Живот Лазарчића са Тормеса: његове згоде и незгоде

Naslovna strana izdanja iz 1554. štampana u Medini del Kampo.

Život Lazarčića sa Tormesa i njegove zgode i nezgode, poznat i kao Lazarčić sa Tormesa (šp. Lazarillo de Tormes) је шпански роман писан у првом лицу и епистоларном стилу (као једно дуго писмо), чије најстарије познато издање датира из 1554. године. Ту се на аутобиографски начин прича о животу детета, Лазара са Тормеса, у 16. веку, од његовог рођења и јадног детињства до његовог брака, у одраслом добу. То се сматра претечом авантуристичког романа са елементима као што су реализам, у првом лицу нарације, лутање између више господара и морална и песимистичка идеологија.

О делу

Дело је приказ ироничног и немилосрдног друштва тог времена, што показују њихови пороци и лицемерни ставови, нарочито свештенства и верника. Постоје различите хипотезе о аутору романа. Вероватно је аутор наклоњен идејама еразмиста. Ово је навело инквизицију да га забрани, а касније је дозвољено његово објављивање, када су га прочистили. Рад никада није објављен у целости до 19. века.

Сачувана су четири различита прва издања дела, а сва четири су из 1554. године, штампана у Бургосу, Антверпену, Алкали де Енарес и Медини дел Кампо. Мисли се да су најстарија издања из Бургоса и Медине. Од издања из Антверпена сачувано је седам различитих примерака, док је само један од сваког од остала три издања. Најскорије је откривен примерак из Медине дел Кампо, који се појавио у 1992. године.

Ово је роман наизглед једноставне структуре, али у стварности веома комплексан, то је писмо намењено „Вашем богослужењу``, третман који подразумева некога са вишим статусом, Дакле, мора постојати нека врста признања, а лик је висок црквени великодостојник, можда архиепископ Толеда, који је чуо чудне гласине о бизарном сексуалном понашању Проте Сан Салвадора, као што сазнајемо на крају књиге, по којима блудничи са Лазаревом женом.

Оригиналност књиге, међутим, помера границе било ког калупа и ствара специфичан књижевни поџанр реализма, пикарски роман, који прибегава пародији каваљерских идеализујућих прича ренесансе: примамљиве приче о ратничким делима, и књиге о анђеоским пастирима и заљубљеним дворјанима замењују се причом о гладном човеку, који се брине само за опстанак, у складу са традицијом реалиста шпанске књижевности.

Тема дела

Тема Лазарчића са Тормеса је морална: оштра критика, чак и жалба за лажни осећај части ("прљавштина коју зову чашћу") и лицемерје. Људско достојанство лоше се приказује у мрачној визији коју нуди аутор, нихилистичкој и антиклерикалној. Живот је тежак, и као што саветује слепац Лазара у делу, "више даје шкртица него гоља", сви траже своју корист без размишљања о другима, тако да, како је наведено на почетку дела, приближавајући се добрима "постаће један од њих": то јест, да се буде честит, треба се лажирати честитост, не мора се таквим бити. Без сумње, ово је визија разочараног хуманисте, можда еразмисте, иако је Марсел Батаиљон негирао директан утицај еразмиста у раду.

Резултат тога било је укључивање овог дела у „Индекс забрањених књига инквизиције, која је одобрила издавање преправљене верзије из које су избачени антиклерикални пасуси. Лазарчић је такође био веома превођено и имитирано дело, и његов дубоки утицај оставио је толики значај у шпанској књижевности да се може рећи да без њега не би били написани ни Дон Кихот ни још тридесет шпанских и страних пикарских романа који су сачувани.

Могући аутори

Историјски гледано, неколико писаца је сматрано за аутора Лазарчића са Тормеса.

Године 1605. фратар Хосе де Сигуенза који је припадао реду Сан Херонима, приписао је заслугу за овај рад фратру Хуану де Ортеги.У време када је објављен Лазарчић, Хуан де Ортега је предводио ред Сан Херонима, што објашњава зашто је књига издата без имена аутора.

