Пређи на садржај

Главни одбор за србско ослобођење

С Википедије, слободне енциклопедије

Главни одбор за србско ослобођење или Главни одбор за ослобођење Срба у Турској је била српска револуционарна организација, тајно друштво, основано 1871. године, са седиштем у Крагујевцу, у тадашњој Кнежевини Србији. Тражила је ослобођење и уједињење територија насељеним Србима у Османском царству.

Историја

[уреди | уреди извор]

Године 1871. основано је Друштво за српско ослобођење и уједињење од чланова Уједињене омладине српске и других родољуба из свих југословенских земаља. [1] „Удружење“ је оснивало одборе на Цетињу, Новом Саду и Београду. [1] Паралелно, у Крагујевцу је постојао и „Главни одбор“. [1] Ова организација је основана 1871. [2] и деловала је од почетка 1872. године. [3] Посебно је основана за Шумадију да ради на плановима за устанак. [4] Крагујевац је био најсофистициранији од покрајинских српских градова, а интелигенцију је имао само Београд. [5] Град је био и центар опозиције, а почетком 1870-их група опозиционара окупљена око социјалисте Јеврема Марковића. [5] Међу истакнутим члановима Главног одбора за ослобођење Срба били су артиљериста Сава Грујић, артиљериста Павле Шафарик, официр Радомир Путник, трговац Јаша Марковић, Јеврем Марковић (главни покретач [2]) и други. [3]

Миливоје Блазнавац, вођа Српског намесништва, легитимиста и политички конзервативац, одлучно је одбио предлоге и планове Уједињене омладине српске, говоривши да је пројекат организације нереалан и неизводљив; да је Турска (Отоманско царство) још увек била јака и да је Русија била против устанка на Балкану, као и да је та организација имала и субверзивну намеру против регентства. [6] Блазнавац и Јован Ристић су били узнемирени оснивањем револуционарних организација на Цетињу и Београду. [6] Статут Главног одбора за ослобођење Срба сачињен је у другој половини децембра 1871. године, вероватно после сусрета Јеврема Марковића и Блазнавца. [4] Чланови Главног одбора изабрани су јануара 1872. године. [4]

Почетком 1872. године Љубомир Дурковић је написао Штатут („Статут“), у коме се објашњава да су „Главни одбор за ослобођење Срба основали српски родољуби са намером да организованим устанком униште турско господство над српским земљама.“ [3] У другом члану се наводи да је то могуће остварити „тек када Србија уђе у одсутни рат“ и да ће се стога „устанак распламсати под заставом Милана Обреновића“. [3] Ово је одраз Блазнавчевих захтева које је успео да наметне преко група активних официра на које је имао значајан утицај. [3] Даље су прецизирани ресурси за реализацију програмске и организационе структуре друштва. [3] Организација је јануара 1872. године послала писмо официру Јеврему Велимировићу. [2]

Године 1872. Јеврем Марковић је уз помоћ локалних представника дела тајних локалних одбора Главног одбора основао одборе у Нишу и Лесковцу. [7] Исте године основан је и локални одбор у Пироту. [8] У априлу 1872. Централни одбор организације започео је пројекат војне употребе за устанак. [9] Предвиђено је да Јеврем Марковић буде постављен за главног команданта побуњеничких чета у Босни и Херцеговини. [9] Године 1872. одржан је револуционарни сабор у Новом Саду под вођством Светозара Марковића, [10] млађег брата Јеврема Марковића. [11] [5]

Организација је настојала да ступи у контакт са радикалима истомишљеника у Румунији и Грчкој. [12] Њихове иницијативе, међутим, нису успеле. [12] Када се почетком новембра 1873. године Јован Ристић сукобио, нови министар унутрашњих послова Аћим Чумић дозволио је више слободе штампе, предводећи групу либерала и левичара у Крагујевцу која је раније основала задружну штампарију (Друштвена штампа Крагујевца) основана у марту 1873. године [13]) за покретање Радикалних новина (Јавност). [12] Међу оснивачима су били Грујић [12] и Шафарик. [13]

Чланови

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в Ценић & Перовић 1988, стр. 340.
  2. ^ а б в Терзић 1988, стр. 280.
  3. ^ а б в г д ђ Војводић 1994, стр. 75.
  4. ^ а б в Недељковић 1977, стр. 458.
  5. ^ а б в Стокес 1990, стр. 47.
  6. ^ а б Стојанчевић 1990, стр. 340.
  7. ^ Максимовић & Симеуновић 1997, стр. 267–277.
  8. ^ НАССС 1997, стр. 13.
  9. ^ а б Група аутора 1979.
  10. ^ Никола Тасић; Миодраг Матицки (1992). Светозар Марковић и Љубен Каравелов у контексту словенске књижевности и културе: зборник радова. Институт за књижевност и уметност. ИСБН 9788671790116. „... су српски револуционари образовали 1872. године у Новом Саду Централни народноослободилачки одбор, под руководством Светозара Марковића.” 
  11. ^ Терзић 1988, стр. 281.
  12. ^ а б в г Стокес 1990, стр. 48.
  13. ^ а б Спасић 1975, стр. 23.

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Главни_одбор_за_србско_ослобођење&oldid=26850853”