Историја међународног кривичног права

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

О зачецима међународног кривичног права се може говорити још у античком Риму. На неке елементе међународног кривичног права наилази се и у средњовековном праву. Међутим, о развијенијем међународном кривичном праву може се говорити тек у новије доба, тачније у 19. и 20. веку.

Међународно кривично право пре Другог светског рата[уреди]

Вилхелм II, први појединац коме је требало да буде суђено пред међународним судом

У овом периоду међународно кривично право налазило се у настајању. Оно се састојало из дела међународног уговорног и обичајног права који се односио на пиратство, ропство, регулисање оружаних сукоба укључујући и ставове релативно малог броја теоретичара који су се бавили том проблематиком.

Међународноправни уговори који се закључују у другој половини 19. и почетком 20. века, а то су:

као и обичајноправне норме формиране у то време односиле су се на државе и нису обавезивале појединце. Став да појединца може бити субјекат међународног права није био прихваћен у то време, а представљао је услов за развој међународног кривичног права. Први пут је признавање појединца као субјекта међународног права учињено у Версајском мировном уговору, у чијем је члану 227. било предвиђено да се немачки цар Вилхелм II ставља под јавну оптужбу:

„... због најтеже повреде међународног моралног закона и светости уговорних обавеза.”

Било је предвиђено да му суди међусавезнички а не национални суд, што би био први пример међународног ад хок кривичног суда[1]. До суђења никада није дошло услед одбијања Холандије да изручи Вилхелма II[2], али значај ове одредбе као прекретнице остаје. Индивидуална одговорност данас је неспорни темељ међународног кривичног права.

Нирнбершки процес и друга суђења[уреди]

Судије на нирнбершком суђењу, с лева на десно: Александар Волчков, Јона Никиченко, Норман Биркет, Џефри Лоренс, Френсис Бидл, Џон Паркер, Андри Донедије де Вабр и Робер Фалко

Велики, ако не и пресудни значај за развој међународног кривичног права имао је Нирнбершки процес. Томе је претходио споразум У Лондону, чији је саставни део и Статут трибунала који је судио у Нирнбергу. Тај статут иако са прилично рудиментарним одредбама извршио је велики утицај на даљи развој јер је у члану 6 предвиђао суђење за следећа кривична дела:

Иако је у нормама које су регулисале ове злочине било недостатака (недовољно разграничавање и остављање могућности да се и друге, ненаведене радње сматрају радњама извршења) а нису биле предвиђене ни санкције[3], овај Статут био је још једна прекретница у развоју, као и уосталом читаво суђење и пресуда. Потврда одредаба Статута и пресуде у Нирнбергу било је и усвајање Нирнбершких принципа од Комисије за међународно право УН 1950. године.

Друга суђења од значаја, пре свега због усмерености на међународна кривична дела била су и она пред Токијским трибуналом, накнадна суђења у Нирнбергу, суђења за Аушвиц, у Хабаровску, Финској, Румунији и друга.

Развој после Другог светског рата[уреди]

Поред Нирнбершких принципа, даљи развој текао је путем усвајања међународних конвенција којима су установљена одређена међународна кривична дела (како у ужем тако и у ширем смислу). Од најважнијих се издвајају:

Ипак, оно што карактерише све конвенције је одсуство регулисања општег дела међународног кривичног права[4].

Римски статут и Међународни кривични суд[уреди]

Међународни кривични суд у Хагу

Посебно место у развоју и улазак међународног кривичног права у нову фазу означава усвајање Римског статута 1998. године, као и његово ступање на снагу 1. јула 2002. године (пошто га је ратификовало 60 земаља потписница). Овим Статутом предвиђен је низ института општег дела и тако је употпуњена материја међународног кривичног права, иако на донекле контроверзан начин [5]

Резолуције и декларације УН[уреди]

Одређени значај у развоју међународног кривичног права имају и резолуције и декларације Генералне скупштине УН, као што је на пример Резолуција 3314 из 1974. године којом је одређен појам агресије.

Неспоран значај за међународно кривично право имају и резолуције Савета безбедности УН којима су основани ад хок трибунали за бившу Југославију (Резолуција 827 од 25. маја 1993.) и Руанду (Резолуција 955 од 8. новембра 1994.), иако расправе о правној природи и легалности ових аката и даље трају.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Стојановић З., Међународно кривично право, Београд 2006., ISBN 86-86223-03-6

Фусноте[уреди]

  1. ^ Милојевић М., Оснивање међународног кривичног суда. У: Међународна кривичноправна питања и Хашки трибунал, Београд, 1997
  2. ^ Шкулић М., Међународни кривични суд, Београд, 2005
  3. ^ Василијевић В., Међународни кривични суд, Београд, 1968.
  4. ^ Bassiouni M.Ch. International Criminal Law, Oxford, 2003
  5. ^ H. Nishihara, Internationale Strafgerichtsbarkeit. У: Krise des Strafrechts und der Kriminalwissebschaften?, Berlin, 2001.