Године 1607. у каталогу шпанских писаца Цаталогус Цларорум Хиспаниае сцрипторум, који је написао Валерио Андрес Тахандро, пише да је Дијего Уртадо де Мендоса "написао књигу за разоноду под називом Лазарчић са Тормеса ". У марту 2010. године појавило се у штампи да је палеограф Мерцедес Агуљо открила у неким радовима Дијега Уртада де Мендосе речи „пакет исправки направљених за штампање Лазарчића и Пропаладије“, што ју је навело да напише књигу у којој се представља "озбиљна хипотеза о ауторству Лазарчића, која учвршћена другим чињеницама и околностима снажно указује на правац ка Дон Дијегу ". У касном деветнаестом веку чланак хиспанисте Алфреда Морела-Фатија, чији предлог је касније развио Мануел Х. Асенсио, повезује аутора Лазарчића са кругом еразмиста браће Валдес. Због ове хипотезе заслуга за дело је додељена Хуану де Валдесу или његовом брату Алфонсу. Ово последње повезивање аутора с делом, остварено 2002. године резултат је истраживања професорке Росе Наваро Дуран, које се првенствено заснива на упоређивању рада са познатим дијалозима Алфонса де Валдеса (дијалог Меркура и Карона и дијалог ствари које су одржане у Риму).

Такође су били предложени као аутори Лазарчића драмски писац Лопе де Руеда (за Фонг де Хаан из 1903 године наводи да је, као протагониста романа, био проповедник у Толеду 1538. године иако је хипотеза је касније одбачена); Педро де Руа; Ернан Нуњез, и од недавно Франсиско де Сервантес Салазар, што је тврдио Хосе Луис Мадригал који је одбацио ову хипотезу да би 2008. године кренуо да брани ауторство Хуана Арсеа де Оталоре, аутора књиге „Разговори Палатина и Пинциана“. С друге стране, Кларк Колахан и Алфред Родригез мислили су да је Лазарчића написао хуманиста Хуан Малдонадо. Остале спекулације су довеле до Алеха Венегаса, Бартоломеа Тореса Нахара, Гонзала Переза, краљевског секретара Карла I, па чак и Фернанда де Рохаса, аутора Селестине, чије ауторство је бранио Хауард Манцинг, или познатог шпанског хуманисте Хуана Луиса де Вивеса.

Радња у делу

Лазарчић са Тормеса представља аутобиографију Лазарчића, дечака нижег друштвеног слоја, којег је мајка оставила једном слепцу да му буде водич. Живот Лазарчића са Тормеса пратимо кроз његову службу код различитих господара, па је књига на основу тога подељена на седам поглавља.

Поглавље прво

У првом поглављу сазнајемо да се наш јунак зове Лазар са Тормеса јер је рођен на реци Тормес, где је његов отац био воденичар. Пореклом је из Техареса, села у близини Саламанке. Са осам година остаје без оца, који је прво био оптужен да поткрада жито и признавши да је то и заиста радио, беше протеран, да би се затим прикључио борби против Мавара, где је и изгубио живот. После смрти оца мајка му се сели у град, где је упознала црнца, Саида, који се старао о коњима и који их је често кући посећивао.

После неког времена Лазарчић је добио полубрата. Лазарчићева мајка, која је заправо била проститутка, почиње да служи у једној крчми. Једном приликом упознаје слепца, који је ту гостовао. Понудио јој је да му преда Лазарчића, јер му је потребан водич, а он би се према њему опходио као према сину. Мајка је предала Лазарчића слепцу, надајући се да ће живети у бољим условима и да ће се слепац бринути о њему, али поред тога што је Лазарчић провео много тренутака гладан и уморан и што је добио доста батина, служба код слепца је заправо почетак његовог моралног срљања.

Већ на самом почетку службе код слепца, Лазарчић почиње полако своју наивност да замењује лукавством, схвативши да једино тако може да иде кроз живот у друштву препуном неморала и лукавости. Слепац је, према речима Лазарчића, био лукав, оштроуман и бездушан, зарађивао је много, саветујући људе, предвиђајући будућност, изговарајући молитве и на многе друге начине. Лазарчић од слепчеве зараде није имао користи, јер га је мучио глађу, не омогућујући му ни најосновније. Увидевши слепчеву шкртост, Лазарчић је почео да се користи преваром како би дошао до пића и јела. Међутим, слепчева разборитост није му допуштала да буде преварен, па је знао за сваку Лазарчићеву превару и кажњавао би га батинама.

