Власи у Србији
| Влахи/Румйњи | |
|---|---|
 | |
 Влашка фолклорна група из Јабуковца (Тимочка Крајина) | |
| Укупна популација | |
| 21.013 (према попису из 2022. године)[1] | |
| Региони са значајном популацијом | |
 Србија: источна и североисточна Србија | |
| Језици | |
| влашки, српски[2] | |
| Религија | |
| хришћани (православци) | |
| Сродне етничке групе | |
| Власи |
Власи у Србији (влаш. Румйњи/Власи/Влахи),[3][4] романофона су етничка заједница, коју чине етнички Власи у источној Србији. Етнички Власи у Србији говоре влашким језиком, који припада групи источнороманских језика. Велика већина такође говори и српским језиком, који је и службени језик влашке заједнице и Националног савета Влаха у Србији.[2] Власи су углавном двојезични (билингвални).
Историјски развој влашке заједнице и њено материјално и духовно наслеђе, вековима сакупљано и сачувано до данас, указује на то да глобализација и савремени модели културе још увек нису толико моћни да разоре традиционалне вредности које се преносе с генерације на генерацију унутар влашких породица.[5]
Географска распрострањеност Влаха
[уреди | уреди извор]
Део између четири реке: Велике Мораве на западу, Тимока на истоку, Дунава на северу и Црног Тимока на југу, насељавале су прве генерације Влаха У геоморфолошком смислу, ово подручје Источне Србије припада завршецима јужног огранка Карпатских планина, које се у великом луку пружају од Братиславе у Словачкој, преко Чешке, Пољске, Украјине и Румуније, до Србије, где се на превоју Честобродице везују са Балканским планинама. У Србији Карпате сече река Дунав, са живописном Ђердапском клисуром. Овај горостасни планински ланац потом прелази у питоме низије, остављајући за собом планинске блокове Мироча, Дели Јована, Хомоља, Бељанице и Кучаја. У котлинама и клисурама између њих теку Поречка река, Ресава, Млава и Пек; чији сливови нису само засебне хидрографске целине, већ и специфична етнографска подручја.
Неколико таквих подручја, које насељавају Власи чине још и равнице Звижд, Стиг и Браничево на западу, и Неготинска Крајина и Кључ на истоку. Већи градови источне Србије насељена Власима су Пожаревац, Мајданпек, Неготин, Зајечар, Бор и Ћуприја.[6]
Данас, Власи у Србији углавном живе на подручју између Велике Мораве, Тимока и Дунава на територији четири управна округа: Борском, Браничевском, Зајечарском и Поморавском. У мањем броју насељавају и Подунавски, Нишавски и Расински округ.[6]
Историја
[уреди | уреди извор]
_%C5%BDdrelo.JPG)
Основу за данашњу етичку слику источне Србије формирају етно-историјски, политички и економски фактори с краја 17. и почетка 18. века. Преломни је тренутак била Велика сеоба Срба под Арсенијем Чарнојевићем 1690. године која је готово испразнила ондашњу Србију. Преци данашњих Влаха били су у то време обесправљени сељаци под стегом бојара у румунским кнежевинама северно од Дунава, Влашкој и Молдавији, или под влашћу Аустрије и Угарске на подручју Баната и Трансилваније, док се један део њих налазио у сличном положају у Бесарабији или Добруџи.
Историјски подаци говоре о хиљадама сељака који напуштају ове области и беже преко Дунава на југ, у област између Мораве и Тимока, посебно током фанариотског режима који је у двема румунским кнежевинама владао више од једног века (1711—1821). Сама Србија је била демографски толико опустошена да је пред Пожаревачки мир (1718) имала једва 4.000 становника, и то заједно са Београдом.
Досељавање Влаха са севера плански је подстицала и аустријска власт, чијој је администрацији, са седиштем у Темишвару, после Пожаревачког мира припао део карпатске Србије. Према историјским изворима, аустријски државници имали су задатак да од задобијених земаља нарочито од Србије, створе не само један извор више за војничку и финансијску снагу Хабзбуршке монархије, већ земље у којима ће нови ред и народ, потпуно задовољан новом владавином, бити привлачна сила за остале хришћане у Турској. Командант Темишварске администрације, гроф Клаудије Мерси, лично обилази групе банатских Влаха које је Администрација преселила у Србију 1721. и 1722. године, брине о њиховом распореду на простору између Тимока и Кучајне, и подстиче их да наставе сами да раде на довођењу својих рођака с подручја Баната.
Привучени том политиком, с југа, из крајева под Османлијама, долазе Срби такође у таласима, од којих је нарочито значајан онај из 1737. године, јер га је предводио тадашњи српски патријарх Арсеније IV. Аустријска власт је прихватила пристигло српско становништво и населила га у делу Црне Реке који је био под њеном управом. Сем унутрашњих миграција, међусобних мешања и претапања, никаквих других етничких потреса овде касније није било, ако се изузму буне, устанци и ослободилачки ратови, кроз које су Власи и Срби пролазили заједно, раме уз раме. Када на подручју данашње Румуније почиње формирање румунске националне свести у 18. и 19. веку, предака данашњих Влаха тамо није било.[7]
Порекло влашке популације
[уреди | уреди извор]На Балканском полуострву, у средњовековним феудалним државама, вршена је асимилација старијег пресловенског - на западу илирског, на истоку дако-трачког романизованог становништва - које је временом, у тадашњим друштвено-економским условима, прерасло од етничких Влаха у посебну социјалну групу словенских сточара влаха, настањених у већ сталним, углавном планинским насељима. С обзиром на неједнаке друштвено-економске услове у разним крајевима Балкана, што је било нарочито карактеристично како за српски тако и за каснији турски феудализам, овај процес није морао бити свуда подједнак, нити је свуда био завршен. У северним крајевима Србије, где српски феудализам никада није имао државотворне центре који би утицали на свеукупни културни развој, овај процес се наставио и у доба турског феудализма. Како у њему егзистирају аутономне територије са самоуправом месног становништва, које директно потпадају под султанову власт, за још примитивно влашко становништво, које турска власт затиче на његовој асимилацијоној етничкој граници, такве аутономне области имају нарочиту важност: у служби је султановој и као такво има специфичне дужности (мартолози, војници), и знатна права. О положају овог становништва у источној Србији, поред историјских података, постоји још и данас жива традиција.
