Павле Ђуришић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Павле Ђуришић
Pavle Đurišić.jpg
Павле Ђуришић
Датум рођења (1907-07-09)9. јул 1907.
Место рођења Подгорица
 Књажевина Црна Гора
Датум смрти 21. април 1945.(1945-04-21) (37 год.)
Место смрти Логор Стара Градишка
 НДХ
Војска Југословенска војска
Југословенска војска у отаџбини
Црногорска народна војска
Године службе 1927—1945.
Чин потпуковник
Битке/ратови Други светски рат

Павле Ђуришић (9. јул 1907, Подгорица21. април 1945, Логор Стара Градишка) је био српско-црногорски официр Југословенске краљевске војске, који је постао четнички заповедник (војвода) и заповедао је великим делом црногорских четника. Иако се истакао као један од учесника Тринаестојулског устанка против Италијана у јулу 1941., касније је сарађивао са Италијом против партизана. Његове јединице су 1943. извршиле неколико масакара над муслиманским становништвом Босне, Херцеговине и Санџака и учествовале у антипартизанској операцији Вајс као помоћне италијанске трупе. Немци су га заробили у мају 1943. пред операцију Шварц, али је Ђуришић побегао, да би га поново ухватиле српске колаборационистичке власти.

Након капитулације Италије, Немци су га пустили и Ђуришић је почео сарађује са њима и српским квинслишким режимом. Уз помоћ Немаца, Милана Недића и Димитрија Љотића, 1944. је основао Црногорски добровољачки корпус. После слома четничког покрета, повукао се са својом војском у Босну. Након разлаза са Драгољубом Михаиловићем, кренуо је на запад у Словенију. Преко црногорског сепаратисте Секуле Дрљевића направио је споразум са НДХ о слободном проласку његове војске реорганизоване у Црногорску народну војску. Међутим, убиле су га усташе након битке на Лијевче пољу.

Биографија[уреди]

Рана младост Ђуришића[уреди]

Рођен 9. јула 1907. године у Подгорици. Године 1909. отац му се из Љешанске нахије сели у Подгорицу.[1] Отац му је био учесник Првог и Другог балканског рата. Погинуо је у Првом светском рату на аустријском утврђењу на Калиновику. Сахрањен је поред подгоричког храма.

Након очеве смрти, о Ђуришићу се старала његова мајка и његов деда по мајци и ујак који је био судија у Беранама. Павле је завршио основну школу и нижу гимназију у Подгорици.[1] Учитељску школу почео је у Беранама, али при крају друге године прелази у гимназију, полажући шести разред. Ту у Беранама је завршио седми разред гимназије и тада се одлучио да своју будућност тражи у војничком позиву.

У јесен 1927. године Павле Ђуришић уписује се у 55. класу Војне академије, из које 1930. године излази као пешадијски потпоручник. Током 1930. и 1931. службује у Сарајеву као водник 10. пешадијског пука Таковског. Његове старешине запажају у њему способности и амбиције, па га шаљу у Пешадијску официрску школу у Сарајеву, као водника стрељачке чете. Са тог положаја послат је по својој молби у Беране, како би могао помоћи својој мајци.[2]

У 1934. години службовао је у Беранама, прво као поручник - водник батаљона 48. пјешадијског пука, а затим као ађутант. Из те исте војне јединице 1937. године полаже капетански испит, а затим постаје командир прве чете тога батаљона.

Други светски рат[уреди]

Инвазија сила Осовине и италијанска окупација Црне Горе[уреди]

Када су италијанске трупе упале у Албанију 1939. године, Павле Ђуришић је са својом четом послат у Плав. На Плавском језеру Ђуришић није само војник него и дипломата. Вешто се повезује са угледним људима окупиране Албаније.

У априлу 1941. Немачка и Италија су напале Црну Гору; Немци из правца Босне и Херцеговине и Италијани из Албаније. Априлски рат је затекао Ђуришића на томе положају. У саставу Комског одреда, под командом генерала Љубе Новаковића, Ђуришић истог дана прешао албанску границу. Уместо брзог продирања ка Скадру, преко источних планина, дошло је до капитулације Југословенске војске и до краја рата. После заршетка Априлског рата, Немци су се повукли и препустили Италијанима да окупирају област.

