Тринаестојулски устанак

Из Википедије, слободне енциклопедије
Тринаестојулски устанак
Део Другог светског рата у Југославији
Устанак у окупираној Југославији септембра 1941. године.
Устанак у окупираној Југославији септембра 1941. године.
Време: 13.јул-14.август 1941.
Локација: Црна Гора
Резултат: Победа Краљевине Италије
Узрок битке: Окупација Црне Горе од стране Краљевине Италије
Промене у територији: Црна Гора
Цивилне жртве: {{{цивилне жртве}}}
Сукобљене стране
Yugoslav Partisans flag (1942-1945).svg НОПОЈ Краљевина Италија Италија
Заповедници
Милован Ђилас
Блажо Јовановић
Пеко Дапчевић
Будо Томовић
Божо Љумовић
Арсо Јовановић
Велимир Терзић
Саво Оровић
Серафино Мацолини
Алесандро Пирцио Бироли
Ангажоване јединице
{{{јединице1}}} {{{јединице2}}}
Јачина
32,000 добровољаца 30,000 добро наоружаних војника
Губици
72 устаника погинула
53 устаника рањено
735 италијанских војника погинуло
1,120 италијанских војника рањено
2,070 италијанских војника заробљено
Мапа Црне Горе, 1941-1944. године

Тринаестојулски устанак народа Црне Горе је био највећи устанак у поробљеној Европи 1941. године. Отпочео је 13. јула, под руководством КПЈ, а трајао је до половине августа, када је угушен јаком италијанском офанзивом. Иако је планиран у много мањој мери, устанак је од првог дана добио карактер „општенародног устанка“ у којем је учествовало преко 30.000 људи. Устаници су разбили и заробили до тада највећи окупаторски гарнизон у поробљеној Европи, од око 1.000 италијанских војника и старешина.[1] Устанак је добрим делом охрабрен нападом Немачке на СССР.[2]

У време СФРЈ, 13. јули, се обележавао као Дан устанка народа Црне Горе, а данас као Дан државности.

Позадина[уреди]

Министар иностраних послова Италије Галеацо Ћано састао се са поглавником Независне Дражаве Хрватске Антом Павелићем, 25. априла 1941. у Љубљани, а потом се и Бенито Мусолини састао са Павелићем 7. маја 1941. године у Тржичу. Ови преговори између Италије и Хрватске довели су да се 18. маја 1941. године потпише између две државе „Римски уговор“. Министар иностраних послова Италије Галеацо Ћано је желео да спроведе у дело своју политику о стварање вазалних држава и режима методом персоналне уније. У Црној Гори је желео да рестатуише краљевску кућу Петровића под покровитељством италијанске краљевске куће Савоја и да обнови Црну Гору као независну државу. Принца Михаила Петровића, унука краља Николе су заједно са особљем југословенске амбасаде у Паризу, где се налазио после Априлског рата Немци спровели у један логор близу Франкфурта. Ту га налази специјални изасаланик италијанске краљевске куће тражећи од њега да крене на Цетиње и преузме црногорски краљевски престо, јер би Црна Гора требало ускоро да прогласи своју независност. Принцу Михаилу је тетка Јелена Савојска била краљица Италије. Принц Михаило је на нељубазан начин одбио специјалног изасланика још изјавивши да се осећа Србином и да је непоколебљив противник црногорског сепаратизма и зеленаша, који су једино мотивисани жељом да се разбије српство и југословенство.[3]

Припреме оружаног устанка[уреди]

Припреме устанка у Црној Гори су почеле још у мају месецу 1941. године. Покрајински комитет Комунистичке партије Југославије за Црну Гору је, у духу спровођења одлука са Мајског саветовања ЦК КПЈ одржаног у Загребу, донео одлуку о формирању припремних ударних група за оружану борбу. Групе су формиране илегално и имале су различит састав (од 10 до 30 људи), у њих су првенствено укључивани чланови КПЈ, СКОЈ-а и симаптизери. До отпочињања устанка формирано је 290 група, са око 6.000 људи, међу којима је било 1.800 чланова КПЈ и око 3.000 чланова СКОЈ-а.

После напада Трећег рајха на Совјетски Савез, 22. јуна 1941. године, у Црној Гори је, као и у целој Југославији, још више порасло нерасположење према окупатору, а код великог броја чланова Партије, као и симпатизера Совјетског Савеза, јавила се вера у брз пораз Нацистичке Немачке и њених савезника.

