Корисник:Елена Зориц/песак

С Википедије, слободне енциклопедије

Пристрасност при приписивању[уреди | уреди извор]

У психологији, пристрасност приписивања или атрибуциона пристрасност је когнитивна пристрасност која се односи на систематске грешке направљене када људи процењују или покушавају да пронађу разлоге за своје и туђе понашање.[1][2][3]Људи константно доносе претпоставке, закључке и суд о томе зашто се други људи понашају на одређени начин. Међутим, атрибуције не одражавају увек тачну стварност. Уместо да делују као објективни перцептори, људи су склони перцептивним грешкама које доводе до пристрасног тумачења њиховог друштвеног света.[4][5] Пристрасности приписивања присутне су у свакодневном животу. На пример, када возач пресече пут другом возачу, особа која је исечена ће вероватније да приписује кривицу урођеним особинама личности несавесног возача (нпр. „Тај возач је непристојан и некомпетентан“), а не околностима (нпр. „Тај возач је можда каснио на посао и није обраћао пажњу“). Поред тога, постоји много различитих типова пристрасности атрибуције, као што су крајња грешка атрибуције, фундаментална грешка атрибуције, пристрасност глумац-посматрач и непријатељска пристрасност приписивања. Свака од ових предрасуда описује специфичну тенденцију коју људи испољавају када размишљају о узроку различитог понашања.

Истраживачи настављају да истражују како и зашто људи показују пристрасна тумачења друштвених информација. [2] [6]Идентификовано је много различитих типова пристрасности атрибуције, а новија психолошка истраживања о овим пристрасностима испитала су како пристрасности приписивања могу накнадно утицати на емоције и понашање.[7][8][9]

Историја[уреди | уреди извор]

Рани утицаји[уреди | уреди извор]

Теорија о приписивању[уреди | уреди извор]

Истраживање о пристрасности при приписивању заснива се на теорији о приписивању, која је имала улогу да објасни зашто и како људи формирају мишљење о понашању других и сопственом понашању. Ова теорија фокусира се на то како посматрач користи информације у својој социјалној средини да би створио узрочно објашњење за догађаје. Теорија о приписивању такође пружа објашњења зашто различити људи могу да протумаче исти догађај на различите начине и који фактори доприносе пристрасности при приписивању.[10]

Психолог Фриц Хајдер је први пут расправљао о приписивању у својој књизи из 1958. године ,,Псyцхологy оф Интерперсонал Релатионс”.[1] Хајдер је допринео постављању темеља за даља истраживања теорије приписивања и пристрасности при приписивању. Приметио је да људи теже да праве разлике између понашања које је узроковано личним расположењем и оног које је продукт услова околине или ситуације. Такође је предвидео да људи чешће објашњавају понашање других кроз личност дате особе, док игноришу околне ситуационе услове.

Теорија кореспондентног закључивања[уреди | уреди извор]

Социјални психолози Едвард Е. Џонс и Кит Дејвис 1965. предложили су објашњење за обрасце приписивања назване теорија коресподентног закључивања.[6] Коресподентни закључак претпоставља да понашање особе одражава њену личност и да нема фактора ситуације. Џонс и Дејвис објашњавају да због одређених услова постоји већа вероватноћа да донесемо кореспонденти закључак о нечијем понашању:

  1. Намера: Већа је вероватноћа да ће људи донети кореспондентни закључак уколико тумаче нечије понашање као намерно, а не као ненамерно.
  2. Друштвена пожељност: Већа је вероватноћа да ће људи донети кореспондентни закључак када је понашање особе друштвено непожељно, него када је конвенционално.
  3. Ефекти понашања: Већа је вероватноћа да ће људи донети кореспондентни закључак када поступци неке особе дају резултате који су ретки или који се не добијају другим поступцима.