Устанак у Црној Гори[уреди]

Половином јул избио је опшенародни устанак, који су покренули комунисти. Догађај који је био непосредан повод за устанак је био Петровданска скупштина на којем је усвојена одлука о обнови Краљевине Црне Горе на челу са италијанским регентом и под контролом црногорског сепаратисте Секуле Дрљевића и његових присталица, познатих под именом зеленаши. Међу устаницима је био велики број српских националиста, познатих под именом бјелаши, који су раније заступали тешње везе са Србијом, и бивши официри југословенске војске, међу којима су неки тек били пуштени из логора за ратне заробљенике. Официри су командовали одредима, док су политички комесари били из редова комуниста, који су водили организацију устанка. Устанци су преузели контролу над мањим градовима и селима већ у раној фази устанка. Током борби за Беране истакао се капетан Ђуришић. Међутим, 67.000 италијанских војника је повратио контролу над градовима у путевима за шест месеци, а у томе су му помагале муслиманске и албанске нерегуларне снаге из пограничних крајевма који су штитили бокове Италијанима. Италијански војни гувернер Црне Горе Алесандро Пирцио Бироли је наредио да се угуши устанак, али је својој војсци наредио да се избегавају акти „освете и бескорисне суровости“. И поред тога, у сламању устанка, на десетине села је спаљано, на стотие осоа је убијено и око 10-20.000 Црногораца је интернирано. Муслиманским и албанским нерегуларцима је на кратко дозвољено да пљачкају и пале села.

Између комунистичких вођа устанка и националиста који су учествовали у њему дошло је до раздора. Националисти су сматрали да је устанак угушен и желели су да се борба заустави, док су партизани били одлучни да се настави са борбом. Током јесени националисти су успоставили контакте са Италијанима и понудили им да им помогну у борби против партизана. Потом су се националисти, међу којима и Ђуришић, који је био популаран у свом племену Васојевићи, повукли у брдовиту унутрашњост Црне Горе. Циљ националиста је био да се избегава провоцирање Италијана, али да се бране планинска села ако буду нападнута. У северној Црној Гори постојала је јасна подела између комуниста и националиста. Националисти су имали тешње везе са Србијом, и непријатељски став према муслиманима. Комунисти су желели да се настави са борбом и револуцијом, па су се окренули и против својих класних непријатеља. Усташки утицај над муслиманима у Санџаку и прогони Срба из области припојени италијанској Великој Албанији су утицали на националисте да се посвете борби против локалних муслимана и Албанаца. Ипак, устанак против Италијана се смањеном жестином наставио до децембра 1941.

Сарадња са окупатором против партизана[уреди]

Павле Ђуришић и Алесандро Пирцио Бироли.

Вођа четничког покрета Драгољуб Михаиловић, кога је подржавала избегличка југословенска влада, је поставио Ђуришића за командата свих рефовних и резерних трупа у централној и источној Црној Гори и деловима Санџака. Током 1941. Ђуришића је на Михаиловићев предлог избегличка влада одликовала Карађорђевом звездом.

По избијању грађанског рата, Ђуришић крајем децембра месеца 1941. године одлази из свога штаба за Србију и повезује се са пуковником Дражом Михаиловићем. Са састанка се вратио са титулом команданта Лимско-Санџачких четничких одреда и са инструкцијама о даљем деловању у току рата, Огласом мобилизације и Наредбом да борба против НОП-а почне из његовог штаба што прије.

Добијене инструкције су биле први четнички програмски документ са потписом Драже Михаиловића. У њима је писало да је основни циљ четничке организације: „Стваранје велике Југославије и у њој велике Србије, етнички чисте у границама Србије (са Македонијом), Црне Горе, Босне, Херцеговине, Срема, Баната, Вачке“ и стварање „непосредне заједничке границе између Србије и Црне Горе, као и између Србије и Словеначке, чишћењем санџака од албанског и муслиманског и Босне од хрватског и муслиманског живља. Оглас мобилизације је дат у име југословенске владе у избјеглиштву и у њему је писало да се сви војни обвезници у Црној Гори ставе на располаганје четничким командантима, а ко му се не одазове, биће проглашен за дезертера и војног бјегунца и судиће му се по ратним законима Краљевине Југославије.