Покрајински комитет је крајем јуна, упутио проглас црногорском народу позивајући га „да се под руководством КПЈ збије у редове, оствари чврсто јединство у борби против окупатора и његових слугу, за своје национално ослобођење, удружен са свим поробљеним народима Југославије и Балкана, а у савезу са великим Совјетским Савезом“. Покрајински комитет је такође издао директиву Месним комитетима да напусте градове и пређу у села, у близини градова и да раде у строгој илегалности, а осталим члановима Партије да „не спавају код својих кућа, већ да буду на опрезу, како не би нили похапшени“.

Током маја и јула одржано је неколико месних партијских конференција (Пљевља, Бијело Поље, Пријепоље и др) на којима је дискутовано о актуелној политичкој ситуацији и вршене анализе дотадашњих резултата на припремама устанка.

Завршне припреме устанка[уреди]

После седнице Политбироа Централног комитета Комунистичке партије Југославије, одржане 4. јула 1941. године у Београду, на којој је донесена одлука о подизању устанка против окупатора, Милован Ђилас, члан Политбироа ЦК КПЈ и Главног штаба НОП одреда Југославије, упућен је у Црну Гору да тамо изврши завршне припреме и руководи устанком. Он је тада као делегат Централног комитета за Црну Гору добио специјална овлашћења по партијској и војној линији, с правом да смењује и кажњава партијска руководстава.

Милован Ђилас је, по доласку у Црну Гору, 8. јула 1941. године у Стијенама Пиперским, код Подгорице, одржао састанак Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору и Боку, којем су присуствовали: политички секретар ПК Божо Љумовић, организациони секретар ПК Блажо Јовановић, као и чланови Покрајинског комитета: Радоје Дакић, Саво Брковић, Будо Томовић, Видо Ускоковић, Крсто Попивода и Периша Вујошевић.

На седници је једногласно прихваћена одлука Централног комитета о подизању устанка и решено да што пре отпочну оружане акције. Постојеће оружане групе, сада као герилски одреди, требало је да ступе у дејство против италијанског окупатора. На сатанку је такође одлучено да чланови Покрајинског комитета оду на терен и руководствима Окружних и Месних комитета пренесу директиве за устанак и пруже помоћ при планирању првих акција. Према првобитном плану тежиште оружаних акција је требало да буде усмерено на уништење мањих окупаторских посада, на рушење комуникација, кидање ТТ везе и др.

На Цетињу је 12. јула 1941. године одржан Петровдански сабор који су одржали црногорски сепаратисти и зеленаши под председништвом Јове Поповића. На овом сабору је изгласано, поништење одлуке Подгоричке скупштине из 1918. године, укинут Устав Краљевине Југославије и све њене институције, и потом проглашена Независна Држава Црна Гора под италијанским протекторатом. Истог дана „Црногорски сабор“ је донео декларацију од пет тачака којом је проглашена „суверена и независна држава Црна Гора у облику уставне демократије“. Истом деклерацијом је упућена молба италијанском краљу Виктору Емануелу да „одреди намесника краљевине Црне Горе“.

Устанак[уреди]

Борци Зетског партизанског одреда 1941.

У рано јутро 13. јула 1941. године отпочео је широм Црне Горе оружани устанак, нападом герилских одреда на низ италијанских карабинијерских и жандармеријских станица. Већ током првог дана устанка ослобођена су места: Вирпазар, Чево, Ријека Црнојевића и део приморја од Милочера до Сутомора. У великом делу Црне Горе герилске борбе су током 14, 15. и 16. јула прерасле у општенародни устнак.

Током 15. јула ослобођен је Мојковац, Биоче, Спуж и Лијева Ријека, а код села Кошћела герилски одреди су напали моторизовани батаљон италијанске дивизије „Месина“ и том приликом убили 70, ранили 110 и заробили 290 италијанских војника. Андријевица је ослобођена 16. јула; Бијело Поље, Беране, Даниловград, Жабљак и Колашин, 20. јула; Шавник, 22. јула и Грахово 24. јула.

Једна од највећих борби током Тринаестојулског устанка вођена је на путу између Цетиња и Будве, код села Брајића, када су герилски батаљони из заседе напали италијанску моторизовану колону, јачине 20 камиона, 6 тенкова, 7 мотоцикала и један путнички аутомобил. После вишечасовне борбе италиајни су претрпели губитке од 220 избачених из строја, док су герилци имали 2 мртвих и 7 рањених.

Резултати устанка[уреди]

У Тринаестојулском устанку је учествовало око 32.000 људи, што је чинило 66% војно способног становништва Црне Горе, изузимајући градове Цетиње, Никшић, Подгорицу и Пљевља у којима је италијански окупатор имао јака утврђења. Устаници су од 13. до 22. јула ослободили шест среских места: Андријевицу, Беране, Бијело Поље, Даниловград, Колашин и Шавник; као и пет варошица: Вирпазар, Грахово, Жабљак, Петровац и Ријеку Црнојевића. Сви ови срезови, осим даниловградског су били слободни од 18 до 25 дана.

