Битка код Москве (1612)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Битка код Москве (1612)
Део времена Смутње
Коверзнев Битва князя Пожарского с гетманом Ходкевичем под Москвой..jpg
Битка под Москвом 1612.
Време:1-3. септембар 1612.
Место:Русија
Повод:Спречена пољска деблокада Москве.
Узрок:Пољска окупација Москве.
Резултат: Руска победа, пољска посада у Кремљу предала се 5. новембра 1612. Крај Времена Смутње
Сукобљене стране
Herb Moskovia-1 (Alex K).svg Руско царство Herb Rzeczypospolitej Obojga Narodow.svg Пољско-Литванска унија Herb Rzeczypospolitej Obojga Narodow.svg Пољски гарнизон у Москви
Команданти и вође

Кузма Мињин Дмитриј Пожарски

кнез Дмитриј Трубецки
литвански хетман Јан Карол Ходкевич Александар Госјевски
Јачина
око 10.000 ратника и 2.500 Донских козака[1] 12.000[1]-20.000[2] 3.000[1]-9.000[2]
Жртве и губици
Тешки Тешки Предали се након битке
Русија 1618. са областима изгубљеним током Времена Смутње.

Битка код Москве (1612), између Пољака и Друге народне војске, била је одлучујућа битка Времена смутње и Пољско-руског рата (1605-1618).

Увод[уреди]

Димитријаде[уреди]

Током Времена Смутње, Пољско-Литванска унија војно је подржала Лажног Димитрија (1605-1606.) и Тушинског Разбојника (1607-1610). Инвазија двојице узурпатора био приватни подухват неколицине пољских и литванских великаша, који су деловали независно (или чак противно) од краља и Сејма.[3]

Отворени рат са Пољском[уреди]

Политичка ситуација изменила се у пролеће 1609, када је цар Василије Шујски склопио савез са Карлом IX, личним непријатељем краља Жигмунда, и то у току Пољско-шведског рата (1600-1611). Шведска интервенција у Русији (1609-1610.) довела је до отвореног рата са Пољском [4] и крајем септембра 1609. војска краља Жигмунда опсела је Смоленск. Планови краља Жигмунда били су далекосежни: уједињење Пољске и Русије и превођење Руса у католицизам.[2]

Битка код Клушина и преговори[уреди]

Пораз код Клушина довео је до побуне у Москви и збацивања цара Василија (27. јула 1610.) од стране Бољарске думе ( "Седморица бољара"). После битке малобројна пољска војска је кренула на Москву и заузела Можајск, а Бојарска дума, без војске и у страху од Тушинског Разбојника, упустила се у преговоре са хетманом Жолкевским, нудећи царску круну пољском краљевићу Владиславу. У току преговора, пољски хетман је на превару заузео Москву (21. септембра 1610).[3] У Москви је остао пољски гарнизон од 3.000[5]-9.000 људи[2]

У јесен 1610. у логору под Смоленском краљ Жигмунд је примио заробљенога цара Василија и делегацију Бољарске думе, предвођену патријархом Филаретом. Краљ Жигмунд захтевао је царску круну за себе, и преговори су пропали због његове познате нетрпељивости према православљу. Руска делегација је затворена и рат је настављен, а Русија је све до 1613. била без владара.[2]

Патријарх Хермоген одбија да се закуне краљу Жигмунду.
Патријарх Хермоген у тамници.

Окупација Москве[уреди]

У јесен 1610, Бољарска дума, затворена са пољским гарнизоном у Москви, слала је наређења свим градовима да положе заклетву новом цару Владиславу. Патријарх Хермоген је у децембру 1610. из Москве бацио анатему на краља Жигмунда и принца Владислава, и разаслао писма по свим градовима Русије, ослобађајући их од заклетве цару Владиславу и позивајући их на устанак за одбрану отаџбине и православне вере. Одмах је бачен у тамницу, где је убрзо умро.[2]

Устанак у Москви и опсада 1611.[уреди]

Патријарховом позиву одговорио је војвода Рјазања, Прокопије Љапунов, који је већ у јануару 1611. подигао војску за ослобођење Москве од пољске окупације. Војна помоћ му је стигла из Зарајска (под војводом Дмитријем Пожарским) и Нижњег Новгорода, па чак и од бивших присталица Тушинског Разбојника (који је убијен у децембру 1610.) и козака. Руска војска, названа "Народном милицијом" (рус. Народное (земское) ополчение), кренула је у марту 1610. на Москву.[2]

Први одреди Народне војске, на челу са Димитријем Пожарским, стигли су под Москву 19. марта 1610. и грађани су скочили на оружје. Пољски гарнизон запалио је град и побио 6.000-7.000 устаника, док је Пожарски тешко рањен.[2] Иако веома бројна, Народна војска није имала довољно топова и муниције да заузме тврђаву на јуриш, док за опсаду није било довољно хране. Уз то, војска се састојала из три дела: провинцијски племићи слушали су војводу Љапунова, бивши Тушинци кнеза Трубецког, а козаци атамана Заруцког.[2] Под зидинама Кремља Љапунов је сазвао Земски сабор, али је убијен у козачком логору 22. јула 1611. и већина властеле разишла се кућама.[3] Козаци кнеза Трубецког и Ивана Заруцког наставили су да опседају Кремљ све до доласка Друге народне војске кнеза Пожарског у лето 1612.