Модел коваријације[уреди | уреди извор]

Харолд Кели, социјални психолог познат по свом раду на теорију међузависности као и теорији приписивања, предложио је 1973. модел коваријације да би објаснио начин на који људи доносе закључке.[2] [11]Овај модел је помогао да се објасни како људи одлуче да припишу понашање расположењу, а не фактору средине. Кели је употребио термин ,,коваријација” како би истакао да приликом приписивања људи имају приступ информацијама из многих запажања, у различитим ситуацијама и у многим тренуцима. Самим тим, људи могу да посматрају како понашање варира у различитим условима и да извуку закључке из тог контекста. Он је предложио три фактора који утичу на начин на који појединци објашњавају понашање:

  1. Консензус: Мера у којој се други људи понашају на исти начин. Висок консензус је када се већина људи понаша у складу са датим понашањем/особом. Низак консензус је када се мало људи понаша на овај начин.
  2. Доследност: Мера у којој се особа понаша на дати начин. Доследност је висока када се особа скоро увек понаша на специфичан начин. У супротном, доследност је ниска.
  3. Дистинктивност: Мера у којој се понашање дате особе у једној ситуацији разликује од њеног понашања у другим ситуацијама. Висока дистинктивност је када се особа не понаша на тај начин у већини ситуација. Ниска дистинктивност је када се особа обично понаша на одредјени начин у већини ситуација.

Кели је рекао да је већа вероватноћа да људи припишу понашање диспозиционо када је консензус низак, доследност висока и дистинктивност ниска.[11] Његово истраживање помогло је да се открије механизам којим се покреће приписивање.

Каснији развој[уреди | уреди извор]

Чим су истражили како људи закључују и приписују, истраживачи су препознали да ти закључци не морају нужно да рефлектују стварност и да на њих утиче перспектива појединца.[7][12] Одређени услови могу да наведу људе да приписују пристрасно или да закључе нетачан узрок датог понашања. У свом раду, Фриц Хајдер приметио је да у двосмисленим ситуацијама, људи доносе закључке на основу сопствених жеља и потреба, који су баш из тог разлога често погрешни.[1] Он је такође објаснио да је тенденција уобичајена због потребе да се сачува позитивно самопоимање, касније названо пристрасност у сопствену корист.

Келијев модел коваријације такође је довео до сазнања о пристрасности при приписивању.[11] Модел је објаснио услове под којима ће људи приписивати диспозиционо, а под којима ситуационо. Али, претпоставио је да људи имају приступ таквим информацијама (консензус, доследност, дистинктивност понашања). Када неко не зна те информације, на пример током интеракције са странцем, то ће дати различите типове пристрасности (глумац-посматрач) као резултат.[7]

Когнитивно објашњење[уреди | уреди извор]

Иако су се психолози сложили да се људи склони овим когнитивним пристрасностима, постоји неслагање око њиховог порекла. С једне стране, присталице ,,когнитивног модела” тврдиле су да су пристрасности производ човековог ограничења обраде информација. Један од главних заговорника овог тврђења био је психолог са Јејла, Мајкл Стормс, који је предложио ово когнитивно објашњење након свог истраживања друштвене перцепције из 1973.[12] У његовом експерименту, учесници су гледали разговор између две особе, назване глумац један и глумац два. Неки учесници гледали су разговор окренути ка глумцу један тако да не могу да виде глумца два, док су други били окренути ка глумцу два, ометани са предње стране глумца један.

Након разговора, од учесника је затражено да донесу одређене закључке о саговорницима. Стормс је открио да учесници приписују више узрочног утицаја особи коју су гледали. Стога су учесници донели различите претпоставке о људима у зависности од инфромацијама којима су имали приступ. Стормс је искористио ове резултате да ојача своју теорију когнитивно вођених пристрасности при приписивању, јер људи виде свет само сопственим очима, они су неизбежно ограничени и самим тим склони пристрасности. Слично, социјални психолог Ентони Гринвалд описао је људе као поседнике тоталитарног ега, што значи да људи гледају на свет кроз своје лично ја.[13]

Мотивационо објашњење[уреди | уреди извор]