Три дана по повратку из Штаба Драже Михаиловића Ђуришић је свакако по његовом усменом упутству пошао у штаб италијанске планинске пешадијске дивизије „Венеција“ (3. јануара 1942.) у Беранама и са командантом генералом Силвиом Бонинијем и начелником штаба потпуковником Амедом Симонелијем постигао споразум о борби против партизана у зони одговорности ове двије дивизије, тј. у срезовима андријевачком, беранском синском и бјелопољском, уз пуну оружану и финансијску помоћ и подршку дивизије „Венеција“. Добијеним инструкцијама од стране италијанске војске јавило се извесно неслагање у погледу територијалне надлежности које је добио инструкцијама од стране надређеног пуковника Михаиловића.

По повлачењу главнине снага Народноослободилачке војске у Црну Гору, читаве 1942. Павле Ђуришић води крваве борбе са њима у поодмаклом братоубилачком рату.

Операција Вајс и ратни злочини[уреди]

Извештај Павла Ђуришића Дражи Михаиловићу у ком га он обавештава о масакру над муслиманима у пљеваљском, фочанском и чајничком срезу.

Нарочито се истакао у нападу на партизане и заузимање Колашина 23. фебруара 1943. године. Тамо се пребацује и његов штаб из Горњег Заостра. Истовремено се повезао са Италијанским гувернером за Црну Гору, генералом Алесандром Пирциом-Биролијем и предао му ултиматум да ће на сваки покушај Италијана да прогласе независност Црне Горе, народ Црне Горе одговорити новим устанком.

Од тада, па све до његовог заробљавања у лето 1943. на снази је био „пакт о ненападању“ између Италијана и четника у Црној Гори.

Мајор Павле Ђуришић учествовао је са својим одредима у операцијама на Неретви. После пробоја четничког фронта мајора Андрије Весковића на јужној обали Неретве, снаге Павла Ђуришића су се супротставиле партизанским снагама код Невесиња у намери да их спрече да се домогну Црне Горе. Бој за Невесиње је био дуг и крвав и на крају су Ђуришићеве снаге натеране у повлачење.

Операција Шварц и заробљавање Ђуришића[уреди]

14. маја 1943. у Црну Гору умарширала је немачка 1. брдска дивизија у склупу антипартизанских операције после Битке на Неретви заузимала делове територија које су напустиле партизанске јединице. Немци су без испаљеног метка заузели Колашин, Ђуришићево упориште а Ђуришић и четници нису пружили отпор и није било једног јединог губитка.

Заробљени су и Ђуришићев начелник штаба Рајо Поповић и ађутант капетан Митар Букумир. Око хватања Павла Ђуришића је избио спор. Италијани су опколили групу кућа где се налазио штаб немачке дивизије са малом трупом и Ђуришићем, и на положаје поставили митраљезе и јаку пешадију. После бурних преговора је успело да се Ђуришић санитетским аутом извуче из окружења и потом авионом типа Fieseler Fi 156 - "Storch" са Градинског поља код Берана пребаци ван подручја италијанских трупа. Краће време је био у заробљеничком логору Стриј у Пољској јуна 1943. године.

После три месеца, 27. августа 1943. године Павле Ђуришић успева да побегне из заточеништва. Срећа га је служила да се пробије кроз непријатељску Мађарску са још једним бегунцем. Када је ноћу прешао Дунав, примећен је од стране Недићеве полиције, ухапшен и предан Немцима. У Ратничком дому, одлежао је четрдесет дана.

Херман Нојбахер, специјални представник у Београду и командант за Југоисток Европе генерал Ханс Фелбер је уредио Ђуришићево пуштање из затвора.[3] Новембра 1943. године Ђуришић се враћтио у Црну Гору већ као немачки савезник и прима оружје и муницију од Немаца зарад борбе против партизана.[4]

Ђуришићева колаборација са квислинзима Недићем и Љотићем[уреди]

Ђуришић тада остварује и сарадњу са квислингом Димитријем Љотићем, од којега такође добије оружје и муницију, опрему, писаће мапине све до канцеларијског материјала. По доласку у Црну Гору, Ђуришић је одмах формирао три пука са седиштем у Милешеви, Пљевљима и Подгорици. После овога, Недић је почео да шаље помоћ одредима Павла Ђуришића који су одмах лиферовани осталим четничким јединицама. Ускоро је у Црну Гору стигао и Други батаљон Петог пука Српског добровољачког корпуса са око 900 бораца.

