Битка на реци Восми (1607)
| Битка на реци Восми (1607) | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део устанка Болотњикова | |||||||
 Устаници у боју. | |||||||
| |||||||
| Сукобљене стране | |||||||
| Руско царство | Побуњени сељаци и козаци | ||||||
| Команданти и вође | |||||||
|
Василиј IV Михаил Скопин-Шујски |
Иван Болотњиков Илејка Муромец | ||||||
| Јачина | |||||||
| око 100.000[1] | око 30.000[2] | ||||||
| Жртве и губици | |||||||
| Тешки | Тешки | ||||||
Битка на реци Восми (1607) била је део устанка Болотњикова у Русији.
Увод[уреди | уреди извор]
Везивање сељака за земљу у Русији крајем 16. века, велика глад 1601-1603. као и безвлашће и пољска интервенција после смрти Бориса Годунова 1605. довели су до стихијског устанка сељака на југу Русије 1606.[2]Смрт Лажног Димитрија била окидач, и легални изговор, за масовну побуну свих слојева у Русији: како међу поробљеним и гладним сељацима, тако и међу осиромашеном ситном властелом, незадовољном бољарским царем Василијем.[1] Под вођством Ивана Болотњикова, војска састављена од сељака, козака и ситне властеле уништила је царску војску августа 1606. код Кроме, а затим поново у септембру код Калуге и Коломне и 7. октобра 1606. опсела Москву. Издана од племића, устаничка војска је 2. децембра потучена под Москвом и натерана да се повуче у Калугу, где је издржала тромесечну опсаду уз помоћ Запорошких козака Илејке Муромеца, "Лажног Петра", и у пролеће 1607. заузела Тулу.[2]
Битка[уреди | уреди извор]
У Тули, Болотњиков је прикупио снаге устаника и, осетивши се довољно снажним, заједно са козацима "Лажног Петра" поново кренуо на Москву. По неким изворима са око 30.000 људи. У међувремену, цар Василије је прикупио знатне снаге (извори кажу до 100.000 људи[1]) и кренуо 21. маја у сусрет устаничкој војсци. Прва битка, која је почела обостраном артиљеријском ватром, вођена је 5-7. јуна на реци Восми (око 100 km североисточно од Туле). Надмоћније снаге цара однеле су победу, а устаници су се повукли према Тули и организовали одбрану на реци Вороњи, у непосредној близини града. У бици 12-14.јуна на Вороњи победа је опет припала надмоћнијој царској војсци.[2]
Последице[уреди | уреди извор]
Око 10.000 преживелих устаника затворило се у Тулу, која је освојена након 4 месеца опсаде.[2]
Литература[уреди | уреди извор]
- Гажевић, Никола (1974). Војна енциклопедија. Београд: Војноиздавачки завод. стр. 505—506.
- Fajfrić, Željko (2008). Ruski carevi (1. изд.). Sremska Mitrovica: Tabernakl. стр. 237—238. ISBN 9788685269172. OCLC 620935678.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в Fajfrić 2008, стр. 237–238
- ^ а б в г д Гажевић 1974, стр. 505–506