Неки истраживачи су критиковали гледиште да су пристрасности при приписивању једини производ обраде информација, тврдећи да људи не тумаче пасивно свој свет, него су активна и циљно вођена бића.[14] Истраживачи као што је Зива Кунда скренули су пажњу на мотивисане аспекте приписивања. Кунда је посебно тврдио да се одређене пристрасности појављују само када су људи изложени мотивационим притисцима.[15] Тачније, већа је вероватноћа да ће људи формирати пристрасне друштвене судове када су мотивисани да дођу до одређеног закључка, све док могу да оправдају овај закључак.[16]

Актуелна теорија[уреди | уреди извор]

Ранији истраживачи су објашњавали пристрасност атрибуције као производ грешака у обради информација. Раних 1980-их, студије су показале да може постојати и мотивациона компонента пристрасности атрибуције, тако да њихове сопствене жеље и емоције утичу на то како неко тумачи друштвене информације.[16] [17] Тренутна истраживања настављају да истражују валидност оба објашњења испитивањем функције специфичних типова пристрасности атрибуције и њихових корелација у понашању кроз различите методе (нпр. истраживање са децом или коришћење техника снимања мозга).[18][19][20]

Недавна истраживања пристрасности приписивања су се фокусирала на идентификацију специфичних типова ових пристрасности и њиховог утицаја на понашање људи.[8][21] Поред тога, неки психолози су узели примењени приступ и показали како се ове предрасуде могу разумети у контексту стварног света (нпр. на радном месту или у школи).[22][23] Истраживачи су такође користили теоријски оквир атрибуција и пристрасности атрибуције како би модификовали начин на који људи тумаче друштвене информације. На пример, студије су спровеле атрибуциону преквалификацију како би помогли студентима да имају позитивнију перцепцију о сопственим академским способностима.[22]

Ментално здравље[уреди | уреди извор]

Студије о пристрасности приписивања и менталном здрављу сугеришу да је већа вероватноћа да ће људи који имају менталне болести бити пристрасни при приписивању.[24] Људи који имају менталне болести обично имају ниже самопоштовање, доживљавају друштвено избегавање и не обавезују се на побољшање укупног квалитета живота, често као резултат недостатка мотивације. Људи са овим проблемима имају тенденцију да снажно верују у своја пристрасна приписивања. Ови проблеми се називају пристрасности друштвене спознаје и чак су присутни код оних са мање озбиљним менталним проблемима. Постоји много врста когнитивних пристрасности које утичу на људе на различите начине, али све могу довести до ирационалног размишљања, расуђивања и доношења одлука.[25]

Агресија[уреди | уреди извор]

Опсежна истраживања у социјалној и развојној психологији испитала су однос између агресивног понашања и пристрасности приписивања, са посебним фокусом на непријатељску пристрасност приписивања.[26][27]

Посебно, истраживачи су доследно откривали да деца која показују непријатељску пристрасност приписивања (склоност да се туђе намере перципирају као непријатељске, за разлику од бенигних) имају већу вероватноћу да се упусте у агресивно понашање.[8] Тачније, непријатељска пристрасност приписивања је повезана са реактивном агресијом, за разлику од проактивне агресије, као и виктимизације. Док је проактивна агресија ничим изазвана и вођена циљевима, реактивна агресија је љутити, узвратни одговор на неку врсту перципиране провокације.[8] Према томе, деца која су жртве агресије могу развити ставове о вршњацима као непријатељским, што их доводи до веће шансе да се упусте у осветничку (или реактивну) агресију.[28]

Истраживања су такође показала да деца могу да развију непријатељску пристрасност атрибуције тако што ће се укључити у агресију у контексту видео игрице.[29] У студијама из 1998. године, учесници су играли или насилну или ненасилну видео игрицу, а затим су замољени да прочитају неколико хипотетичких прича у којима је намера вршњака била двосмислена. На пример, учесници су можда прочитали о томе да је њихов вршњак некога ударио лоптом у главу, али није било јасно да ли је вршњак то урадио намерно или не. Учесници су затим одговарали на питања о намерама свог вршњака. Деца која су играла насилну видео игрицу чешће ће рећи да је њихов вршњак намерно повредио некога, од учесника који су играли ненасилну игру. Овај налаз је пружио доказ да изложеност насиљу и агресији може довести до тога да деца развију краткорочну непријатељску пристрасност приписивања.