Да би још више уздигао Ђуришића за своје циљеве, Димитрије Љотић шаље војводи Ђуришићу специјалну мисију у Црној Гори са Ратком Парежанином, Шефом васпитне службе СДК. И поред тога што се недићевска пропаганда трудила да покаже како је војвода Павле Ђуришић на њиховој страни, он је до краја остао поборник Михаиловићеве линије. Сарадња са Миланом Недићем и његовим квислиншким јединицама била је још јаснија и чвршћа - Милан Недић га поставља за заменика Кости Мушоцком, и унашређује у чин потпуковника. Тако Ђуришић постаје и званично колаборациониста.[5]

Црногорски добровољачки корпус, Ђуришић као квислинг Трећег рајха[уреди]

Црногорски добровољачки корпус био је формација састављена од црногорских и санџачких четника по угледу Српски добровољачки корпус. Настао је јуна и јула 1944. у сарадњи црногорске четничке команде Павла Ђуришића и Недићеве владе, која је наоружавала, снабдевала и финансирала ову формацију. Састојао се од три пука, који су нумерисани као Пети, Шести и Седми, надовезујући се тако на пет постојећих пукова СДК. Посредством Недићеве владе стварање и опремање ЦДК одобрили су и опремили немачка Команда Југоистока и министарство спољних послова Рајха преко изасланика Нојбахера. Корпус је бројао око 5.600 бораца.

Након операције Рибецал формација црногосрких четника се више пута мењала, али је остала тактички интегрисана у немачке снаге, како током борби за немачки продор према Мостару, битке за Цетиње, тако и током пробоја према Колашину. Командант Југоистока је у свом прегледу снага од 16. новембра 1944. убројао снаге црногорских четника у сопствене снаге.[6]

Аутономаштво и сепаратизам Павла Ђуришића[уреди]

Павле Ђуришић почиње јасно да исказује неслагања са Дражом Михаиловићем, посебно почиње сам да прави планове за будућност Црне Горе и уводи сопствене политичке планове.

Један од таквих планова било је и стварање велике слободне територије Црне Горе и Албаније где би били дочекани савезници - када се - како се тада очекивало, искрцају на Балкан.

Павле Ђуришић је имао намеру да сам дочека својим снагама Савезнике, те је стога желео да спречи НОВЈ да они буду војска која ће дочекати Савезнике.

По упаду партизанских снага у Санџак и Србију половином 1944, војвода Павле Ђуришић учествује у њиховој одбрани. Командовао је борбама код Прибоја и на Црни Врх.

Павле Ђуришић је направио споразум са албанским првацима о заједничкој борби против партизана и одступању за Грчку. Преговори су вођени 3. октобра у четничкој команди између Павла Ђуришића и Марка Ђонија у Подгорици .

Павле Ђуришић одлази у Скадар на даље преговоре у циљу стварања слободне територије (Црна Гора, Бока и Албанија) за искрцавање Краља и савезника. Договор је постигнут са Марком Ђонијем и Жаном Јусуфом, командантом жандармерије Албаније.

Повлачење[уреди]

По позиву Драже Михаиловића да крене и прикључи се његовим одредима у Босни, Ђуришић је одмах сазвао састанак првака Црне Горе.

Његове снаге су стигле преко Пријепоља у Рудо 28. децембра. Павле Ђуришић је у међувремену отишао на састанак у село Забок, са Рачићем, Захаријем Остојићем и Петром Баћевићем. На овом састанку Ђуришић је задужен да изврши реорганизацију војске у дивизије и пукове. Приликом ове реорганизације, Ђуришић је убио војника Влада Мачића, из Грбља, који се супротставио преформирању јединице.

Павле Ђуришић је формирао три дивизије, омладински пук, штапски батаљон и друге разне групе. Пре поласка за Вишеград, Ђуришић је наредио да се униште сва возила и све што смета успешном и брзом покрету.

Стварање Црногорске народне војске[уреди]

Алај-барјак је био застава Црногорске Народне Војске, како су преименовани четници Павла Ђуришића

14. фебруара 1945. долази до Драже Михаиловића у село Кожухе. Велику нервозу и љутњу Ђуришић је испољио према врховној команди и Михаиловићу, због кашњења и очајног положаја у коме се нашао са оволиким људством. Ђуришић се окреће ка Секули Дрљевићу и одбија послушност Дражи Михаиловићу- убрзо се састаје са делегатима Секуле Дрљевића са жељом са склапањем споразума.