Осталих шест срезова били су делимично ослобођени. Срез никшићки ослобођен је читав, осим Никшића и Вилуса, у којима су били блокирани неприајтељски гарнизони. Срез Цетињки је такође био ослобођен читав, изузев Цетиња; срезови пљеваљски и подгорички, изузев Подгорице и Пљеваља. Муслиманске и албанске општине у подгоричком, беранском и андријевичком срезу, били су припојени Великој Албанији и у њима није било устаничког покрета. На приморју је само пар мањих места било ослобођено.

Активност НОП-а током устанка[уреди]

Покрајински комитет КПЈ је 18. јула 1941. године именовао привремену Врховну команду националноослободилачких трупа Црне Горе, Боке и Санџака чије је седиште у почетку било у Пиперима, код Подгорице. Командант Привремене команде је био Арсо Јовановић, политички комесар Милован Ђилас, а чланови: Божо Љумовић, Блажо Јовановић, Будо Томовић и Бајо Секулић. Њен утицај, се у почетку, осећао једино у околини Подгорице. У већини срезова су образоване чете и батаљони, по угледу на племенске формације Црногорске војске, до 1916. године, њима су руководили Месни комитети КПЈ и делегати Покрајинског комитета.

Привремена Врховна комана је, убрзо по формирању, издала упутство народу и командама о избору представника народне власти и политичких органа у војним јединицама. Народноослободилачки одбори за колашински и андријевички срез су именовани 21. јула; а истог дана је у Беранама, на Првој среској народној скупштини, уз присуство 217 делегата, изабран НО одбор за берански срез. У Бијелом Пољу, је 21. јула, одржан збор устаника и народа, којем је присуствовало око 5.000 људи. На збору је говорио секретар Обласног комитета КПЈ за Санџак Рифат Бурџевић Тршо, који је објашњавао циљеве НОП-а и позвао народ на даље учешће у борбама. Тада је формиран и НО одбор за бијелопољски срез.

Националистичке снаге у устанку нису биле вољне да се покоравају комунистима и њиховим директивама.[4] У току јулског устанка - према извештају Владимира Контића Михаиловићу од 18. фебруара 1943 - у Црној Гори је постојала тек „једна мала група официра“, антикомунистички оријентисана, која је почела са радом „на националној организацији и подизању народа на оружани сукоб против комуниста“.[5]

Италијанска офанзива и слом устанка[уреди]

Италијани стрељају заробљене партизане на Цетињу 1941.
Овај чланак је део серије о историји Црне Горе
Историја Црне Горе
Coat of arms of Montenegro.svg

До 13. јула 1941. године на територији Црне Горе се налазила само италијанска пешадијска дивизија „Месина“. Одмах по избијању устанка, 15. јула, италијанска Врховна команда је упутила у Црну Гору још пет дивизија ("Пустерија“, „Таро“, „Венеција“, „Качатори деле Алпи“ и „Пуље"), неколико самосталних јединица, чија је јачина била приближна снази једне дивизије, и албанско-квинслишку групу „Скендербер“. Укупна јачина ових трупа износила је око 30.000 добро наоружаних војника.

Наредбом председника владе Краљевине Италије, Бенита Мусолинија, 24. јула 1941. године, укинут је цивилни комесеријат за Црну Гору и смењен цививлни комесар Серафино Мацолини, а сва цивилна власт је предата у руке генералу Пирицију Биролију, команданту Девете италијанске армије.

Офанзивне операције италијанске војске трајале су од 14. јула до 14. августа, када је устанак коначно угушен. Изузев дивизије „Пустерија“, све италијанске дивизије су остале у Црној Гори и након угушења устанка.

Губици[уреди]

У борбама од 13. јула до 14. августа 1941. године погинуло је 735 италијанских војника, око 1.120 је рањено и око 2.070 заробљено. Устаници су имали, према непотпуним подацима, 72 мртвих и 53 рањених.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Бранко Н. Филиповић: МРТВИ НЕ ЗБОРЕ, Приступљено 9. 4. 2013.
  2. Петрановић (1992), стр. 191.
  3. Краљ Никола Први, pp. 160-161, Марко Милуновић Пипер, Крагујевац, 2001.
  4. Петрановић (1992), стр. 188.
  5. A VII , Ča, K-133, Reg. br. 4/6.

Литература[уреди]