Међугрупни односи[уреди | уреди извор]

Истраживања су открила да људи често показују пристрасност приписивања када тумаче понашање других, а посебно када објашњавају понашање чланова у групи у односу на ван групе. Преглед литературе о пристрасности атрибуције међу групама приметио је да људи генерално фаворизују диспозициона објашњења позитивног понашања члана у групи и ситуациона објашњења за негативно понашање унутар групе.[30] Алтернативно, већа је вероватноћа да ће људи учинити супротно када објашњавају понашање члана ван групе (тј. позитивно понашање приписују ситуационим факторима, а негативно расположењу). У суштини, атрибуције чланова групе имају тенденцију да фаворизују унутар групе. Овај налаз има импликације на разумевање других социјално-психолошких тема, као што је развој и постојаност стереотипа ван групе.[21]

Пристрасности атрибуције у међугрупним односима примећују се већ у детињству. Конкретно, основци имају већу вероватноћу да ће правити диспозиционе атрибуције када се њихови пријатељи понашају позитивно, а ситуацијске атрибуције када се вршњаци који им се не допадају понашају позитивно. Слично томе, већа је вероватноћа да ће деца негативно понашање пријатеља приписати ситуационим факторима, док негативна понашања вршњака који им се не допадају приписују диспозиционим факторима.[31] Ови налази пружају доказ да се пристрасности приписивања појављују веома рано.

Академска достигнућа[уреди | уреди извор]

Иако су одређене пристрасности приписивања повезане са неприлагођеним понашањем, као што је агресија, нека истраживања су такође показала да су ове пристрасности флексибилне и да се могу променити да би произвеле позитивне исходе. Велики део овог рада спада у домен побољшања академског постигнућа кроз атрибуциону преквалификацију. На пример, једно истраживање је показало да су ученици који су научени да модификују своја приписивања заправо имали боље резултате у домаћим задацима и материјалима за предавања.[31] Процес преквалификације је посебно био усмерен на студенте који су лоше академски резултате приписивали спољним факторима. Научио је ове ученике да се лош учинак често може приписати унутрашњим и нестабилним факторима, као што су напор и способност. Стога је преквалификација помогла студентима да схвате да имају већу контролу над сопственим академским успехом мењајући свој процес атрибуције.

Новија истраживања су проширила ове налазе и испитала вредност атрибуционе преквалификације за помоћ ученицима да се прилагоде непознатом и компетитивном окружењу. У једним студијама, студенти прве године колеџа прошли су атрибуциону преквалификацију након првог испита у оквиру курса од два семестра.[22] Слично претходним студијама, учили су их да дају више подложних атрибуција (нпр. „Могу да побољшам своју оцену на тесту учећи више“) и мање неконтролисане атрибуције (нпр. „Шта год да радим, нећу успети“). За студенте који су имали слаб или просечан резултат на свом првом испиту, атрибуциона преквалификација је резултирала вишим оценама у разреду и ГПА у другом семестру. Утврђено је да су студенти који су добро прошли на првом испиту имали више позитивних емоција у другом семестру након атрибуционе преквалификације. Узети све заједно, ове студије пружају доказе о флексибилности и променљивости атрибуционих пристрасности.

Ограничења теорије[уреди | уреди извор]

Постоји недоследност у тврдњама научника и истраживача који покушавају да докажу или оповргну теорије приписивања и концепт пристрасности при приписивању. Теорија је настала као генерално објашњење начина на који људи тумаче основна понашања у међуљудским интеракцијама. Међутим, постоје студије које указују на културолошке разлике у пристрасности при приписивању између људи источних, колективистичких и западних, индивидуалистичких друштава.[32] Истраживање којим се бавио Томас Милер[33] показује да када се ради о конфликту који створе други људи, индивидуалистичке културе имају тенденцију да окриве појединца, док колективистичке културе криве укупну ситуацију и понашање свих људи. Ово откриће такође је потврђено истраживањем које је урадио Мајкл Морис[33], где су америчка група и кинеска група људи упитана за њихово мишљење о убиствима које је извршио Ганг Лу на Универзитету у Ајови. Америчка група окривила је појединца, односно његове унутрашње проблеме. Кинеска група више се фокусирала на друштвене околности под којима се десило убиство.