После неког времена Лазарчич је одлучио да напусти слепца, али и да му се освети за крај. Приликом једног повратка у крчму праћеног невременом и кишом, требало је да поведе слепца преко најужег дела потока. Одлучио је да га постави испред стуба и рекао му је да се јако залети не би ли прескочио поток, тад се слепац залете и удари свом снагом главом у стуб и паде онесвешћен. Лазарчић га је на том месту и оставио и отишао је у Торхес, не марећи за слепчев живот.

Поглавље друго

Стигавши у место Македа, срео је једног свештеника, који је понудио Лазарчићу да ради код њега, да му помаже на мисама. С обзиром да га је слепац и томе подучио, Лазарчић је пристао на службу код свештеника. Његове наде у спокојнији и лепши живот убрзо су се распршиле када је видео да је свештеник још шкртији од слепца. Плакао је над својом судбином гледајући како свештеник једе, упркос заклетвама на скромност свештеничког реда, а он нема ни колико му је потребно да живи.

Поново је одлучио да излаз нађе у превари, сматрајући да је мања превара ако успе да поткрада некога ко поред вида не примети, него што је поткрадао слепца. Видео је да не може да краде новац који скупља на мисама, јер је свештеник опрезно држао сваку пару на видику, такође је храну и пиће склањао и штедео, а оправдања за свој тврдавичлук излагао је у порукама како не би било примерено да он као свештеник једе и пије пуно, иако су Лазарчић и људи око њега знали да није у својим делима тако принципијалан колико у речима. Лазарчићу се посрећило па је успео да набави кључ од сандука у коме је свештеник држао јело. Међутим, свештеник је убрзо почео да пребројава хлепчиће јер му се учинило да их је све мање и мање. Тада је Лазарчић отишао корак даље, исценирајући да мишеви узимају хлеб кроз ситне рупице на сандуку. Свештеник, окупиран новим станарима своје куће, поче да крпи рупе, али Лазарчич је изнова правио нове. Свештеник затим направи замку, међутим Лазарчић настави са поткрадањем. Уверен у то да му змија једе хлеб, свештеник није више ни спавао, само је вребао тренутак да ухвати штеточину. Једне ноћи Лазарчић је спавао са кључем у устима, који је приликом дисања правио звук. Узнемирени свештеник устаде и помисливши како ће се коначно решити штеточине, свом снагом удари Лазарчића и остави га у несвести. Када је упалио светло видео је шта је урадио, али и нашао кључ који је разрешио мистерију лопова.

Омогућио је Лазарчићу да остане код њега још петанаестак дана, како би се опоравио, а затим га пустио да иде и нађе новог господара. Ту се завршило Лазарчићево служење свештенику.

Поглавље треће

Након што је повратио снагу, Лазарчић доспева у Толедо. Петнаест дана провео је примајући милостињу и помоћ добрих људи, међутим, када се опоравио од повреде, морао је да потражи новог газду.

Лутао је, ишао од прага до прага, док једног јутра није наишао на штитоношу. Штитоноша је био добро обучен, сређен, уредан и достојанствен. Запитао је Лазарчића да ли тражи газду и повео га са собом. Лазарчич је био срећан, сматрајући да је пронашао газду каквог је и тражио – богатог, са великим количинама хране која му је била више него потребна. Ушли су у кућу, која је била празна, без живе душе, без стола, столице, клупе. Штитоноша је испитивао Лазарчића одакле је и како је доспео у Толедо, да би му на крају рекао да за храну до вечере мора сам да се снађе. Лазарчић се растужио што ни овај пут није имао више среће са господарем. Поделили су и појели испрошени хлеб подједнако халапљивим залогајима и остатак вечери провели причајући, без трунке хране.