Дража Михаиловић није одобрио ово решење. Долази до отвореног сукоба између њега и Ђуришића. Био је упознат са чињеницом да су Ђуришић и Дрљевић били у родбинској вези. Због тога је и био склон да помисли да би евентуални договор са Дрљевићем био могућ, али не и са Павелићем. Ђуришић, на крају, ипак закључује споразум са изасланицима Секуле Дрљевића.

Ђуришић је био опседнут идејом да своје четнике пребаци у Словенију и Дрљевића је видео као средство ка том циљу.

У завршници рата, приликом повлачења црногорских четника према Словенији, са Павлом Ђуришићем склопио споразум (22. марта 1945. у Добоју), по којем је Ђуришић признао Црногорско државно вијеће, док су четници под његовом командом признати за Црногорску народну војску, са Дрљевићем као врховним, и Ђуришићем, оперативним командантом.

Већ следећег дана, Дража Михаиловић затечен Ђуришићевом издајом љутито обавештава све четничке команде о Ђуришићевој:

"Издаји према народу, краљу и овој врховној команди!"[7][8]

Лијевча поље и судбина Ђуришићевих четника[уреди]

Повлачење Ђуришићевих четника

По слову споразума са Дрљевићем, Ђуришићу као оперативном команданту Црногорске Народне војске и његовим јединицама омогућео је повлачење до Словеније, али прецизно одређеним путем - левом обалом Саве код Славонског брода до загреба а онда возом до Словеније. Међутим, уплашен реаговањем Драже Михаиловића, он својевољно мења пут повлачења, кршећи тако договор са Дрљевићем, и посредно са властима НДХ које су гарантовале првобитни пут повлачења.[7][9] Уместо њега, Ђуришић се одлучује да не пролази кроз Загреб него десном обалом Саве преко Мотајице и Лијевча поља и тиме крши споразум. Сазнавши за кршење споразума, Дрљевић о томе одмах обавештава Анту Павелића у Загребу, сваљујући кривицу на Ђуришића и тврдећи да је целокупни споразум био Ђуришићев план да добије на времену - Хрвати одлучују да пошаљу моторизоване јединице да зауставе Ђуришића. Већ 4. априла 1945. године снаге НДХ крећу на Ђуришића.

тада долази до сукоба на Лијевча пољу - претпоставка је да је страдало 200 четника у борби.

Ђуришић одлучује да одабере око сто својих најбољих људи и да са њима покуша пробој- тако се одвојио од главнине своје војске, она се предаје Секули Дрљевићу на Лијевча Пољу и прелази поново у састав Црногорске народне војске под Дрљевићеву команду.

Дана 6. априла већина Ђуришићевих четника је то и учинила а он је остао са делом људства и официра покушавајући пробој.

Највећи део Ђуришићевих четника је прешао у Црногорску Народну Војску - чак им није одузето оружје, али су спроведени од стране НДХ у сабирни логор где су будно мотрени. Тако су Ђуришићеви четници и на делу из ЈВУО прешли у Црногорску народну Војску. Обријали су се, скртили косе и одбацили шајкаче- сваки од њих је добио црногорску народну капу. Тако опремљени 10. априла у Старој гадишци слушају говор Секуче Дрљевића и након њега признају га као свог команданта и независну Црну Гору. Потом бивају подељени у три бригаде Црногорске народне војске.

Усташе су и поред заустављања Ђуришића на Лијевча пољу имали планове са њим- Током те борбе четници нису уништени нити масакрирани од стране усташа, јер су им били потребни. Усташама је био потребан Ђуришић, а Секули Дрљевићу његова војска. Борбе на Лијевча пољу су биле прилично конфузне и трајале су доста дуго, тако чак да су снаге Ђуришића зауставиле 17. априла на путу Бањалука-Мркоњић град делегацију НДХ послату од стране Павелића у којој у били генерал НДХ Метикош и Дрљевићев министар Кривокапић.

Они су понудили Ђуришићу мир и нови споразум - Да се Ђуришић и његови официри врате својој војсци која је поново постала део Црногорске Народне Војске и ооново постану њихови команданти. За узврат, усташе су тражиле од четника слободан пролаз кроз Словенију за усташке и домобранске јединице како их „националне снаге“ то јест четници тамо не би нападали, као и да четници када дођу у додир са савезницима узму усташе и домобране под своју заштиту.[10] Ђуришић је поверовао Хрватима и Дрљевићу сматрајући да ће НДХ имати користи од четника и тиме покушава да спере своја злодела.[7] Међутим НДХ и Дрљевић су имали план да за себе задрже Ђуришићеве људе и војнике, а да ликвидирају самог Ђуришића. Када је споразум о томе био склопљен, Ђуришић им више није био потребан. По свему судећи саме усташе нису намеравале да ликвидирају Ђуришића, али је то од њих захтевао Секула Дрљевић - те је по његовој, Дрљевићевој сугестији разоружан Ђуришић и његова пратња - што би се чинило као проста борба за власт и ликвидација супарника.

Ђуришићеви четници, сада већ као припадници Црногорске Народне Војске одлазе из Старе Градишке на простор Окучана где су стављени под команду 2. и 5. усташког збора. тада је на превару вршена подела по етничкој припадности - Црногорци и Херцеговци су одвајани на једну страну а сви други на другу и убрзо су били убијени.

Ђуришића и његове људе који су остали уз њега на превару заробљавају усташе. Од њега траже 33 официра са списка, обећавајући им свима да ће се прикључити својим људима у Црногорској Народној Војсци. Накод издвајања официра, сви бивају одведени у логор.

Ускоро у Стару Градишку долазе истакнути усташки официри, међу којима су били: Љубо Милош, пуковник Иван Џал, капетан Драгутин Пудић, капетан Јосип Судар, Бошко Аграм, Душан Поповић и потпуковник Доминик Пичили. Након пописа ствари и личног наоружања, наређење долази до потпуковника Пичилија да са својом групом ликвидира четнике Павла Ђуришића и све затворене официре у Јасеновцу.

После поноћи, 21. априла 1945. сви официри, на челу са Павлом Ђуришићем, су везани и отпремљени до моторних чамаца који су их чекали на Сави. У највећој тајности и под обезбеђењем јаких усташких снага чамац је отпловио и пристигао у Јасеновац, где су се већ увелико уништавали трагови усташких злочина.

Група заробљених четника је упућена у двориште Сабирног логора бр III (Службена капија концентрационог логора Јасеновац) где их је потпуковник Доминик Пичили све пострељао.

Леш Павла Ђуришића је бачен у оближњи бунар, док су остали лешеви побацани и измешани са другим жртвама Усташа, а неки су и спаљени у крематоријуму.

По уласку јединица 4. српске бригаде у логор, заробљене усташе су им рекле да је Павле Ђуришић бачен у бунар. Из бунара је заиста извађен један леш, али партизани нису веровали да је то био леш Ђуришића.

Поред Ђуришића, стрељани су још и пуковници Захарије Остојић, Мирко Лалатовић, Лука Балетић, мајор Петар Баћовић, Милош Дујовић командант Летећег одељења од 95 четника, Петар Драшковић капетан жандармерије, Андрија Драшковић командант јуришног четничког одреда, капетан Гајо Радовић.

Убијена је комплетна пратња војводе Павла Ђуришића идућег дана са остатком заробљеника.[тражи се извор]

  • Постоји и стара народна песма о Ђуришићу под именом „Ђуришићу млад мајоре“.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Пајовић (1987). стр. 11.
  2. Пајовић (1987). стр. 12.
  3. Tomashevic (1975). стр. 349–350.
  4. Tomashevic (1975). стр. 351.
  5. Tomasevich (1975). стр. 349–350.
  6. ZBORNIK DOKUMENATA VOJNOISTORIJSKOG INSTITUTA: TOM XII, KNJIGA 4, Приступљено 5. 4. 2013.
  7. 7,0 7,1 7,2 Монитор: Четници у усташком логору, Приступљено 17. 4. 2013.
  8. Миловановић, Никола (1991). Дража Михаиловић. Београд: Пегаз. (COBISS.SR). 
  9. Tomasevich (1975). стр. 447–448.
  10. Пајовић, Радоје (1987). Павле Ђуришић - Ловро Хацин - Јурај Шилер. Загреб: Центар за информације и публицитет.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ)

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]