Друга народна војска[уреди]

Расуло у Русији[уреди]

По распаду Прве народне војске у лето 1611. настао је хаос у Русији. Казањ и Вјатка признале су цара Ивана, сина Тушинског Разбојника, а Новгород се предао Швеђанима (јула 1611). Истовремено, у Пскову се појавио Лажни Димитрије III (чију су власт накратко признали кнез Трубецки и атаман Заруцки под Москвом), а Пољаци су коначно заузели Смоленск.[2]

Народ Нижњег Новгорода даје прилоге за Другу народну војску.

Почетак обнове[уреди]

У лето 1611, највећи град који се још одупирао странцима и узурпаторима био је Нижњи Новгород на Волги. Грађани Нижњег Новгорода, разочарани поразом племићке војске и издајом бољара и козака, преузели су организацију борбе у своје руке. Трговци и занатлије, предвођени месаром Кузмом Мињином, прикупили су новац за нову војску, жртвујући трећину свог иметка. За старешину нове војске изабран је кнез Пожарски, који је имао искуства из претходне опсаде Москве: пошто је недостатак хране и топова довео до пораза Прве народне војске, прикупљене су довољне залихе хране и муниције, а свим добровољцима обезбеђене су редовне плате из заједничког фонда. Друга народна војска, малобројнија од Прве, али одлично опремљена, заузела је Јарослављ у марту 1612. У Јарослављу је сазван нови Земски сабор, који је добио подршку и помоћ из свих неокупираних крајева Русије.[2]

Мињин и Пожарски под Москвом 1612.

Битка[уреди]

Заседање Земског сабора прекинула је вест о доласку нове пољске војске, са задатком да деблокира пољску посаду у Кремљу, која је била под опсадом још од 1611. Пожарски је хитро кренуо на Москву, споразумевши се са кнезом Трубецким, који је опседао Пољаке у Кремљу са око 2.500 Донских козака. Пољска војска је дочекана на утврђеним положајима на прилазу Москви 1. септембра 1612. и потучена у тродневној бици. Пољаци су наводно изгубили 20.000 људи, а 9.000 је заробљено.[2]

Последице[уреди]

Пољаци напуштају Кремљ 5. новембра 1612.

Без хране и помоћи, пољска посада у Кремљу предала се 5. новембра 1612. Земски сабор изабрао је у пролеће 1613. младог Михаила Романова, сина патријарха Филарета, за цара Русије. Био је то почетак нове династије, Романових, и крај Времена Смутње у Русији.[2]

У руској култури[уреди]

Битка код Москве 1612. детаљно је приказана у совјетском филму "Мињин и Пожарски" из 1939,[6] а помиње се и у филму "1612." из 2007.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Војна енциклопедија, том 5. стр. 622.
  2. 2,00 2,01 2,02 2,03 2,04 2,05 2,06 2,07 2,08 2,09 2,10 2,11 2,12 Fajfrić (2008). стр. 242–248.
  3. 3,0 3,1 3,2 The Cambridge history of Russia. Perrie, Maureen, 1946-, Lieven, D. C. B., Suny, Ronald Grigor. Cambridge: Cambridge University Press. 2006. стр. 423—429. ISBN 9780521812276. OCLC 77011698. 
  4. ^ Živojinović (2000). стр. 326.
  5. ^ Гажевић, Никола (1974). Војна енциклопедија. Београд: Војноиздавачки завод. стр. 622,том 5. 
  6. ^ Pudovkin, Vsevolod (3. 11. 1939), Minin i Pozharskiy, Aleksandr Khanov, Boris Livanov, Boris Chirkov, Приступљено 7. 5. 2018 

Литература[уреди]

  • Fajfrić, Željko (2008). Ruski carevi (1. изд.). Sremska Mitrovica: Tabernakl. стр. 242—243. ISBN 9788685269172. OCLC 620935678. 
  • Гажевић, Никола (1974). Војна енциклопедија. Београд: Војноиздавачки завод. стр. 380,том 4. 
  • Гажевић, Никола (1974). Војна енциклопедија. Београд: Војноиздавачки завод. стр. 622,том 5. 
  • Živojinović, Dragoljub (2000). Uspon Evrope, 1450-1789 (4. dopunjeno izd изд.). Beograd: Službeni list SRJ. стр. 326. ISBN 978-86-355-0446-9. OCLC 54529759. 
  • Дјурант, Вил. Почетак доба разума : историја европске цивилизације у доба Шекспира, Бејкона, Монтења, Рембранта, Галилеа и Декарта : 1558-1648 / Вил Дјурант ; [превео с енглеског Љубомир Величков]. Београд : Војноиздавачки завод : Народна књига, 2004 (Београд : Војна штампарија). стр. 518—519. ISBN 978-86-335-0165-1.  (COBISS.SR 115976204)
  • The Cambridge history of Russia. Perrie, Maureen, 1946-, Lieven, D. C. B., Suny, Ronald Grigor. Cambridge: Cambridge University Press. 2006. стр. 429. ISBN 9780521812276. OCLC 77011698.