Историја међународног кривичног права
О зачецима међународног кривичног права се може говорити још у античком Риму. На неке елементе међународног кривичног права наилази се и у средњовековном праву. Међутим, о развијенијем међународном кривичном праву може се говорити тек у новије доба, тачније у 19. и 20. веку.
Међународно кривично право пре Другог светског рата[уреди | уреди извор]
У овом периоду међународно кривично право налазило се у настајању. Оно се састојало из дела међународног уговорног и обичајног права који се односио на пиратство, ропство, регулисање оружаних сукоба укључујући и ставове релативно малог броја теоретичара који су се бавили том проблематиком.
Међународноправни уговори који се закључују у другој половини 19. и почетком 20. века, а то су:
- Париска декларација из 1856. године
- Женевска декларација из 1864. године
- Петроградска декларација из 1868. године
- Хашка конвенција из 1899. године
- Хашка конвенција из 1907. године
као и обичајноправне норме формиране у то време односиле су се на државе и нису обавезивале појединце. Став да појединца може бити субјекат међународног права није био прихваћен у то време, а представљао је услов за развој међународног кривичног права. Први пут је признавање појединца као субјекта међународног права учињено у Версајском мировном уговору, у чијем је члану 227. било предвиђено да се немачки цар Вилхелм II ставља под јавну оптужбу:
... због најтеже повреде међународног моралног закона и светости уговорних обавеза.
Било је предвиђено да му суди међусавезнички а не национални суд, што би био први пример међународног ад хок кривичног суда[1]. До суђења никада није дошло услед одбијања Холандије да изручи Вилхелма II[2], али значај ове одредбе као прекретнице остаје. Индивидуална одговорност данас је неспорни темељ међународног кривичног права.
Нирнбершки процес и друга суђења[уреди | уреди извор]
Велики, ако не и пресудни значај за развој међународног кривичног права имао је Нирнбершки процес. Томе је претходио споразум У Лондону, чији је саставни део и Статут трибунала који је судио у Нирнбергу. Тај статут иако са прилично рудиментарним одредбама извршио је велики утицај на даљи развој јер је у члану 6 предвиђао суђење за следећа кривична дела:
Иако је у нормама које су регулисале ове злочине било недостатака (недовољно разграничавање и остављање могућности да се и друге, ненаведене радње сматрају радњама извршења) а нису биле предвиђене ни санкције[3], овај Статут био је још једна прекретница у развоју, као и уосталом читаво суђење и пресуда. Потврда одредаба Статута и пресуде у Нирнбергу било је и усвајање Нирнбершких принципа од Комисије за међународно право УН 1950. године.
Друга суђења од значаја, пре свега због усмерености на међународна кривична дела била су и она пред Токијским трибуналом, накнадна суђења у Нирнбергу, суђења за Аушвиц, у Хабаровску, Финској, Румунији и друга.
Развој после Другог светског рата[уреди | уреди извор]
Поред Нирнбершких принципа, даљи развој текао је путем усвајања међународних конвенција којима су установљена одређена међународна кривична дела (како у ужем тако и у ширем смислу). Од најважнијих се издвајају:
- Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1948. године
- Женевске конвенције из 1949. године са два допунска протокола 1977. године
- Конвенција за заштиту културних добара у случају оружаног сукоба из 1954. године
- Конвенција о укидању свих облика расне дискриминације из 1965. године
- Конвенција о спречавању и кажњавању кривичних дела против лица под међународном заштитом укључујући дипломатске агенте из 1973. године
- Европска конвенција о кажњавању тероризма из 1977. године
- Конвенција о забрани развоја, производње, складиштења и употребе хемијског оружја и њиховом уништавању из 1993. године
Ипак, оно што карактерише све конвенције је одсуство регулисања општег дела међународног кривичног права[4].
Римски статут и Међународни кривични суд[уреди | уреди извор]
Посебно место у развоју и улазак међународног кривичног права у нову фазу означава усвајање Римског статута 1998. године, као и његово ступање на снагу 1. јула 2002. године (пошто га је ратификовало 60 земаља потписница). Овим Статутом предвиђен је низ института општег дела и тако је употпуњена материја међународног кривичног права, иако на донекле контроверзан начин [5]
Резолуције и декларације УН[уреди | уреди извор]
Одређени значај у развоју међународног кривичног права имају и резолуције и декларације Генералне скупштине УН, као што је на пример Резолуција 3314 из 1974. године којом је одређен појам агресије.
Неспоран значај за међународно кривично право имају и резолуције Савета безбедности УН којима су основани ад хок трибунали за бившу Југославију (Резолуција 827 од 25. маја 1993) и Руанду (Резолуција 955 од 8. новембра 1994), иако расправе о правној природи и легалности ових аката и даље трају.
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Милојевић М., Оснивање међународног кривичног суда. У: Међународна кривичноправна питања и Хашки трибунал, Београд, 1997
- ^ Шкулић М., Међународни кривични суд, Београд, 2005
- ^ Василијевић В., Међународни кривични суд, Београд, 1968.
- ^ Bassiouni M.Ch. International Criminal Law, Oxford, 2003
- ^ H. Nishihara, Internationale Strafgerichtsbarkeit. У: Krise des Strafrechts und der Kriminalwissebschaften?, Berlin, 2001.
Литература[уреди | уреди извор]
Стојановић З., Међународно кривично право, Београд. 2006. ISBN 978-86-86223-03-6.