Ујутру се штитоноша опет уредно обукао, опасао мачем и низом перли и поносито кренуо у град, као да је спавао на најудобнијем кревету и појео најукуснији доручак. Лазарчић анализира свог господара, који живи у највећој беди али одржава лажну спољашњу слику мирног живота и богатства. Назива частољубље проклетим, јер увиђа да постоје људи који би свашта истрпели ради своје части.

Узалуд чекајући да се господар врати до ручка са нечим за јело, враћа се свом старом занату – прошењу. Поделио је све са господарем, који је Лазарчићу био драг, јер зна и сам какав је осећај бити гладан. Упоређује га са претходним господарима:

“ Овај је пука сиротиња, а ко нема не може другом ни да дâ. А онај шкрти слепац и онај пакосни ћифта од свештеника, којима је Бог подарио – првом дугачак језик, а другом да му целивају руку – су ме обојица изгладњивали. Поради тога је њих исправно мрзети, а на овог се ваља смиловати.“

Општина вароши Толедо је наложила просјацима да напусте град. Лазарчић преживљава уз помоћ жена из комшилука, штитоноша осам дана ништа није појео, али кад је излазио у град носио је чачкалицу и пребирао по зубима између којих ништа није било. Једног дана господар доноси један реал у кућу и срећан обавештава Лазарчића да ће се следећег месеца преселити у нову кућу, јер им је ова несрећна.

Господар штитоноша је испричао Лазарчићу да је из Старе Кастиље и да је напустио свој крај јер није хтео да скине шешир пред једним витезом из суседства, као и да је у свом месту као частан човек тражио да буде поштован. Набраја своја богатства у родном крају која је напустио јер се тицало његове части. Тада су им у кућу дошли мушкарац и старица, тражећи од штитоноше да исплати свој дуг, штитоноша им је рекао да нема ситан новац и да дођу касније. Тада је отишао и више се није вратио. Жандар је ухапсио Лазарчића мислећи да је господарев саучесник и да су сву имовину из куће сакрили заједно. Лазарчић је испричао све што је знао и уз помоћ жена из комшилука жандар га је ослободио. Тако је Лазарчић остао и без свог трећег господара.

Поглавље четврто

Лазарчић ступа у службу код фратра, који никад није био код куће и који му је поклонио прве ципеле. Фратар се бавио пословима чија природа није позната и Лазарчић га је због тога и још неких ситница напустио. Овакав крај поглавља оставља разне могућности отворене – који су били ти „ послићи ”због којих је Лазарчић оставио свог господара?

Поглавље пето

Пети Лазарчићев господар био је продавац була и за четири месеца проведена у његовој служби, Лазарчић је доживео многе незгоде. Његов нови господар био је један бесрамни, спретни човек пун превара и смицалица. Даривао је народ воћем и разним ситницама не би ли купили његову булу, правио се да говори латински, користио разне преваре, једну од њих нам Лазарчић и описује: Жандар је једне вечери оптужио продавца була да су буле лажне и да је преварант, народ их је раздвојио да не би испала туча. Сутрадан у цркви жандар понавља своје оптужбе пред народом, а продавац була се обраћа Богу и моли га да прикаже чудо – да се проповедница сруши ако он вара и лаже, а ако жандар лаже, нека буде на лицу места кажњен. Жандар се затетурао, заурлао, искривио уста и пао на под. Продавац була се за то време непомично молио Богу, а народ је био уплашен и ужаснут. Лазарчићев господар је позвао народ да се помоли за грешног жандара, на главу му ставио булу и жандар је почео да се враћа у нормалу. Затражио је опроштај, говорећи да је све изговорио кроз уста ђавола и тако се помирио са преодавцем була. Вест о овом догађају се брзо раширила и Лазарчићев господар је на тај начин продао хиљаде була. Лазарчић је схватио да се ради о превари так након што је видео жандара и господара како се заједно смеју овом догађају.

Поглавље шесто

Следећи посао нашао је код мајстора – фарбара даира, али убрзо је прешао у службу код капелана. Добио је магарца и задатак да разноси воду по вароши. Добро је зарађивао и за четири године штедње, имао је довољно новца да се пристојно обуче. Купио је себи капутич, кошуљу, огртач и мач. Након тога је вратио господару магарца и отишао из његове службе.