Поред тога, неки научници верују да се пристрасности приписивања испољавају само у одређеним контекстима интеракције, где могући исходи или очекивања чине формирање атрибуција неопходним. Ове критике модела атрибуције откривају да теорија можда није општи, универзални принцип.[34]

Главне пристрасности приписивања[уреди | уреди извор]

Истраживачи су идентификовали много различитих пристрасности приписивања, од којих све описују начине на које људи показују пристрасна тумачења информација. Ово није потпуна листа.

Основна грешка при приписивању[уреди | уреди извор]

Основна грешка при приписивању се односи на пристрасност у објашњавању понашања других. Према овој грешци, када неко приписује поступке друге особе, вероватно ће пренаглашавати улогу диспозиционих фактора, док минимизује утицај ситуационих фактора.[35]

Овај термин је први предложио психилог Ли Рос раних 1970-их након експеримента који је спровео са Едвардом Е. Џонсом и Виктором Харисом 1967. године.[36] У овом истраживању учесници су добили упутства да прочитају два есеја: један је изразио про-Кастро ставове, а други је износио ставове против Кастра. Учесници су затим замољени да искажу своје ставове према писцима под два различита услова. Када су учесници обавештени да су писци добровољно изабрали став према Кастру, учесници су предвидљиво изразили позитивније ставове према антикастровском писцу. Међутим, када је учесницима речено да су позиције писаца одређене бацањем новчића, а не њиховом вољом, учесници су непредвидиво наставили да изражавају позитивније ставове према писцу који је био против Кастра. Ови резултати су показали да учесници нису узели у обзир факторе ситуације приликом процене треће стране, чиме су пружили доказе за фундаменталну грешку приписивања.

Пристрасност глумац-посматрач[уреди | уреди извор]

Пристрасност глумац-посматрач може се сматрати продужетком фундаменталне грешке при приписивању.

Према овој пристрасности, поред прецењивања диспозиционих објашњења понашања других, људи имају тенденцију да потцењују диспозициона објашњења и прецењују ситуациона објашњена сопственог понашања. На пример, студент може да објасни своје понашање позивајући се на ситуационе факторе (,,Имам испит ускоро.”), док ће други објаснити њено учење упућивањем на диспозиционе факторе (,,Она је амбициозна и вредна.”). Ову пристрасност су први предложили Едвард Е. Џонс и Ричард Е. Низбет 1971. године, који су објаснили да ,,глумци теже да узроке свог понашања припишу стимулансима који су инхерентни ситуацији, док посматрачи имају тенденцију да понашање припишу стабилним диспозицијама глумца”.[7]

У мета-анализи из 2006. свих објављених студија о пристрасности од 1971., аутор је открио да Џонсово и Низбетово оригинално објашњење не важи.[37] Док су они предложили да глумци и посматрачи објасне понашање као приписивање склоностима или ситуационим факторима, испитивање прошлих студија открило је да ова претпоставка може бити погрешна. Уместо тога, теоријска преформулација говори да начин на који људи објашњавају понашање, између осталог, зависи од тога да ли је оно намерно или не.

Пристрасност у сопствену корист[уреди | уреди извор]

Пристрасност у сопствену корист односи се на склоност људи да своје успехе припишу унутрашњим факторима, али своје неуспехе приписују спољашњим факторима.[38] Ова пристрасност сматра се средством за очување самопоштовања.[39] Особа ће се осећати боље узимајући заслуге за успехе и стварајући спољне кривце за неуспехе.