С обзиром на чињеницу да се област источне Србије налази у близини такозваног северног балканског етничког романског језгра, процес потпуног влашког етничког изједначавања са српским становништвом бивао је успорен каснијим досељавањем свежег становништва романског говора (Унгуреани, Царани), током XVII, XVIII и XIX века, са севера, а могуће и с југа, нарочито у првим деценијама турске владавине. Осим тога, се и географски и културно везује за карпатски регион, коме је једна од основних карактеристика управо становништво, које по генези делимично свакако води порекло још из веома ране трако-дачко-словенске симбиозе. У том подручју за целокупно карпатско становништво Дунав није био препрека за пресељавање, што се види и из новијих српских архивских података. Према томе, како је источна Србија интегрални део тог широког географског и културног подручја, то би и њено данашње влашко становништво, као и део српског (старинци), у ствари било, у најширем смислу речи, стариначко, с том разликом што се оно, сељакајући се и унутар те области и у поједине уже њене регионе, насељавало у разним временским периодима. Значи, насељавање Влаха у источну Србију представљало би унутрашње кретање становништва у оквиру ширег карпатско-балканског подручја, условљено историјским приликама.[8]
Историјски извори
[уреди | уреди извор]Још двадесетих година овог века изашао је холандски слависта ван Вејк (ван Wијк) с теоријом о томе да су у раном средњем веку Срби од Бугара били одвојени појасом у којем је живело румунско становништво. Тек доцније, кад су Румуни делом одлутали у друге крајеве, а делом подлегли асимилацији, дошле су у непосредан додир западна и источна грана Јужних Словена. Ово гледање савршено хармонира са налазима лингвистичке географије која је, као што смо видели, констатовала (тек много после ван Вејка) веома јаку концентрацију изоглоса дуж демаркационе линије између двају великих блокова јужнословенског етникума.[9] Од ушћа Тимока преко источних подножја планина дуж српско бугарске границе до Осогова, па даље до Овчег Поља и јужно од Тетова, налази се један сноп изоглоса који би морао бити стар бар хиљаду година.[10]
Горе поменути романски појас раније део Мезије, у IX в. је део области Морава док је у XI веку део византијске теме Бугарска.
- Из кодекса светогорског манастира Св. Пантелејмона, стоји између осталог, и следеће: "они који су живели око Дунава — Бугари, Морави (Срби и Власи) и Словени Илирије беху најзад просветљени светим крштењем током IX в. [864. година] за време автократора Михаила и славног патријарха Фотија".[11][12]
- Василије II Бугароубица, 1020. године оснива засебну епископију за Влахе са седиштем у Врању, која је била под јурисдикцијом Охридске архиепископије. У хрисовуљи се, наиме, међу осталим чита: „исто тако, сви градови који су били заборављени повељом мојег величанства биће ипак подвргнути власти истога пресветог архиепископа који ће побирати порез од свих, па и од Влаха који живе распршени по читавој Бугарској“.[13][14]
- Влахе у подунављу помиње Ана Комнена у Алексијади када су Кумани прешли Дунав око 1094. године.[15][16]
- Арапски географ Ал-Идриси 1154 године, целу област од реке Мораве до реке Осам, која обухвата Поморавље и део западне Бугарске, назива: Гетулија, то јест земља Гета или Номада, како су их сицилијански трговци називали. Становници су били Словени и Власи.[17][18][19]
- 1186. г. устали су Бугари и Власи (Румуни) под вођством бојара Петра и Асена, који су били влашког порекла.[20] Њихов брат Калојан је у Трнову крунисан од изасланика папе Иноћентија III као dominus blacorum et bulgarorum.[21][22]Они са севера Бугарске и из Србије говорили су истим дијалектом као и Румуни северно од Дунава - лингвисти га зову дакорумунски. Из њихових редова дигли су се они који су започели антивизантијску побуну, крајем XII века, на челу са браћом Асен, дакле они су били носиоци политичког препорода бугарског царства. Од њих је остало само неколико насеља у севернозападном делу Бугарске и у Србији, посебно у Тимочкој Крајини.[23]
- Ансберт хроничар пише како су крсташе: „у самој великој бугарској шуми, у коју су ушли напредујући из Браничева 15. јула 1189. г., у заседе поставили Грке, Бугаре, Србе и Влахе полуварваре, како би их из скривених места напали отровним стрелама а по наређењу Браничевског дукса и Византијског цара“.[24]
- Из кореспонденције папе Иноћентија III и краља Калојана 1204. г. сазнајемо за спор који Бугарска има са Угарском а реч је о земљи Влашка на самој граници Угарске и Бугарске.[25]
- Гервазије од Тилберија 1214. г., описујући исти простор који је пре њега Ансберт хроничар назвао велика бугарска шума, пише да: „Од раздвајања Дунава па све до Константинопоља има двадесет и четири дана хода према југоистоку. Прво се, наиме, наилази на бугарску пустињу, која је земља Влаха (Влашка).[26]
- Вилијам од Рубрука, 1253. године пише: „Да, и преко Дунава такође, према Константинопољу, Влашка, која је земља Асенова, и мала Бугарска све до Славоније, сви плаћају данак Татарима“.[27]
- Дрман и Куделин су била двојица бугарских племића, татарског или влашког порекла, који су као полунезависни владари управљали Браничевом (Подунављем) крајем 13. века (1273−1291).[28]
- Из писма 1345. године, које је папа Климент VI упутио угарском краљу Лајошу I, видимо да су поједини Власи, Уграске, Трансиваније, Влашке и Сремске земље[29], прешли на католичанство.[30]
- Титула влашких војвода у периоду од 1389. до 1421. године и у периоду од 1508. до 1638. године гласила је: „Господар Угровлашке и Подунавља“.[31]
- У XIV. и XV. стољећу настају важни емиграцијски покрети влашкога становништва с Косова и око Вардара према сјеверу те се они настањују у долини Тимока и Мораве. Други, пак, дио тог влашког елемента у исто доба иде према Нишу и долином Нишаве продире све до Средње Горе у Бугарској и затим из Софије према сјеверозападу све до српске границе.[32]
- 1446. године, папа Евгеније IV обавештава све вернике да у Молдавији постоји бројна секта хусита, који су својим догмама заразили чак и један део становника Угарске. Из тог разлога, понтиф именује Фабијана, викара редовника минорита из Босне, и његове наследнике, за доживотне инквизиторе против јеретика у Молдавији, Влашкој, Влашкој преко Дунава, Бугарској, Рашкој и Славонији.[33][34]
- Мартин Сегон око 1481. г. помиње Влахе на североистоку Србије о којима каже: „Власи су планинци, дивљи род људи — они су богати само стадима стоке.“ и „Средину покрајине насељавау Власи, о којима Птоломеј тако доноси: „Они који леже између називају се Пикензи“[35], а горе у првом путопису доста је о овим речено“.[36] Влахе које помиње Мартин Сегон у турском периоду биће познати као браничевски и видински Власи.