Поглавље седмо

Ступио је у службу код жандара, али се кратко задржао јер му се посао учинио опасним. Једног дана његов марљиви рад приметио је архипрезвитер (најстарији свештеник у једном граду), узео га у своју службу и дао му једну своју служавку да је ожени. Лазарчић је био срећан са њом, јер је била добра и вредна, али зли језици су говорили да је са њом из користи, а да је она заправо била господарева љубавница и да Лазарчић служи само да прикрије везу своје жене и архипрезвитера. Лазарчић није веровао у те приче, или се правио да не верује – достигао је своју срећу и известан углед у граду, али се заузврат одрекао своје части и дозволио неверство својој жени. Господар, његова жена и он су се договорили да то више никада не спомињу. Тако је у Лазарчићевом дому владао мир. Ови догађаји у Лазарчићевом животу су се одвијали 1525. године, када је цар Карло V одржао скупштину у Толеду и када је приређено велико весеље. У то време, Лазарчић је живео у благостању и на врхунцу своје добре среће.

Ликови у делу

Роман Лазарилло де Тормес описује главног јунака Лазарчића од његовог детињства до зрелости, и прати његово понашање, његове моралне одлике и трансформације у контексту са његовим социјалним пореклом и општим одликама тадашњег шпанског друштва.

Лик Лазарчића

Лазарчић са Тормеса потиче из сиромашне породице у којој после очеве смрти одраста уз мајку и брата да би веома рано кренуо сам кроз свој живот. Постаје слуга најпре слепцу, затим свештенику, штитоноши и другима. Био је веома необразова и једини циљ му је био да не умре од глади. Његов живот се одвија у сусретима са разним људима преко згода и незгода по путевима и шпанским варошима. Писац га прати у Саламанки, Македи, Ескалони и Толеду. Лазарчић на том путу од неискусног детета прераста у зрелу особу са свим врлинама и манама. Служећи слепца и водећи га по разним местима,Лазарчић,још увек дечак без знања и искуства,суочава се са суровостима живота. Довитљивост и лукавост гладног слуге, који се очајнички бори за свој живот, по правилу бивају строго кажњавани. Након више шкртих господара, поред којих је једва преживљавао, Лазарчић успева да „уплови у мирну луку’’. Добија сталан посао у краљевој служби, на који је био веома поносан. Оженио се слушкињом-љубавницом свештеника из Толеда.Иако није веровао у свечтеникову искреност и добронамерност,Лазарчић прихвата ситуацију у којој се нашао како се не би замерио господару и тако изгубио сигурнији живот који је себи обезбедио. Преображај лаковерног дечака у преваранта и лопова настаје у условима материјалног пропадања средњих и нижих слојева у Шпанији. Зато је Лазарчић више жртва околности него свестан кршилац моралних и друштвених норми. Чак се многи његови поступци могу оправдати тиме што је у борби морао да користи слична средства којима су се служили његови господари.

Лик слепца

Слепац је био веома лукав упркос недостатку вида. Он је први господар главног лика – Лазарчића. Испод лажне скромности и побожности слепца крије се опасан преварант,безбожник и тврдица, који својом препреденошћу и лукавошћу,на бескрупулозан начин, искоришћава благонаклоност људи,а посебно свог слугу – Лазарчића. Када више није могао да трпи слепца,Лазарчич га једног дана наводи на погрешан пут преко потока,у који слепац упада.

Лик свештеника

Свештеник је био други Лазарчичев господар,који је по много чему био сличан слепцу. Био је веома похлепан. За све лоше што се дешавало,увек је кривио ђавола. Господар – свештеник мучио је свог слугу глађу,уместо да буде племенит и дарежљив јер је имао довољно хране и за себе и за Лазарчића. Упркос томе,за разлику од слепца, никад није тукао Лазарчоћа, чак ни када је сазнао да је управо он био тај који га је поткрадао. Преко овог лика оштрица критике усмерена је у великој мери према цркви и свештенству.