Непријатељска пристрасност приписивања[уреди | уреди извор]

Непријатељска пристрасност приписивања је дефинисана као интерпретативна пристрасност у којој појединци показују тенденцију да тумаче двосмислена понашања других као непријатељска, а не бенигна.[8][9] На пример, ако дете види како двоје друге деце шапућу, претпоставиће да говоре негативно о њему. У овом случају, дете је приписало непријатељску намеру, иако је понашање деце бенигно. Истраживања су показала да постоји веза између пристрасности непријатељског приписивања и агресије, тако да људи за које постоји већа вероватноћа да тумаче нечије понашање као непријатељско такође имају већу вероватноћу да се упусте у агресивно понашање.[26][27]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Хармон, Ј. (1959-03-01). „ТХЕ ПСYЦХОЛОГY ОФ ИНТЕРПЕРСОНАЛ РЕЛАТИОНС. Бy Фритз Хеидер. Неw Yорк: Јохн Wилеy анд Сонс, Инц., 1958. 322 пп. $6.25”. Социал Форцес. 37 (3): 272—273. ИССН 0037-7732. дои:10.2307/2572978. 
  2. ^ а б в <286::аид-питс2310040321>3.0.цо;2-к „Мотиватион еxаминед. Левине, Давид (Ед.) Небраска Сyмпосиум он Мотиватион, 1966. Линцолн: Университy оф Небраска Пресс, 1966, 109 п.,$5.95 (папер)”. Псyцхологy ин тхе Сцхоолс. 4 (3): 286—287. 1967. ИССН 0033-3085. дои:10.1002/1520-6807(196707)4:3<286::аид-питс2310040321>3.0.цо;2-к. 
  3. ^ Абрамсон, Лyн Y.; Селигман, Мартин Е.; Теасдале, Јохн D. (1978). „Леарнед хелплесснесс ин хуманс: Цритиqуе анд реформулатион.”. Јоурнал оф Абнормал Псyцхологy. 87 (1): 49—74. ИССН 1939-1846. дои:10.1037/0021-843x.87.1.49. 
  4. ^ Фундер, Давид C. (1987). „Еррорс анд мистакес: Евалуатинг тхе аццурацy оф социал јудгмент.”. Псyцхологицал Буллетин. 101 (1): 75—90. ИССН 1939-1455. дои:10.1037/0033-2909.101.1.75. 
  5. ^ Миллер, Георге А.; Цантор, Нанцy (1982). „Боок Ревиеw Нисбетт, Р. , & Росс, L.Хуман инференце: Стратегиес анд схортцомингс оф социал јудгмент.Енглеwоод Цлиффс, Н.Ј.: Прентице-Халл, 1980.”. Социал Цогнитион. 1 (1): 83—93. ИССН 0278-016X. дои:10.1521/соцо.1982.1.1.83. 
  6. ^ а б Јонес, Едwард Е.; Давис, Кеитх Е. (1965), Фром Ацтс То Диспоситионс Тхе Аттрибутион Процесс Ин Персон Перцептион, Елсевиер, стр. 219—266, Приступљено 2022-07-14 
  7. ^ а б в г Химмелфарб, Самуел (1974). „Јонес, Е. Е., Каноусе, D. Е., Келлеy, Х. Х., Нисбетт, Р. Е., Валинс, С., анд Wеинер, Б. Аттрибутион: Перцеивинг тхе Цаусес оф Бехавиор. Морристоwн, Н. Ј.: Генерал Леарнинг Пресс, 1971, 1972”. Бехавиорал Сциенце. 19 (3): 213—215. ИССН 0005-7940. дои:10.1002/бс.3830190308. 
  8. ^ а б в г д Црицк, Ницки Р.; Додге, Кеннетх А. (1996). „Социал Информатион-Процессинг Мецханисмс ин Реацтиве анд Проацтиве Аггрессион”. Цхилд Девелопмент. 67 (3): 993. ИССН 0009-3920. дои:10.2307/1131875. 