- Француски извор настао после 1595. г.: „Према југу, она [Трансилванија] се додирује са Трансалпинима [Власима] и Србима, званим Словени, и Рашани, који су готово прави Власи, јер имају исти закон и сличне обичаје. Они су хришћани према обредима грчке цркве [православци]. Служе се италским језиком, али веома исквареним, и веома су ратоборни и снажни.”[37][38]
- Петри Посини 1651. г., у коментарима о Власима из Алексијаде каже: „Blachi је име народа који насељава Горњу Мезију, који се данас зову Власи (Valachi)“.[39]
- Евлија Челебија у опису града Фетислама (Кладова) из 1666. године каже да: „Сво становништво говори бошњачки и турски, а знају и влашки“.[40]
- Луиђи Фердинандо Марсиљи о Власима који су 1696. године око Дунава обитавали каже: „Власи се и обичајима и језиком разликују од Рашана, иако исповедају исту грчку религију и користе исте њихове илирске карактере (ћирилицу). Они почињу да насељавају обале Дунава које настају од огранака планина Хема и Карпата, и не воле да живе у равницама, осим у двема провинцијама, Влашкој и Молдавији. Заиста потичу од старих Римљана, и хвале се да су Римљани, те се исквареним именом зову Ruminest; а језик им је искварен латински или италски“.[41]
- Димитрије Кантемир 1719 и 1722. године о влашком народу каже: „целокупни римско-влашки народ данас се налази расут у шест области: Молдавији, Влашкој, Бесарабији, Трансилванији, Мизији и Епиру у Грчкој” и да „Мизија прати десну обалу Дунава од Гвоздене капије па све до Црног мора, <а> у њој су градови, трговишта и села пуни Румуна, помешаних са Турцима <и> Србима”.[42]
- Занимљиво да је 1787. у Бечу, по царској заповести, за становништво у Турској била направљена ратна прокламација („патент”), и то у три слична облика: једна за Србе, друга за Влахе а трећа за Турке”, којом се становништву обећава ћесарова заштита.[43] Једино је влашко становништво показивало пријатељско расположење према Турцима.[44]
- Из пописа Влаха, спроведеног у Кнежевини Србије 1850. г. видимо да Влаха има 104.807 душа или 10,95% укупног становништва Србије.[45]
Србизација Влаха
[уреди | уреди извор]О наводној "асимилационој моћи" Румуна (Влаха) у источној Србији писао је и Тихомир Ђорђевић почетком XX века, баш као и о њиховој отпорности на асимилацију. Он је Власима приписивао и "урођену мржњу према другим народима, па и Србима". Што се других народности тиче, њихово постојање није порицано као такво, али су им ускраћена мањинска права. Ово се односило пре свега на Влахе североисточне Србије и на малобројне Цинцаре у Македонији. О Власима (Румунима) у Србији је и даље владало мишљење да су не само отпорни на асимилацију, већ да и они асимилују околне Србе ширећи распрострањеност своје етничке групе. Из политичких разлога им је одрицана румунска национална свест.[46]
Култура и традиција
[уреди | уреди извор]Ритуално и свакодневно влашко јело - Жмаре, које се припрема од овчијег меса, празилука и кукурузног брашна, једно је од најстаријих икада записаних и карактеристично је јер се припрема само у селима на подручју Хомољских планина.[47]. Верује се да је рецепт стар око 300 година.[48] Зато је 2017. године кување жмара уврштено у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.[49]
Религија и веровања
[уреди | уреди извор]Православна Црква је пратила своје вернике, и Србе и Влахе, и то са службом на њиховим језицима (на влашком[50] понегде до средине 19. века[51]), али њен богословни ниво био је на најнижем нивоу од кад је ова црква настала. Такво стање је потрајало и након одласка Османлија. Ова дуготрајна слабост Цркве свакако је један од узрока.
У том смислу велики је изазов за науку да одговори на питање не само о генези и стратумима поманског (загробног) комплекса влашке културе, већ и како је све то успело да се одржи готово нетакнуто од најстаријих времена до данашњих дана.
| „ | Власи јесу хришћани, али Црква је тек овлаш, више преко фолклора, утицала на сеоске представе о загробном свету, јер Црква не говори језиком Влаха, нити су Власи разумели њен словенски говор. Чини се ипак да је пресудно то што о култу мртвих брину жене: оне су у томе неприкосновене, и грешан је свако ко не да да обред буде онакав каквог су га оне примиле од мајки и бака, или научиле од мудрих старица у своме селу. | ” |
У погледу конфесије, данас Власи традиционално припадају православној вероисповести.