Лик штитоноше

Лик штитоноше,трећег Лазарчичевог господара, по много чему се разликује од слепца и свештеника. Он је идалго (шп. хидалго ), племић нижег ранга, који је остао без поседа и средстава за живот. Лута по Шпанији у нади да ће у служби штитоноше неког високог достојанственика остварити свој дугогодишњи сан. Он је паразит који својим држањем и углађеном спољашњошћу жели да прикрије беду и истакне своје племенито порекло. Његов лажни понос избија на видело у тренуцима док халапљиво једе храну коју је Лазарчић, и за себе и за њега, испросио на улици. Без достојанства и стида,користећи се преваром, бежи пред повериоцима и тако, у потпуности, руши своју моралну личност, за разлику од Лазарчића, човека без порекла, који се сажаљева над њим, помажући му у невољи као „ближњем свом” не очекујући за то некакву награду.

Лик продавца лажних була

Продавац лажних була,један од Лазарчићевих господара, несумњиво је представљен као најлукавији и најнемилосрднији преварант. Католичка црква је продавала верницима буле - папине писмене потврде којима се даје опрост грехова, и тако згртала богатство. Лазарчићев господар,продавац лажних була, смишљено намешта драматичне сцене у којима наводно изводи чуда. Пред верницима окупљеним на молитви исценира сукоб између себе и жандара с циљем да превари масу,како би са лакоћом продао лажне буле.

Структура дела

Прва позната издања Живота Лазарчића са Тормеса и његових згода и незгода појављују се 1554. године Штампана су у Бургосу, Алкали, Антверпену. Аутор овог дела је анониман. У прошлости ова књига је била забрањивана због оштре сатире на рачун свештенства и налазила се на Индексу забрањених књига. Пошто је њена популарност била велика, Филип II је наредио да се штампа у пречишћеној верзији у Мадриду 1573. године.

Живот Лазарчића са Тормеса је пикарски роман, који представља противтежу витешким романима. Написан је у првом Лицу. Писац користи ретроспективу,враћа се у прошлост и роман заврсава са садашњом ситуацијом, када је ожењен. Прича служи да читалац боље разуме и оправда понашање Лазарчица Протагониста романа је дечак луталица, који живи на маргини друштвене лествице и покушава да опстане у корумпираном друштву. Роман чини пролог и 7 поглавља, која се нижу линеарно, али су различите по својој дужини. У прологу, Лазарчић се обраћа читаоцу, речји Милостиви и даје разлоге због којих је почео да пише своју аутобиографију. Нижу се седам епизода, и пратимо деградацију наивног дечака који служеци код газда различих друсшвених положаја, постаје лопов и преварант. Писац, служеци се сатиром и хумором покушава да нам објасни економску и друштвену ситуацију тог времена. Он као наратор описује друштво у коме влада похлепа и лажни морал.

Главна тематика је глад и егзистенција у неморалном друштву. Наратор се бави пиатањима религије, подмитљивошцу и оштром критиком друштва. Друштво Шпаније чинила је:висока класа(грофови и војводе), средња класа (идалго...) и пикари и пропалице који су били на дну друштвене лествице. Нема идеализације као у пасторалном или витешком роману. Сваки приказ друштвене средине је веродостајан и писац оштро критикује слику друштва тог доба. Та реалистична слика Шпаније не би била потресна у тој мери, да представљање скитнице, идалга, просјака, неморалног свештеника није дато тако ефектно и једноставно, без сувишних описа. У делу нема фантастичних елемената, нити витезова и идеализованих јунака.У таквом окружењу,једини дечаков циљ била је борба за живот. Језик који користи је говорни и свакодневни. Одраз је друштвене позорнице тог времена и у складу је са личностима и људима који га окрузују. Има доста нејасноће и понављања у делу, али постоје и кратке фразе и богате конотације. Фигуре у говору су веома оригиналне. Постоје парадокси, као сто је“мој нови стари мајсрор“, која се односи на слепца. Користи и антитезу, као и хиперболу када каже да је његова прва љубав зарађивала за 1 месец више од 100 слепаца у години. Речник и говор протагонисте је другачији, у зависности од ситуације у којој се налази (када раговара са свештеником користи се библијским и литургијским рецима) Постоје и знатне разлике у наративној техници. Некад приповеда брзо и динамицно,некад споро и тихо.

