Међународно ратно право

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Ратно право)

Међународно ратно право (енгл. laws of war) је део међународног права којим се за време рата регулишу односи међу државама, односно субјектима међународног права.[1]

Дефиниција[уреди | уреди извор]

Међународно ратно право одређује међународна права и дужности зараћених страна, као и права и дужности зараћених страна у односу на неутралне, и обрнуто. Предмет регулисања међународног ратног права је рат на копну, мору и у ваздуху, а у најновије време и у надваздушном простору. Док је класично међународно ратно право регулисало само рат, тј. онај оружани сукоб који воде државе по претходној објави рата или недвосмислено манифестованој вољи да ратују, нови развитак међународног ратног права тежи да правилима ратног права потчини сваки оружани сукоб међународног карактера који, с обзиром на употребљене снаге, интензитет непријатељстава и друга обележја, нема све карактеристике рата. На унутрашње сукобе[а] који избијају против законите власти једне државе не примењују се правила међународног ратног права. Под одређеним условима унутрашњи оружани сукоб може прерасти и у сукоб међународног карактера, па се тада примењује међународно ратно право.[1][2][3]

Смисао и значај[уреди | уреди извор]

Међународно ратно право посматра рат искључиво кроз постојећа, уговорна или обичајна правна правила, која га регулишу, односно ограничавају. Државе прихватају правила међународног ратног права, а самим тим пристају на ограничење ратовања, јер су им та правила корисна. Вођење ничим ограниченог рата наноси противнику тешке губитке и разарања, али има за последицу да и он примењује исти начин ратовања.Тако долази до непотребних уништавања и окрутности са становишта коначног циља рата, тј. победе.[1]

Правила међународног ратног права спречавају војнички некорисна дела која су очито нехумана. Она почивају на поставци да зараћеним странама забране све оне мере које су окрутне, а са становишта коначног циља рата сувишне. Међународно ратно право предвиђа одређени минимум хуманости, који ни једној зараћеној страни не умањује изгледе на победу, а ипак знатно ублажава ратне окрутности. За кршење међународног ратног права не одговара само држава, него и појединци који то чине. Они подлежу међународној или националној кривичној одговорности.[1]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Оружане побуне, устанке, револуције и сл.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г Гажевић, Никола (1973). Војна енциклопедија (књига 5). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 376—378. 
  2. ^ „What is IHL?” (PDF). 30. 12. 2013. Архивирано из оригинала (PDF) 30. 12. 2013. г. Приступљено 11. 11. 2019. 
  3. ^ United States; Department of Defense; Office of General Counsel (2016). Department of Defense law of war manual (на језику: енглески). OCLC 1045636386. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]