Језик и писмо
[уреди | уреди извор]Влашки језик језик је матерњи језик Влаха и представља провинцијски дијалект румунског језика, са знатним фондом речи словенског порекла[52]. Власима су по језику сродни Румуни и Молдавци, који говоре румунским језиком.
По правилу, Власи говоре и језиком становништва у чијој се средини налазе.[53] Као мањинска заједница, они немају школе на влашком језику, већ тим језиком говоре у кругу породице, те су се на овим просторима развили сви облици усменог фолклора.
Према декларацији Националног савета влашке националне мањине у Републици Србији, језик којим говоре Власи је довољно специфичан да се сматра матерњим језиком Влаха.[54].
Списак општина и градова у којима има више од 200 говорника влашког језика према попису из 2011. године.
| Општина/Град | Становништво попис 2011.[55] |
Влашки језик | Удео |
|---|---|---|---|
| Бор | 48.615 | 5.803 | 11,94% |
| Петровац на Млави | 31.259 | 5.540 | 17,72% |
| Кучево | 15.516 | 4.664 | 30,06% |
| Неготин | 37.056 | 7.231 | 19,51% |
| Бољевац | 12.994 | 3.003 | 23,11% |
| Зајечар | 59.461 | 3.177 | 5,34% |
| Жагубица | 12.737 | 2.823 | 22,16% |
| Мајданпек | 18.686 | 2.736 | 14,64% |
| Кладово | 20.635 | 1.615 | 7,83% |
| Ћуприја | 30.645 | 1.224 | 3,99% |
| Деспотовац | 23.191 | 798 | 3,44% |
| Мало Црниће | 11.458 | 751 | 6,55% |
| Жабари | 11.380 | 553 | 4,86% |
| Голубац | 8.331 | 917 | 11,01% |
| Велико Градиште | 17.610 | 659 | 3,74% |
| Свилајнац | 23.551 | 395 | 1,68% |
| Јагодина | 71.852 | 231 | 0,32% |
Етнографске групе Влаха
[уреди | уреди извор]
Власи се деле на више етнографских група, међу којима су три основне:
- Царани, на истоку, око Кладова, Неготина и Зајечара,[1]
- Унгурјани на западу у Хомољу, Звижду, Стигу, Браничеву, Млави, Ресави и околини Ћуприје, и
- Мунћани у средини, насељавају сливове Поречке и Црне Реке.[2]
Засебну групу Влаха чине Буфани у Мајданпеку.[54]
Царани воде порекло из Влашке, док Унгурјани воде порекло из крајева који су били под влашћу Угарске.[54] Унгурјани су најбројнији и чине готово половину Влаха (око 47%), проценат Царана је око 33%, а Мунћана око 20%.[54]
Бројност влашке популације
[уреди | уреди извор]Тачан број Влаха се, иначе, не може сазнати путем уобичајених пописа. Власи су у Србији временом постали флотантна маса двојног идентитета, која се на пописима најчешће изјашњава за Србе, стављајући тако у први план геополитичку припадност, односно држављанство, у односу на етничко порекло и националност. Данашњи број Влаха може се израчунати приближно, на основу разних демографских и етнографских параметара (на пример, само број становника у чисто влашким селима износи 120.000!). Рачунајући и мешовита села, варошко становништво и дијаспору, долази се до цифре од најмање 200.000 српских држављана који могу бити потомци влашких досељеника из прве половине 18. века, али и нешто каснијих времена, јер се процес досељавања продужио и кроз наредни век.
Према подацима са последњег пописа становништва из 2022. године, у Србији је било 21.013 Влаха што је за 14.317 мање (-40,52%) у односу на податке пописа из 2011. када је било 35.330 Влаха.[1] У Бугарској, према попису из 2011. године, живи преко 3.600 Влаха и Цинцара. Власи живе у северозападном делу, док Цинцари живе у југозападном делу земље.
Власи по општинама и градовима
[уреди | уреди извор]
У следећој табели приказане су општине и градови које су имале више од 100 Влаха према последњем попису из 2022. године.
| Општина/град | Попис 2011.[56] | Попис 2022.[1] | ||
|---|---|---|---|---|
| Бројност | Удео | Бројност | Удео | |
| Бор | 6.701 | 13,78% | 4.483 | 10,98% |
| Петровац на Млави | 4.609 | 14,74% | 2.882 | 11,13% |
| Кучево | 3.921 | 25,27% | 1.942 | 16,45% |
| Неготин | 3.382 | 9,13% | 1.763 | 6,24% |
| Бољевац | 3.356 | 25,83% | 1.634 | 16,04% |
| Жагубица | 2.811 | 22,07% | 1.504 | 15,49% |
| Зајечар | 2.856 | 4,80% | 1.476 | 3,08% |
| Мајданпек | 2.442 | 13,07% | 1.457 | 10,01% |
| Пожаревац | 177 | 0,23% | 522 | 0,76% |
| Кладово | 788 | 3,82% | 487 | 2,79% |
| Велико Градиште | 382 | 2,17% | 432 | 2,80% |
| Ћуприја | 782 | 2,55% | 380 | 1,50% |
| Београд | 182 | 0,01% | 336 | 0,02% |
| Голубац | 424 | 5,09% | 323 | 4,89% |
| Мало Црниће | 475 | 4,15% | 251 | 2,79% |
| Деспотовац | 687 | 2,96% | 191 | 1,04% |
| Жабари | 433 | 3,80% | 184 | 1,99% |