Не прецизира се тачно време романа, нити период који је провео код сваког газде, али више пажње посвећује описивању догађаја кад је био дете, и који су утицали на формирање његове лицности. Претпоставља се да се са 9 година преселио са мајком у Саламанку, да је са 12 почео да ради код слепца. Не знамо колико се задржао код слепца, али мора бити да је у питању дужи период јер је доста научио, од наивног детета постао је осветољубива особа. Код свештеника, племића и других газда провео је мало времена, а сматра се да је код свог садашњег заштитника и даље.

Сто се тиче места деловања радње, Лазарчиц је променио неколико места становања, живео у више градова, али највеци број дечакових авантура догађа се у затвореном простору.

У XVI и XVII веку витеске романе замењује лик пикара,ције патње и дела стварају нови тип новеле-пикарски роман.Овај роман достиже свој врхунац и крајњи израз са делом Лазарчић са Тормеса, најтипичнија и најсавршеније дело ове врсте. Његово богатство анегдота,живи стил,висока акутност којом се описују ликови чини овај роман најуниверзалнијим романом свих времена.

Критика друштва

Лазарчић са Тормеса, Франсиско Гоја.

Живот Лазарчића са Тормеса, његове згоде и незгоде је први реалистички роман у шпанској књижевности, са тематским, приповедачким и структурним новинама и као такав значајно је утицао на развој модерног романа на Пиринејском полуострву, али је осим тога имао одјека и у ширим оквирима. Роман је превазишао границе ауторове дефиниције који га је описао као „тричарију простим језиком срочену“, а такође је фантастично укорењен у историјско-социјални контекст времена у коме је настао. Његова уметничка вредност између осталог састоји се и у уочавању и извргавања руглу друштвених прилика у Шпанији тог доба. Са овим романом, пародијски насловљеним по узору на славне витешке претходнике, долази до промене у свести читалаца које је до тада искључиво уживала у идеалистичкој литератури - витешкој, сентименталној, пасторалној.

Дело је књижевна исповест једног антијунака, појединца потеклог са друштвеног дна, сумњивог понашања и без чврстих моралних назора. Сама структура дела у којој се целовитост постиже повезивањем епизода у којима Лазарчић службује код различитих господара, даје могућност да се изложи преглед друштвених типова ниже и средње класе, те да се искаже оштра сатира на друштвену и економску ситуацију Шпаније тог доба. При томе се елемент друштвене критике увек јавља кроз сатиричну ноту. Пикаро, као прототип особе коју је друштво одбацило, која мора да вара и да се сналази у животу да би преживела, могао је да се јави само у тој друштвеној средини која се описује. Његова ситуација је логичан исход његових животних искустава. Целокупни материјал дела подређен је циљу који је поставио аутор, догодовштвине јунака остају у његовом сећању и условљавају касније догађаје, тако да се догађаји надопуњују у функцији крајњег циља, а свака епизода има јасно одређену функцију унутар укупне структуре романа. Сама прича садржи на почетку и на крају елементе моралне придике, наравоученија, који истовремено служе као објашњење и оправдање за пикаров живот без части.

Стубови иберског друштва у доба Ренесансе били су част и вера, али због извитоперености њихове концепције постале су главна мета ауторове критике. Термин хонра (шп. част) је у то време означавао положај на друштвеној лествици, иметак и порекло (пошто су само чистокрвни Шпанци полагали право на част), док се духовној и моралној врлини поједница није придавала важност. Приказ посебности тадашњих шпанских прилика је и детаљни и иронични портрет штитоноше, Лазаревог трећег господара, коме титула идалга и раскошно одело не дозвољавају да ради да би преживео.

