, борбе и непријатељска офанзива крајем 1943. године”. Санџак: На основу сакупљеног и обрађеног материјала књигу написао Мирко Ћуковић. Нолит. стр. 446. 

Извори[уреди | уреди извор]