| Јагодина | 136 | 0,19% | 118 | 0,18% |
| Свилајнац | 280 | 1,19% | 100 | 0,50% |
Влашка насеља
[уреди | уреди извор]Према последњем попису из 2022. године, Власи су чинили већину становништва у 15 насеља (у 8 апсолутну, а у 7 релативну). Од 15 влашких насеља, 8 се налази у Браничевском округу, 5 у Борском округу и по једно у Зајечарском и Поморавском округу.[57]
.svg)
| Насеље | Општина/град | Бр. ст. (2022) | Власи | Удео |
|---|---|---|---|---|
| Манастирица | Петровац на Млави | 499 | 320 | 64,13% |
| Бусур | Петровац на Млави | 815 | 514 | 63,07% |
| Бродица | Кучево | 259 | 149 | 57,53% |
| Горњане | Бор | 731 | 420 | 57,46% |
| Кладурово | Петровац на Млави | 317 | 170 | 53,63% |
| Кривача | Голубац | 257 | 137 | 53,31% |
| Осаница | Жагубица | 882 | 448 | 50,79% |
| Лука | Бор | 430 | 216 | 50,23% |
| Старчево | Петровац на Млави | 331 | 159 | 48,04% |
| Бељајка | Деспотовац | 180 | 86 | 47,78% |
| Мелница | Петровац на Млави | 630 | 296 | 46,98% |
| Влаоле | Мајданпек | 444 | 204 | 45,95% |
| Лесково | Мајданпек | 185 | 85 | 45,95% |
| Дубочане | Зајечар | 289 | 132 | 45,67% |
| Дебели Луг | Мајданпек | 326 | 145 | 44,48% |
Према попису из 2002. године Власи су чинили већину становништва у 43 насеља (у 34 апсолутну, а у 9 релативну већину). По општинама и градовима број насеља са већинским влашким становништвом је следећи: општина Бољевац 4, град Бор 9, општина Голубац 2, општина Жагубица 5, град Зајечар 4, општина Кучево 7, општина Мајданпек 2, општина Неготин 2, општина Петровац на Млави 6 и општина Ћуприја 2 насеља.[58]
| Насеље | Општина/град | Бр. ст. (2002) | Власи | Удео |
|---|---|---|---|---|
| Медвеђица | Жагубица | 44 | 42 | 95,45% |
| Кривача | Голубац | 429 | 368 | 85,78% |
| Буковска | Кучево | 503 | 420 | 83,50% |
| Бучје | Бор | 666 | 555 | 83,33% |
| Горњане | Бор | 1.114 | 905 | 81,24% |
| Дубочане | Зајечар | 455 | 368 | 80,88% |
| Ракова Бара | Кучево | 464 | 360 | 77,59% |
| Метовница | Бор | 1.331 | 977 | 73,40% |
| Мустапић | Кучево | 740 | 512 | 69,19% |
| Бигреница | Ћуприја | 979 | 677 | 69,15% |
| Раденка | Кучево | 803 | 555 | 69,12% |
| Манастирица | Петровац на Млави | 748 | 516 | 68,98% |
| Мала Јасикова | Зајечар | 332 | 229 | 68,98% |
| Вуковић | Кучево | 301 | 207 | 68,77% |
| Влаоле | Мајданпек | 767 | 521 | 67,93% |
| Сиге | Жагубица | 704 | 462 | 65,63% |
| Шипиково | Зајечар | 511 | 335 | 65,56% |
| Валакоње | Бољевац | 1.378 | 881 | 63,93% |
| Лазница | Жагубица | 2.063 | 1.308 | 63,40% |
| Кладурово | Петровац на Млави | 476 | 300 | 63,03% |
| Оснић | Бољевац | 1.340 | 826 | 61,64% |
| Топла | Бор | 100 | 61 | 61,00% |
| Лука | Бор | 612 | 373 | 60,95% |
| Старчево | Петровац на Млави | 585 | 350 | 59,83% |
| Двориште | Голубац | 305 | 181 | 59,34% |
| Кривељ | Бор | 1.316 | 779 | 59,19% |
| Осаница | Жагубица | 1.187 | 671 | 56,53% |
| Исаково | Ћуприја | 646 | 361 | 55,88% |
| Ковилово | Неготин | 411 | 227 | 55,23% |
| Танда | Бор | 350 | 185 | 52,86% |
| Подгорац | Бољевац | 2.218 | 1.157 | 52,16% |
| Брезница | Жагубица | 211 | 110 | 52,13% |
| Шарбановац | Бор | 1.836 | 953 | 51,91% |
| Бачевица | Бољевац | 409 | 208 | 50,86% |
| Нересница | Кучево | 2.365 | 1.175 | 49,68% |
| Јасиково | Мајданпек | 717 | 349 | 48,68% |
| Александровац | Неготин | 588 | 283 | 48,13% |
| Глоговица | Зајечар | 484 | 232 | 47,93% |
| Бусур | Петровац на Млави | 1.171 | 553 | 47,22% |
| Бродица | Кучево | 468 | 213 | 45,51% |
| Витовница | Петровац на Млави | 167 | 76 | 45,51% |
| Мелница | Петровац на Млави | 924 | 419 | 45,35% |
| Слатина | Бор | 921 | 366 | 39,74% |
У следећој табели приказана су насеља у којима Власи чине значајан удео у укупном становништву (преко 10%), али не представљају већинско становништво:[58]
| Насеље | Општина/град | Бр. ст. (2002) | Власи | Удео |
|---|---|---|---|---|
| Савинац | Бољевац | 365 | 161 | 44,11% |
| Шевица | Кучево | 809 | 349 | 43,14% |
| Злот | Бор | 3.757 | 1.600 | 42,59% |
| Селиште | Жагубица | 453 | 189 | 41,72% |
| Лесково | Мајданпек | 431 | 178 | 41,30% |
| Волуја | Кучево | 1.123 | 429 | 38,20% |
| Љешница | Кучево | 236 | 90 | 38,14% |
| Благојев Камен | Кучево | 38 | 14 | 36,84% |
| Снеготин | Голубац | 201 | 73 | 36,32% |
| Добро Поље | Бољевац | 415 | 150 | 36,14% |
| Јасеново | Деспотовац | 882 | 317 | 35,94% |
| Велика Јасикова | Зајечар | 998 | 356 | 35,67% |