Због снажног антиклерикалистичког приступа, дело је било на Индексу забрањених књига. Свих пет Лазаревих господара били су Божји службеници, а представљени су као карикатуре, негативно, са истакнутим манама и пороцима. У први план су извучене бескрупулозност продавца була, неморалност архипрезвитера, тврдичлук свештеника из Македе. Ипак, велика популарност дела приморала је Филипа II да нареди штампање у пречишћеној верзији у Мадриду 1573. године.

Дело носи низ живописних детаља, а аутор колико брижљиво свог јунака смешта у историјски оквир сачињен од догађаја њему познатих по чувењу или непосредно проживљених, исто тако верно приказује и географски и социјални амбијент у коме се Лазар креће и у коме одраста, претварајући се од неисквареног детета у мангупа, преваранта и крадљивца. Дакле, свака епизода представља степен моралне деградације јунака, а погубна улога сваког од ових господара у моралном срозавању једног невиног детета је посебно наглашена. Критика друштва се не постиже само верним описивањем друштвених прилика, већ и ироничним ставом самог Лазара према лицемерју савременика у упражњавању вере, а видљив је у бројним алузијама на свете списе и верске обичаје у Шпанији XVI века.

Због тога, савремени проучаваоци овог дела који се баве питањем откривања аутора узимају у разматрање две могућности. Прва, да је аутор био под великим утицајем хуманистичких идеја Еразма Ротредамског, а друга, да је анонимни писац био вероватно „нови“ хришћанин, што је теза познатог историчара шпанске књижевности Америка Кастра. Нови хришћани су били преобраћени Мавари или Јевреји због чега су били дискриминисана група XVI века. Такав статус би аутору омогућило да посматра друштвену заједницу са извесне дистанце, објективније и да је критички оцењује.

Портрети представника одређених друштвених слојева су конкретни, пуни живота, што чини друштвену критику још оштријом. У њему нема идеализације као у пасторалном роману или фантастике као у витешком. Сваки приказ друштвене средине и свака ситуација су веродостојни. Галерија ликова која се оцртава кроз епизоде из Лазаревог зивота нема представника виших друштвених слојева. Поред тенденције да се одређене личности прикажу као типови или карикатуре, свака од њих поседује и ноту индивидуалног што је ћини оригиналном креацијом. Ипак, најуверљивије од свих приказани су ликови слепца и штитоноше, који имају највећу улогу у моралном срозавању протагонисте.

Неке од одлика стила значајно су утицале на потенцирање реализма слике. Представљање ликова дато је врло ефектно, животно, рационалним и једноставним језиком, без сувишних описа. Такође употребљени у функцији коначног циља аутора су и иронија и црни хумор који ово дело чине забавним штивом и у XXI веку. Говорећи о „откривању различитих нивоа значења у књизи“, Франсиско Рико, познати проучавалац овог дела, најбоље је описао његову намену: „...изгледа да је у њеној основи уметнички порив за сликањем појединца, Лазара, у његовој посебности; истовремено се ономе ко уме правилно да чита наговештава „нешто“ пробитачно, нека „корист“ које нема на површини: највероватније нешто корисно у друштвеном смислу; они, пак, неспособни да продру дубље могу да се задрже на оном спољашњем, на шалама.“

Литература

• Рицо, Францисцо: Ла новела пицаресца y ел пунто де виста,Едиториал Сеиx Баррал, пп. 13-45, 1969.
• Павловић-Самуровић Љ, Солдатић D. Шпанска књижевност, Нолит, Београд,пп. 254-265, 1985.
• Стојановић, Јасна, "Поговор". У ЖИВОТ ЛАЗАРЧИЋА СА ТОРМЕСА, ЊЕГОВЕ ЗГОДЕ I НЕЗГОДЕ. Са шпанског превела, поговор, библиографију и белешке сачинила Јасна Стојановић. Београд, Лапис, 1995, пп. 69–79.

Спољашње везе

• Лазарчић са Тормеса на шпанском
• Лазарчић са Тормеса на енглеском Архивирано на сајту Wayback Machine (3. новембар 2014)
• Лазарчића са Тормеса на шпанском с преводом
• Слике представе инспирисане делом Архивирано на сајту Wayback Machine (6. март 2016)
• Lazarčić sa Tormesa na filmu: trejler