Власи (Балкан)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Влашки пастир у Банату, око 1837. године

Власи је историјски термин из средњег вијека који представља егзоним који се углавном односио на источнороманске народе који су живјели сјеверно и јужно од Дунава.[1]

Термин Власи у данашње вријеме означава источнороманске народе који живе јужно од Дунава, на подручје данашње источне Србије, јужне Албаније, сјеверне Грчке, Северне Македоније и југозападне Бугарске, као аутохтоне етничке групе, а то су Цинцари, Мегленски Власи и Истро-романи.[2] У пољском и мађарском језику, изведени термин се односи на Италијане. Термин је постао синоним на Балканском полуострву за друштвену категорију сточара и био је кориштен за нероманске народе, у скорашње вријеме са негативним значањем на западном Балкану. Постоји влашка дијаспора и у другим европским земљама, нарочито у Румунији, као и у Сјеверној Америци и Аустралији.[2]

„Власи” су првобитно идентификовани и описани од стране Георгија Кедрина током 11. вијека. Према једној теорији о поријеклу, савремени Румуни, Молдавци и Цинцари поријеклом воде од Дачана.[3] Према појединим лингвистичарима и научницима, источноромански језици потврђују опстанак Дакоромана у доњем току Дунава током Сеобе народа[4] и западнобалканског становништва познатог под називом „Власи”, које је поријеклом водило од романизованих Илира.[5]

Данас, источнороманске говорне заједнице се процјењују на 26—30 милиона говорника широм свијета (укључујући румунску и молдавску дијаспору).[6] Све балканске земље имају аутохтоне романске мањине.

Етимологија и називи[уреди]

Ријеч Влах/Власи етимолошки је изведена из етнонима келтског племена,[7] а у прагермански је усвојена као *Walhaz, што значи „странац”, од *Wolkā-[8] (лат. Volcae, грч. Ouolkai).[9] Преко латинског, у готски као *walhs, етноним је преузнео значење „странац” или „романски говорник”,[9] а у грчком је усвојен као Βλάχοι, у словенским језицима као Влах, у мађарском као oláh/olasz итд.[10][11] Коријен ријечи је у њемачком усвојен за називе Велса и Валоније, на швајцарском њемачком за говорнике романша (Welsch), док је у пољском (Włochy) и мађарском (olasz) постао егзоним за Италијане.[12][9]

Влашке породице у Херцеговини током средњег вијека према Карлу Казеру[13]

Историјски гледано, термин се користио прије свега за Румуне.[14][2] Свједочења из 13—14. вијека показују да, иако се на европском (чак и шире) простору они зову Власи, Румуни за себе користи ендоним Rumân/Român, од латинског Romanus (у сјећање на Рим).[12]

Преко њемачког и латинског, термин је почео да означава „странца” и на простору Балкана, гдје је у раном облику кориштен за романске говорнике, али је термин на крају преузео значење „сточар, номад”.[7] Романске говорне заједнице за себе користе ендоним Романи (Римљани).[15]

Током ране историје Османског царства на Балканском полуострву, постојала је друштвена класа Власи на простору Србије и Македоније, сачињена од хришћана који су служили као помоћне снаге и имали су иста права као и муслимани.[16] У Хрватској, термин је добио негативно значење и користио је се за Србе који, иако су били словенског поријекла, су добили тај назив због православне вјере коју дијеле са Власима.[7]

Румунски научници сугеришу на то да се појам Власи први пут јавио у Источном римско царству и да је касније проширен кроз германски и словенски свијет преко Нордијаца (нарочито Варјага), који су били у трговачкој и војној вези са Византијом током раног средњег вијека (видјети Блакумен).[17][18]

Данас, термин Власи се у науци користи за романске говорне заједнице на Балкану, нарочито оне у Грчкој, Албанији и Македонији.[19][20] У Србији термин Власи се такође односи на романске говорнике, нарочито оне који живе у источној Србији.[2] Цинцари користе ендоним Армани или Рамани, који етимолошки води поријекло од латинског Romanus. Мегленски Власи као ендоним користе македонски облик Вла.[2]

Употреба током средњег вијека[уреди]

Јиречекова линија између сфера утицаја латинског и грчког језика до 4. вијека

6. вијек[уреди]

Византијски историчари користили су термин Власи за говорнике латинског језика.[21][22][11]

Теофилакт Симоката, византијски историограф из 7. вијека, писао је о Blachernae у вези са неким историјским подацим из 6. вијека, током владавине византијског цара Маврикија.[23]

8. вијек[уреди]

Први прецизни подаци о Власима били су о вези Власа са ријеком Ринхос; изворни документ који садржи информације налази се у манастиру Констамонит.[24]

9. вијек[уреди]

Крајем 9. вијека Угари су извршили инвазију на Карпатски басен, гдје се налазила римска провинција Панонија коју су насељавали „Словени, Бугари и Власи и пастири Римљана” (лат. sclauij, Bulgarij et Blachij, ac pastores romanorum); према Љетопису Мађара, коју је око 1200. године написао анонимни писар угарског краља Беле III).[25]

10. вијек[уреди]

Георгије Кедрин је Влахе поменуо 976. године. Власи су били водичи и стражари римских каравана на Балкану. Између Преспе и Кастриота сусрели су се и борили са бугарским побуњеником по имену Давид. Власи су убили Давида у својој првој документованој борби.

Према Ел Мукадасију: „Кажу да су туркијском сусједству постоје Хазари, Руси, Словени, Власи [Waladj], Алани, Грци и многи други народи”.[26]

Ибн ел Надим у свом раду Китаб ел Фихрист из 938. године наводи „Турци, Бугари и Власи [Blagha]”.[27][28]

11. вијек[уреди]

Византијски писац Кекавмен, аутор Стратегикона (1078), описује побуну против цара у сјеверној Грчкој 1066. године коју су предводили Николицас Делфинас и други Власи.[29]

Имена Блакумен помињу се у нордијској саги из периода 11—13. вијека, са обзиром на догађаје који су се догодили у 1018. или 1019. години негдје на сјеверозападном дијелу Црног мора и вјеровали су да се неки повезани са Власима.[30][31]

Референце[уреди]

  1. ^ „Valah”. dexonline.ro (на језику: румунски). Dicționare ale limbii române. Приступљено 10. 12. 2018. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 „Vlach”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 
  3. ^ Fine 1991, стр. 10.
  4. ^ Bodea 1996, стр. 50.
  5. ^ Winnifrith 2002, стр. 44.
  6. ^ „PACE - Recommendation 1333 (1997) - Aromanian culture and language”. assembly.coe.int (на језику: енглески). 1997. Приступљено 10. 12. 2018. 
  7. 7,0 7,1 7,2 Tanner 2004, стр. 203.
  8. ^ Ringe, Don (13. 1. 2009). „Inheritance versus lexical borrowing: a case with decisive sound-change evidence”. Language Log (на језику: енглески). Приступљено 10. 12. 2018. 
  9. 9,0 9,1 9,2 Nuorluoto, Leiwo & Halla-aho 2001.
  10. ^ Daskalov & Marinov 2013, стр. 42—.
  11. 11,0 11,1 Ross, Kelley L. (2003). „The Vlach Connection and Further Reflections on Roman History”. www.friesian.com (на језику: енглески). The Proceedings of the Friesian School. Приступљено 10. 12. 2018. 
  12. 12,0 12,1 Pop 2009.
  13. ^ Kaser, Karl (1992). Hirten, Kämpfer, Stammeshelden: Ursprünge und Gegenwart des balkanischen Patriarchats (на језику: немачки). Böhlau. ISBN 9783205055457. Приступљено 10. 12. 2018. 
  14. ^ lPop 2009.
  15. ^ Darby 1956, стр. 34.
  16. ^ Sugar 2012, стр. 39.
  17. ^ Gherghel 1920, стр. 4—8.
  18. ^ Popa-Lisseanu 1944, стр. 78.
  19. ^ Demirtaş-Coşkun 2001.
  20. ^ Tanner 2004.
  21. ^ Armbruster, Adolf (1974). „Romanitatea Românilor: Istoria unei idei” (PDF) (на језику: румунски). Приступљено 11. 12. 2018. 
  22. ^ „NL26_1: Misunderstood History”. www.farsarotul.org (на језику: енглески). Приступљено 11. 12. 2018. 
  23. ^ Simocatta, Theophylact (1972). 8.4.11-8.5.4 (на језику: енглески). C. de Boer. 
  24. ^ Brezeanu 1981, стр. 126.
  25. ^ Lazic, Mladen (1999). Gesta Hungarorum (на језику: енглески). Central European University Press. ISBN 9789639116450. Приступљено 11. 12. 2018. 
  26. ^ Decei, A.; Ciocîltan, V. (1974). „La mention des Roumains (Walah) chez Al-Maqdisi”. Romano-arabica I (на језику: румунски). Bucharest. стр. 49—54. 
  27. ^ al-Nadīm, Muḥammad ibn Isḥāq Ibn (1970). Dodge, Bayard, ур. The Fihrist of a Al-Nadim: A Tenth-century Survey of Muslim Culture (на језику: енглески). Columbia University Press. стр. 37 with n.82. ISBN 9780231029254. Приступљено 11. 12. 2018. 
  28. ^ Spinei 2009, стр. 83.
  29. ^ Murnu, G. (XXX). „Când si unde se ivesc românii întâia dată în istorie”. Convorbiri Literare (на језику: румунски). стр. 97—112.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  30. ^ Spinei 2009, стр. 106.
  31. ^ Lagerholm, Å., ур. (1909). Drei lygisogur: Egils saga Einhenda ok Ásmundar Berserkjabana, Ála Flekks saga, Flóres saga konungs ok sona hans (на језику: немачки). Halle/Saale: Max Niemeyer. стр. 29. Приступљено 11. 12. 2018. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]