| Лубница | Зајечар | 1.052 | 374 | 35,55% |
| Каона | Кучево | 712 | 245 | 34,41% |
| Оштрељ | Бор | 654 | 219 | 33,49% |
| Малајница | Неготин | 683 | 225 | 32,94% |
| Уровица | Неготин | 1.191 | 384 | 32,24% |
| Кобиље | Мало Црниће | 930 | 296 | 31,83% |
| Рашанац | Петровац на Млави | 815 | 247 | 30,31% |
| Слатина | Неготин | 479 | 143 | 29,85% |
| Дубочка | Петровац на Млави | 582 | 171 | 29,38% |
| Рановац | Петровац на Млави | 1.779 | 513 | 28,84% |
| Дебели Луг | Мајданпек | 458 | 131 | 28,60% |
| Црнајка | Мајданпек | 1.099 | 312 | 28,39% |
| Рудна Глава | Мајданпек | 2.309 | 636 | 27,54% |
| Батинац | Ћуприја | 871 | 236 | 27,10% |
| Градсково | Зајечар | 666 | 179 | 26,88% |
| Боговина | Бољевац | 1.348 | 362 | 26,85% |
| Сена | Кучево | 232 | 61 | 26,29% |
| Житковица | Голубац | 142 | 37 | 26,06% |
| Вратна | Неготин | 316 | 81 | 25,63% |
| Турија | Кучево | 599 | 153 | 25,54% |
| Велики Јасеновац | Зајечар | 370 | 94 | 25,41% |
| Бељајка | Деспотовац | 265 | 67 | 25,28% |
| Кочетин | Жабари | 404 | 101 | 25,00% |
| Брестовац | Бор | 2.950 | 732 | 24,81% |
| Мали Извор | Бољевац | 565 | 140 | 24,78% |
| Церовица | Кучево | 381 | 94 | 24,67% |
| Милановац | Жагубица | 445 | 108 | 24,27% |
| Мали Јасеновац | Зајечар | 284 | 68 | 23,94% |
| Шљивар | Зајечар | 329 | 71 | 21,58% |
| Ресавица (село) | Деспотовац | 159 | 34 | 21,38% |
| Халово | Зајечар | 856 | 169 | 19,74% |
| Плавна | Неготин | 953 | 188 | 19,73% |
| Кудреш | Голубац | 193 | 37 | 19,17% |
| Кобишница | Неготин | 1.355 | 246 | 18,15% |
| Гамзиград | Зајечар | 945 | 167 | 17,67% |
| Чешљева Бара | Велико Градиште | 489 | 84 | 17,18% |
| Церемошња | Кучево | 317 | 53 | 16,72% |
| Душановац | Неготин | 882 | 146 | 16,55% |
| Црномасница | Неготин | 272 | 45 | 16,54% |
| Стамница | Петровац на Млави | 1.424 | 220 | 15,45% |
| Брњица | Голубац | 391 | 60 | 15,35% |
| Крепољин | Жагубица | 1.696 | 260 | 15,33% |
| Забрега | Мало Црниће | 247 | 37 | 14,98% |
| Самариновац | Неготин | 464 | 68 | 14,66% |
| Српце | Кучево | 151 | 22 | 14,57% |
| Миријево | Жабари | 474 | 69 | 14,56% |
| Тополница | Мајданпек | 1.064 | 153 | 14,38% |
| Јабуковац | Неготин | 1.884 | 268 | 14,23% |
| Проштинац | Свилајнац | 254 | 34 | 13,39% |
| Тополовник | Велико Градиште | 1.098 | 143 | 13,02% |
| Врбница | Мало Црниће | 462 | 58 | 12,55% |
| Чокоњар | Зајечар | 173 | 21 | 12,14% |
| Витежево | Жабари | 863 | 101 | 11,70% |
| Купузиште | Кладово | 317 | 37 | 11,67% |
| Николичево | Зајечар | 833 | 96 | 11,52% |
| Ждрело | Петровац на Млави | 756 | 83 | 10,98% |
| Михајловац | Неготин | 718 | 77 | 10,72% |
| Бољетин | Мајданпек | 672 | 70 | 10,42% |
| Велика Каменица | Кладово | 757 | 76 | 10,04% |
Влашки национални савет
[уреди | уреди извор]Национални савет влашке националне мањине у Републици Србији има седиште у Петровцу на Млави (првобитно је било у Бору). Тренутни председник националног савета је Новица Јаношевић[59][60], председник Општине Кучево од 2014. до 2018. године. На изборима одржаним 2022. године победила је листа "Србија за Влахе[61]" са 99,48 % гласова
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в „Национална припадност, 2022” (PDF). Београд: Републички завод за статистику. 28. 4. 2023. Приступљено 15. 5. 2023.
- ^ а б „"Декларација Националног савета Влаха"”. Архивирано из оригинала 14. 7. 2014. г. Приступљено 28. 4. 2013.
- ^ "Говорим влашки", 2011
- ^ "Платформа влашке заједнице"[мртва веза], 02.04.2012.
- ^ Трипковић 2005: Трипковић, Мирко, Мултикултуралност, мултикултурација и права мањина,. стр. 81—95. Социолошки преглед, vol. XXXIX, no. 1, Београд,
- ^ а б Kostić, Cvetko, Bor i okolina, sociološka ispitivanja. Beograd: Savremena.škola, 1962.
- ^ Durlić, Paun Es. Sveti jezik vlaškog hleba (на језику: српски). Balkankult. ISBN 978-86-84159-22-1.
- ^ Гласник Етнографског института (на језику: српски). Научно дело. 1973.
- ^ Ивић, Павле (1971). Српски народ и његов jезик (на језику: српски). Српска књижевна задруга.
- ^ Живковић, Тибор (2000). Словени и Ромеји (на језику: српски). Историјски институт САНУ. ISBN 978-86-7743-022-1.
- ^ umetnosti), Vizantološki institut (Srpska akademija nauka i (1997). Ομορφοκκλησια : οι τοιχογραφιες του ναου του Αγιου Γεωργιου κοντα στην Καστορια (на језику: српски). Naučno delo. ISBN 978-86-83883-13-4.
