Велика Албанија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Не поистовећивати са Албанија у Другом светском рату.
Присуство Албанаца (љубичасто) на подручјима тзв. „Велике Албаније“

Велика Албанија[1] је иредентистички концепт земље за коју се сматра да чини националну домовину већини Албанца,[2] заснован на данашњем или историјском присуству Албанаца на том подручју. Поред постојеће Републике Албанија, појам укључује области у саставу сусједних држава, и то: у Србији су то аутономна покрајина Косово и Метохија (самопроглашена Република Косово) и јужни дио Јужне и источне Србије (међу Албанцима позната као Прешевска долина), у Црној Гори јужни дио државе, у Грчкој њен сјеверозапад тј. окрузи Теспротија и Превеза, као и остатак територије која се некада налазила у саставу Јањинског вилајета (међу Албанцима област позната као Чамерија),[3][4][5][6][7] као и западни дијелови Републике Македоније.

Уједињење још ширег подручја у јединствену територију под албанском власти теоретски је био замишљен од стране Призренске лиге, организације из 19. вијека која је за циљ имала уједињење области насељене Албанцима у један аутономни Албански вилајет у саставу Османског царства.[8] Међутим, концепт Велике Албаније, веће од Албаније унутар њених граница 1913. године, спроведен је само током италијанске и њемачке окупације Балкана током Другог сјветског рата.[9]

Идеја о уједињењу настала је након Лондонског мира 1913. године, када се отприлике половина територије и 40% становништва нашло изван новонастале државе,[10] што Албанци гледају као неправду наметнуту од стране великих сила.

По извјештају Gallup Balkan Monitor из 2010. године, идеју Велике Албаније подржава већина Албанаца: у Албанији 63%, на Косову 81% и у Македонији 53%, иако по истом извјештају већина Албанаца мислили да је мала вјероватноћа да ће то да се догоди.[11][12]

По извјештају Развојног програма ОУН-а, објављеном у марту 2007. године, само 2,5% Албанаца са Косово мисли да је уједињење са Албанијом најбоље рјешење за Косово. 96% испитаника је рекло да је за Косово најбоље да прогласи независност у садашњим границама.[13]

Терминологија

Појам Велика Албанија (алб. Shqipëri e Madhe) се користи у научним, политичким и другим јавним круговима,[тражи се извор од 07. 2015.] док се појам Етничка Албанија (алб. Shqipëria etnike) првенствено користи међу албанским националистима како би се означила потраживања на области традиционалне домовине етничких Албанаца.[14] Други појмови кориштени од стране Албанаца су Природна Албанија (алб. Shqipëria natyrale)[тражи се извор од 07. 2015.] и Албанско национално поновно уједињење (алб. Ribashkimi kombëtar shqiptar).[15]

Историја

Под Османским царством

Vista-xmag.png За више информација видети Призренска лига и Албански вилајет.
Четири османска вилајета (Битољски, Јањински, Косовски и Скадарски) предложена као Албански вилајет, од Призренске лиге 1878.

Прије балканских ратова у 20. вијеку, Албанци су били субјект Османског царства. Албански покрет за независност појавио се 1878. године са Призренском лигом (удружење са сједиштем у Призрену) која је имала за циљ културну и политичку аутономију Албанаца унутар Османског царства. Међутим, Османлије нису биле спремне да прихвате захтјеве Лиге. Османско противљење циљевима Лиге помогло је да се покрене Албански народни препород.

Други свјетски рат

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Албаније у Другом светском рату.

Албанска фашистичка партија постала је владајућа странка италијанског протектората Албаније 1939. године, а премијер Шефкет Верлаци је одобрио могућу административну унију Италије и Албаније, јер је желио италијанску подршку сједињења Косова, Чамерије и других области у Велику Албанију. Заиста, до уједињења је дошло након што су Силе осовине окупирале Југославију и Грчку у прољеће 1941. године. Албански фашисти су тврдили да се скоро све територије насељене Албанцима налазе унутар „уједињене Албаније“.[9][16]

Између маја 1941. и септембра 1943. године, Бенито Мусолини је поставио скоро сву територију насељену етничким Албанцима под управу албанске квикслишке владе. То је укључивало области Косова и Метохије, дијелове данашње Републике Македоније, као и пограничке области данашње Црне Горе. У Чамерији је успостављен албански високи комесаријат на челу са Џемилом Дином, али је ова област остала под контролом италијанске војне команде у Атини, па је технички остала дио Грчке.

Када су Нијемци окупирали ову област и замјенили Италијане, оставили су границе створене од стране Мусолонија, али су након Другог свјетског рата Савезници вратили границе на стање од прије рата.

Политичка употреба концепта

Распрострањеност Албанаца на Балкану.

Албанско питање на Балкану је дио посљедица доњетих одлукама великих сила у касном 19. и раном 20. вијеку. Санстефанским и Берлинским споразумом из 1878. године територије насељене Албанцима су додјељене другим државама, што је довело до реакције Призренске лиге.[17]

Степен у коме различите групе раде и које напоре улажу у циљу постизања Велике Албаније је споран.[тражи се извор од 07. 2015.] 2000. године је Државни секретар САД Медлин Олбрајт изјавила да међународна заједница неће толерисати било какве напоре ка стварању Велике Албаније.[18]

Покрет Самоопредјељење је основан 2004. године на Косову и он се противи страном мјешању у послове Косова и кампањама против суверности народа, као дио права на самоопредјељење. Самоопредјељење је на изборима у децембру 2010. године освојило 12,69% гласова, а манифестом странке позивали су на уједињење са Албанијом.[тражи се извор од 07. 2015.]. 2015.}} На изборима у јуну 2014. године освојили су 13,59% гласова.