  9. ^ а б Цамодеца, Марина; Гооссенс, Фритс А.; Сцхуенгел, Царло; Терwогт, Марк Меерум (2003). „Линкс бетwеен социал информатион процессинг ин миддле цхилдхоод анд инволвемент ин буллyинг”. Аггрессиве Бехавиор. 29 (2): 116—127. ИССН 0096-140X. дои:10.1002/аб.10043. 
  10. ^ Химмелфарб, Самуел (1974). „Јонес, Е. Е., Каноусе, D. Е., Келлеy, Х. Х., Нисбетт, Р. Е., Валинс, С., анд Wеинер, Б. Аттрибутион: Перцеивинг тхе Цаусес оф Бехавиор. Морристоwн, Н. Ј.: Генерал Леарнинг Пресс, 1971, 1972”. Бехавиорал Сциенце. 19 (3): 213—215. ИССН 0005-7940. дои:10.1002/бс.3830190308. 
  11. ^ а б в Келлеy, Харолд Х. (1973). „Тхе процессес оф цаусал аттрибутион.”. Америцан Псyцхологист. 28 (2): 107—128. ИССН 0003-066X. дои:10.1037/х0034225. 
  12. ^ а б Стормс, Мицхаел D. (1973). „Видеотапе анд тхе аттрибутион процесс: Реверсинг ацторс' анд обсерверс' поинтс оф виеw.”. Јоурнал оф Персоналитy анд Социал Псyцхологy. 27 (2): 165—175. ИССН 1939-1315. дои:10.1037/х0034782. 
  13. ^ Греенwалд, Антхонy Г. (1980). „Тхе тоталитариан его: Фабрицатион анд ревисион оф персонал хисторy.”. Америцан Псyцхологист. 35 (7): 603—618. ИССН 1935-990X. дои:10.1037/0003-066x.35.7.603. 
  14. ^ Тетлоцк, Пхилип Е.; Леви, Ариел (1982). „Аттрибутион биас: Он тхе инцонцлусивенесс оф тхе цогнитион-мотиватион дебате”. Јоурнал оф Еxпериментал Социал Псyцхологy. 18 (1): 68—88. ИССН 0022-1031. дои:10.1016/0022-1031(82)90082-8. 
  15. ^ Кунда, Зива (1987). „Мотиватед инференце: Селф-сервинг генератион анд евалуатион оф цаусал тхеориес.”. Јоурнал оф Персоналитy анд Социал Псyцхологy. 53 (4): 636—647. ИССН 0022-3514. дои:10.1037/0022-3514.53.4.636. 
  16. ^ а б Кунда, Зива (1990). „Тхе цасе фор мотиватед реасонинг.”. Псyцхологицал Буллетин. 108 (3): 480—498. ИССН 1939-1455. дои:10.1037/0033-2909.108.3.480. 
  17. ^ Зуцкерман, Мирон (1979). „Аттрибутион оф суццесс анд фаилуре ревиситед, ор: Тхе мотиватионал биас ис аливе анд wелл ин аттрибутион тхеорy”. Јоурнал оф Персоналитy. 47 (2): 245—287. ИССН 0022-3506. дои:10.1111/ј.1467-6494.1979.тб00202.x. 
  18. ^ Цонноллy, Террy; Буксзар, Едwард W. (1990). „Хиндсигхт Биас: Селф-Флаттерy ор Цогнитиве Еррор?”. Јоурнал оф Бехавиорал Децисион Макинг. 3 (3): 205—211. ИССН 0894-3257. дои:10.1002/бдм.3960030305. 
  19. ^ Рунионс, Кевин C.; Кеатинг, Даниел П. (2007). „Yоунг цхилдрен'с социал информатион процессинг: Фамилy антецедентс анд бехавиорал цоррелатес.”. Девелопментал Псyцхологy. 43 (4): 838—849. ИССН 1939-0599. дои:10.1037/0012-1649.43.4.838. 