- ^ Neos Hellēnomnēmōn (на језику: грчки). B. Grʹegoriadès. 1912.
- ^ Mirdita, Zef (2004). Vlasi u historiografiji (на језику: хрватски). Hrvatski institut za povijest. ISBN 978-953-6324-43-9.
- ^ Krumbacher, Karl (1893). Byzantinische Zeitschrift (на језику: немачки). C. H. Beck'sche Verlagsbuchhandlung.
- ^ Corpus scriptorum historiae byzantinae: Annae Comnenae Alexiadis libri XV ... v.2 (на језику: грчки). impensis E. Weberi. 1878.
- ^ Corpus scriptorum historiae byzantinae: Annae Comnenae Alexiadis libri XV ... v.2 (на језику: грчки). impensis E. Weberi. 1878.
- ^ Perkovac, Joan i Vojko Sabljic; Sabljic, Vojko (1855). Neven: Zabavni i poucni list (на језику: хрватски). Narodna tiskarnica.
- ^ „„Weltkarte des Idrisi vom Jahr 1154 n. Ch., Charta Rogeriana” (en). The Library of Congress.”.
- ^ „Lelewel, Joachim. „„Géographie du moyen age : atlas composé de cinquante planches / étudiée par Joachim Lelewel.””.
- ^ „Историја средњег века I 30 — Викизворник, слободна библиотека”. sr.wikisource.org (на језику: српски). Приступљено 2026-04-10.
- ^ III (Papst), Innozenz (1891). Innocentii III Romani pontificis opera omnia tomus quatuor distributa: quorum priores tres regestorum Baluzianam recensionem complectuntur, accendentibus anecdotarum epistolarum libris, quos frustra olim a Baluzio expetitos ex Bibliotheca Vaticana in lucem emiserunt La Porte Dutheil et Brequigny, quatro volumini insunt epitolae extra regestum vagantes, pontificis denique sermones et opuscula varia, tum jam olim edita, tum recentius ab eminentissimo cardinali Maio, D. Luigi Tosti, etc. etc., typis mandata (на језику: латински). apud Garnier fratres.
- ^ Cvijić, Jovan (1966). Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje: osnovi antropogeografije (на језику: српски). Zavod za izdavanje udžbenika.
- ^ Đuvara, Neagu (2004). Kratka istorija Rumuna za mlade.. Novi Sad: Novi Sad : Platoneum.. стр. 165. ISBN 86-83639-23-1.
- ^ Ansbertus; Dobrovský, Josef (1827). Historia de expeditione Friderici Imperatoris (на језику: латински). Apud Cajetanum de Mayregg bibliopolam.
- ^ Theiner, Augustin (1863). Vetera monumenta Slavorum meridionalium historiam illustrantia maximam partem nondum edita ex tabulariis vaticanis deprompta collecta ac serie chronologica disposita: Ab Innocentio PP. III. usque ad Paulum PP. III. 1198-1549 (на језику: латински).
- ^ Pauli (1885). Ex rerum Anglicarum scriptoribus saec. XII et XIII (на језику: латински). Hahn.
- ^ Hakluyt, Richard (1809). Collection of the Early Voyages, Travels, and Discoveries, of the English Nation (на језику: енглески).
- ^ Grčić, Jovan (1887). Stražilovo: list za zabavu, pouku i književnost (на језику: српски).
- ^ Jović, Momir (1994). Srbija i Rimokatolička crkva u srednjem veku (на језику: српски). Bagdala. ISBN 978-86-7087-104-5.
- ^ Theiner (O.C.), Augustin (1859). Vetera monumenta historica Hungariam sacram illustrantia: maximam partem nondum edita ex tabulariis Vaticanis deprompta collecta ac serie chronologica disposita (на језику: латински). Typis Vaticanis.
- ^ Coman, Marian (2024-11-16). . „Podunavia şi relaţiile sârbo-muntene în secolele XIV-XVI”. Istoria. Utopie, amintire şi proiect de viitor, ed. Ovidiu Cristea, Radu Pǎun. Iaşi: Editura Universitǎţii „Alexandru Ioan Cuza” Iaşi, 2013, p. 239-258.
- ^ Mirdita, Zef (2009). Vlasi--starobalkanski narod: od povijesne pojave do danas (на језику: хрватски). Hrvatski Institut za povijest. ISBN 978-953-6324-83-5.
- ^ Hurmuzaki, Ludoxiu de (1890). Documente privitóre la Istoria Românilor (на језику: латински). Teclu.
- ^ Fermendžin, Euzebije (1892). Acta Bosnae potissimum ecclesiastica cum insertis editorum documentorum regestis ab anno 925 usque ad annum 1752 (на језику: латински). Academia Scientiarum et Artium Slavorum Meridionalium.
- ^ „Ptolemy, Ptolemy, Claudius. „Geographiae Libri Octo : recogniti iam et diligenter emendati cum tabulis geographicis ad mentem auctoris restitutis ac emendatis ; Cum gratia & Priuilegio Sac Caes. Maiestat.””. www.davidrumsey.com. Приступљено 2026-04-10.
- ^ Književnost Crne Gore od XII do XIX vijeka: Pisci srednjovjekovnog latiniteta (на језику: српски). Obod. 1996.
- ^ Actes et fragments relatifs à l'histoire des Roumains rassemblés dans les dépôts de manuscrits de l'occident par Nicolas Zorga et publiés sous les auspices du ministère de l'instruction publique: I. (на језику: немачки). Imprimerie de l'état. 1895.
- ^ Le Testu, Guillaume (1509-1572) Cartographe (1555). „Cosmographie universelle, selon les navigateurs tant anciens que modernes / par Guillaume Le Testu, pillotte en la mer du Ponent, de la ville francoyse de Grâce”. Gallica (на језику: француски). Приступљено 2026-04-10.
- ^ Corpus scriptorum historiae byzantinae: Annae Comnenae Alexiadis libri XV ... v.2 (на језику: грчки). impensis E. Weberi. 1878.