Црвена и црна алијанса је политичка странка основана 2012. године у Албанији, а срж њеног програма чини национално уједињење свих Албанаца у њихову матичну државу.[19]

На прослави 100 године независновти Албаније, 2012. године, предсједник владе Албаније Сали Бериша је рекао да се „албанске земље“ простиру од Превезе у Грчкој до Прешева у Србији и од Скопља у Македонији до Подгорице у Црној Гори, изазивајући негодовања у околним државама. Говор је уписан на пергаменту који ће бити приказан у музеју у граду Валони, гдје је проглашена независност земље од Османског царства 1912. године.[20]

Области које укључује концепт

После Другог светског рата

Амбасадор Руске Федерације у Републици Србији Александар Конузин је у јануару 2011. пројекат „Велика Албанија“ оценио као опасност по читаву област југоисточне Европе:

Cquote2.png
Екстремистички пројекат `етничке Албаније`, ко год да га развија, веома је опасан, посебно у тако осетљивом региону као што је Балкан, који је недавно преживео период тешких оружаних конфликата на националној основи. Због тога, што се пре пружи отпор великоалбанским и сличним опасним идејама, то боље.
Cquote2.png
 
— Александар Конузин

Косово и Метохија

Vista-xmag.png За више информација видети Ослободилачка војска Косова, Рат на Косову и Метохији, Немири на Косову и Метохији 2004. и Међународна реакција на једнострано проглашење независности Косова и Метохије.

Прешево, Медвеђа и Бујановац

Vista-xmag.png За више информација видети Ослободилачка војска Прешева, Медвеђе и Бујановца и Сукоби на југу Србије 2001..

Република Македонија

Vista-xmag.png За више информација видети Ослободилачка национална армија и Сукоби у Републици Македонији 2001..

Види још

Референце

  1. http://www.da.mod.uk/colleges/csrc/document-listings/balkan/07%2811%29MD.pdf,"as Albanians continue mobilizing their ethnic presence in a cultural, geographic and economic sense, they further the process of creating a Greater Albania. "
  2. Likmeta, Besar (17 November 2010). „Poll Reveals Support for 'Greater Albania'“. Balkan Insight Приступљено 27. 06. 2013.. „The poll, conducted by Gallup in cooperation with the European Fund for the Balkans, showed that 62 per cent of respondents in Albania, 81 per cent in Kosovo and 51.9 per cent of respondents in Macedonia supported the formation of a Greater Albania.“ 
  3. Merdjanova, Ina. Rediscovering the Umma. Oxford University Press. 
  4. Kola, Paulina. The Search for Greater Albania. C. Hurst & Co.. 
  5. Seton-Watson, Robert William. The Rise of Nationality in the Balkans. Рипол Классик. 
  6. Mazower, Mark. Ideologies and National Identities. Central European University Press. 
  7. Vaknin, Samuel. After the Rain: How the West Lost the East. Narcissus Publishing. 
  8. Jelavich, Barbara (1983). History of the Balkans: Eighteenth and nineteenth centuries. Cambridge University Press. стр. 361–65. ISBN 0-521-27458-3. 
  9. 9,0 9,1 Zolo Danilo. Invoking humanity: war, law, and global order. Continuum International Publishing Group, 2002. ISBN 978-0-8264-5655-7, p. 24: "It was under the Italian and German occupation of 1939-1944 that the project of Greater Albania... was conceived."
  10. Janusz Bugajski (2002). Political Parties of Eastern Europe: A Guide to Politics in the Post-Communist Era. M.E. Sharpe. p. 675. ISBN 978-1-56324-676-0. Retrieved 29 May 2012. "Roughly half of the predominantly Albanian territories and 40% of the population were left outside the new country's borders"
  11. Gallup Balkan Monitor, 2010
  12. Balkan Insight Poll Reveals Support for 'Greater Albania' , 17 Nov 2010 [1]
  13. UNDP: Early Warning Report. March 2007, p. 16 (Online text)
  14. Bogdani, Mirela; John Loughlin (2007). Albania and the European Union: the tumultuous journey towards integration. IB Taurus. стр. 230 Приступљено 28. 05. 2010.. 
  15. „Alternativat e ribashkimit kombëtar të shqiptarëve dhe të Shqipërisë Etnike..!“ (на Albanian). Gazeta Ditore. 10. 12. 2012. Приступљено 1. 01. 2013.. 
  16. see map
  17. Jelavich, p.361
  18. „Albright warns Albania against expansion“. BBC News. 19. 02. 2000.. 
  19. „Aleanca Kuq e Zi“ Приступљено 1. 01. 2013.. 
  20. Albania celebrates 100 years of independence, yet angers half its neighbors Associated Press, November 28, 2012.[2]

Извори

Викивести
Викивести имају вест везану за овај чланак: