Уједињене Кнежевине

Из Википедије, слободне енциклопедије
Уједињене Кнежевине (1859–62)
Уједињене Кнежевине Румуније (1862–66)
Румунија (1866–81)
''Principatele Unite (1859–62)
Principatele Unite Române (1862–66)
România (1866–81)


Мапа Уједињене Кнежевине од 1859. до 1878.
Мапа Уједињене Кнежевине од 1859. до 1878.
Географија
Континент Европа
Регија Средња Европа
Главни град Јаши и Букурешт
(1859–1862)

Букурешт
(1862–1881)

Друштво
Службени језик румунски
Политика
Облик државе Уставна монархија
 — Домнитор
Историја
Постојање  
 — Оснивање 1859.
 — Укидање 1881.
Земље претходнице и наследнице
Румуније
Претходнице: Наследнице:
Flag of Wallachia.svg Кнежевина Влашка Краљевина Румунија Flag of Romania.svg
Flag of Moldavia.svg Кнежевина Молдавија Бесарабијска губернија (Руска Царевина) Flag of Russia.svg

Уједињене Кнежевине Молдавија и Влашка (рум. Principatele Unite ale Moldovei și Țării Românești) јe билa једна од фаза у стварању Румуније која је постојала је од 1859. до 1881. кад је проглашена Краљевина Румунија.

По уставу из 1866. године земља добија назив Румунија.

Историја[уреди]

За уједињење тих двију кнежевина велику заслугу има Александар Јоан Куза, паришки ђак, који се након студија вратио у родну Молдавију, која је тад била формално османски вазал, али де факто руска марионета. Куза је жестоко агитирао против таквог стања за немирне 1948. и стекао углед борца за националну ствар. Убрзо је постао пуковник, и као такав добио мјесто заступника у молдавској скупштини.[1]

На руку му је ишао и пораз Русије у Кримском рату од стране алијансе у којој су били Уједињено Краљевство, Француска и Османско царство, јер су се након њега кнежевине ослободиле руског утицаја.[2]

На опште изненађење тадашњих великих сила, које су сматрале да Молдавија и Влашка, треба да добију већу аутономију, али да треба да остану одвојене — Куза је побједио на изборима за кнеза у обије кнежевине. И то прво у Молдавији у јануару, а након тог у фебруару и у Влашкој, па је тако осујетио њихове намјере.

Куза је 1861. најавио и формално уједињење те двије кнежевина. За вријеме своје владавине ослањао се на сељаштво, које је у то вријеме било већинско. Због тог је — 1863. одузео манастирима велике земљишне посједе, а сљедеће године их подјелио сељацима (август 1864.), успут их је ослободио радне обавезе и плаћања црквене десетине.[1] Тиме је смањио улогу православног клера у животу земље и допринио секуларизацији друштва. Ипак су му његове ауторитарне методе створиле непријатеље, који су га удружени присилили — 1866. да абдицира.[2]

Поред тог имао је намјеру осигурати бесплатно и обавезно основно школовање, подићи већи број школа свих нивоа и осигурати стипендије за сиромашну надарену дјецу. Провео је реформу изборног закона и правосуђа, израдио нови устав 1864. који је требало да му осигура већи ауторитет.[1]

Све промјене је извео на своју руку — не траживши допуштење од свог номиналног суверена османског султана, али и без консултација са осталим политичким моћницима, па му таква ауторитативна политика донијела и доста непријатеља особито из табора конзервативаца и либерала који су га 1866. натјерали на абдикацију, након које је отишао у емиграцију.[1]

Након њега Хабзбурзи су успјели инсталирати за његовог насљедника свог фаворита — принца Карла из династије Хоенцолерн-Сигмаринген (каснијег краља Карола I).[2] Његову владавину обиљежила је даљња изградња државе и доношење новог устава 1866. према западном моделу. За његове владавине искристализирале су се двије главне политичке партије, либерали и конзервативци, које су доминирале политичким животом земље до Првог свјетског рата.[2]

Територијалне промене Руминије Берлински конгрес 1878
Овај чланак је део серије о историји Румуније
Историја Румуније
Coat of arms of Romania.svg
Овај чланак је део серије о историји Молдавије
Историја Молдавије
Coat of arms of Moldova.svg

Карол I Румунски је постигао и формално признање независности своје кнежевине након учествовања у Руско-турском рату.[2] Како би побољшао статус своје земље и свој властити статус — земљу је — 1881. прогласио краљевином што су му признале и тадашње велесиле.[2]

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Alexandru Ioan Cuza (на језику: енглеском). Енциклопедија Британика. Приступљено 12. 02. 2015. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 Independence (на језику: енглеском). Енциклопедија Британика. Приступљено 12. 02. 2015. 

Спољашње везе[уреди]