- ^ Paunović, Marinko (1970). Đerdap i Timočka Krajina (на језику: бошњачки). Binoza,.
- ^ „Danubius Pannonico-mysicus : observationibus geographicis, astronomicis, hydrographicis, historicis, physicis, perlustratus et in sex tomos digestus. T. 1, [in tres partes digestus : geographicam, astronomicam, hydrographicam] - Дигитална универзитетска библиотека - страна 0035 - величина 2”. ubsm.bg.ac.rs. Приступљено 2026-04-10.
- ^ Moldavia), Dimitrie Cantemir (Voivode of (1983). Opere complete: pt. 1. De antiquis et hodiernis Moldaviae nominibus și Historia Moldo-Vlachica (на језику: румунски). Editura Academiei Republicii Socialiste România. ISBN 978-973-27-0461-5.
- ^ Зборник радова Етнографског института (на језику: српски). Етнографски институт, Српске академије наука и уметности. 1962.
- ^ Jovanović, Dobrivoje (1988). Kočina krajina. (PDF). Jagodina: Nedeljnik "Novi put"..
- ^ Slovesnosti, Društvo Srbske (1852). Glasnik Društva Srbske Slovesnosti (на језику: српски).
- ^ ЈАЊЕТОВИЋ, Зоран (2007). . „НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ У ОЧИМА СРПСКЕ ЕЛИТЕ 1918–1941.” (PDF). Srbi i Jugoslavija. Država, društvo, politika. Zbornik radova.. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije.
- ^ „U Kladurovu se opet kuvaju žmare”. ebranicevo.com. Архивирано из оригинала 08. 04. 2020. г. Приступљено 14. 2. 2019.
- ^ „Žmare - tradicija mlavskog kraja”. agroklub.rs. Приступљено 14. 2. 2019.
- ^ „КУВАЊЕ ЖМАРА („ЖУМИЈАР“)”. Нематеријално културно наслеђе Србије. Министарство културе и информисања РС и Етнографски музеј у Београду. Приступљено 14. 2. 2019.
- ^ Споменик (на језику: руски). У Државној штампарији Краљевне Србије. 1910.
- ^ Đokić, Nebojša. . „Небојша Ђокић, Списак цркви неходећи се у окружју крајинском и описаније сваке цркве по наособ у цјелом њеном состојанију, у: "800 ГОДИНА АУТОКЕФАЛНОСТИ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ЕПАРХИЈИ ТИМОЧКОЈ", Зајечар 2020, 137 - 200.”.
- ^ Гласник Етнографског института (на језику: српски). Научно дело. 1973.
- ^ Влаховић 2011: Влаховић, Петар, Србија, земља, народ, живот, обичаји. стр. 73., Београд: Службени гласник,
- ^ а б в г „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 31. 3. 2012. г. Приступљено 29. 5. 2011.
- ^ "Књига 4 – Вероисповест, матерњи језик и национална припадност"[мртва веза]
- ^ Етничка структура након пописа 2011.
- ^ „Ethnic composition, all places: 2022 census”. pop-stat.mashke.org. Приступљено 15. 9. 2024.
- ^ а б „Попис становништва, домаћинстава и станова у 2002. - књига 1: Национална или етничка припадност по насељима” (PDF). Републички завод за статистику Србије. фебруар 2003. Приступљено 20. 12. 2022.
- ^ „30.11.2018. KONSTITUTIVNA SEDNICA NACIONALNOG SAVETA VLAHA – NACIONALNI SAVET VLAHA” (на језику: енглески). Приступљено 2023-07-08.
- ^ TPKNEWS (2021-06-07). „KO JE NOVICA JANOŠEVIĆ? Kontroverzni naprednjački uništitelj Kučeva?!”. TPKNEWS (на језику: српски). Приступљено 2023-07-08.
- ^ „RIK utvrdio rezultate izbora za 18 Nacionalnih saveta nacionalnih manjina - Politika - Dnevni list Danas” (на језику: српски). 2022-11-17. Приступљено 2023-07-08.
Литература
[уреди | уреди извор]- Isailović, Neven (2017). „Legislation Concerning the Vlachs of the Balkans Before and After Ottoman Conquest: An Overview”. State and Society in the Balkans Before and After Establishment of Ottoman Rule. Belgrade: The Institute of History. стр. 25—42.
- Murvar, Vatro (1956). The Balkan Vlachs: a typological study. University of Wisconsin--Madison. стр. 20.
- Kursar, Vjeran (2013). . „Being an Ottoman Vlach: On Vlach Identity(ies), Role and Status in Western Parts of the Ottoman Balkans (15th-18th Centuries)” (PDF). OTAM. Ankara. 34: 115—161.
- Fine, John Van Antwerp Jr. (1991) [1983]. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.
- Fine, John Van Antwerp Jr. (1994) [1987]. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.
- Sugar, Peter F. (1996) [1977]. Southeastern Europe under Ottoman Rule, 1354-1804. Seattle: University of Washington Press.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]Austrian Academy of Sciences. Kommission Vanishing Languages and Cultural Heritage
Национални савет влашке националне мањине:
Историја:
- „Власи - ко су, шта су и одакле потичу?”. Архивирано из оригинала 01. 11. 2007. г..
Језик: влашки on-line речник
Изворна влашка музика:
Студије из влашке религије, митологије и магије:
- Влашка митолошка песма о пореклу зла
- Елементи титаномахије у влашким митолошким песмама
- Култ мртвих као основа за одређење религије Влаха
- Небеска тела и обред „мартурија“ у култу мртвих код Влаха
- Рајска свећа у култу мртвих код Влаха
- Магијска статистика и алиби - два аспекта дуговечности магије код Влаха
- Остало
- „Материјална и духовна култура Влаха Бора и околине” (PDF). Архивирано из оригинала 22. 10. 2017. г..
| Мањине (са саветима националних мањина) |  | |
|---|---|---|
| Остале мањине | ||