  20. ^ Блацкwоод, Н.Ј; Бенталл, Р.П; ффyтцхе, D.Х; Симмонс, А; Мурраy, Р.M; Хоwард, Р.Ј (2003). „Селф-респонсибилитy анд тхе селф-сервинг биас: ан фМРИ инвестигатион оф цаусал аттрибутионс”. НеуроИмаге. 20 (2): 1076—1085. ИССН 1053-8119. дои:10.1016/с1053-8119(03)00331-8. 
  21. ^ а б Хеwстоне, Милес; Рубин, Марк; Wиллис, Хазел (2002). „Интергроуп Биас”. Аннуал Ревиеw оф Псyцхологy. 53 (1): 575—604. ИССН 0066-4308. дои:10.1146/аннурев.псyцх.53.100901.135109. 
  22. ^ а б в Перрy, Раyмонд П.; Ступнискy, Роберт Х.; Халл, Натхан C.; Цхипперфиелд, Јудитх Г.; Wеинер, Бернард (2010). „Бад Стартс анд Беттер Финисхес: Аттрибутионал Ретраининг анд Инитиал Перформанце ин Цомпетитиве Ацхиевемент Сеттингс”. Јоурнал оф Социал анд Цлиницал Псyцхологy. 29 (6): 668—700. ИССН 0736-7236. дои:10.1521/јсцп.2010.29.6.668. 
  23. ^ Мартинко, Марк Ј.; Харвеy, Паул; Сикора, Давид; Доуглас, Сцотт C. (2011). „Перцептионс оф абусиве супервисион: Тхе роле оф субординатес' аттрибутион стyлес”. Тхе Леадерсхип Qуартерлy. 22 (4): 751—764. ИССН 1048-9843. дои:10.1016/ј.леаqуа.2011.05.013. 
  24. ^ Ацхим, Амелие M.; Сутлифф, Степхание; Самсон, Црyстал; Монтреуил, Тина C.; Лецомте, Таниа (2016). „Аттрибутион биас анд социал анxиетy ин сцхизопхрениа”. Сцхизопхрениа Ресеарцх: Цогнитион. 4: 1—3. ИССН 2215-0013. дои:10.1016/ј.сцог.2016.01.001. 
  25. ^ „Wхат аре Цогнитиве Биасес?”. Тхе Интерацтион Десигн Фоундатион (на језику: енглески). Приступљено 2022-07-14. 
  26. ^ а б Цамодеца, Марина; Гооссенс, Фритс А. (2005). „Аггрессион, социал цогнитионс, ангер анд саднесс ин буллиес анд вицтимс”. Јоурнал оф Цхилд Псyцхологy анд Псyцхиатрy. 46 (2): 186—197. ИССН 0021-9630. дои:10.1111/ј.1469-7610.2004.00347.x. 
  27. ^ а б Стеинберг, Мицхаел С.; Додге, Кеннетх А. (1983). „Аттрибутионал Биас ин Аггрессиве Адолесцент Боyс анд Гирлс”. Јоурнал оф Социал анд Цлиницал Псyцхологy. 1 (4): 312—321. ИССН 0736-7236. дои:10.1521/јсцп.1983.1.4.312. 
  28. ^ Сцхwартз, Давид; Додге, Кеннетх А.; Цоие, Јохн D.; Хуббард, Јулие А.; Циллессен, Антониус Х. Н.; Лемерисе, Елизабетх А.; Батеман, Хелен (1998). „Јоурнал оф Абнормал Цхилд Псyцхологy”. Јоурнал оф Абнормал Цхилд Псyцхологy. 26 (6): 431—440. ИССН 0091-0627. дои:10.1023/а:1022695601088. 
  29. ^ КИРСХ, СТЕВЕН Ј. (1998). „Сееинг тхе Wорлд Тхроугх Мортал Комбат-цолоред Глассес”. Цхилдхоод. 5 (2): 177—184. ИССН 0907-5682. дои:10.1177/0907568298005002005. 
  30. ^ Хеwстоне, Милес (1990). „Тхе ‘ултимате аттрибутион еррор’? А ревиеw оф тхе литературе он интергроуп цаусал аттрибутион”. Еуропеан Јоурнал оф Социал Псyцхологy. 20 (4): 311—335. ИССН 0046-2772. дои:10.1002/ејсп.2420200404. 
  31. ^ а б Перрy, Раyмонд П.; Пеннер, Курт С. (1990). „Енханцинг ацадемиц ацхиевемент ин цоллеге студентс тхроугх аттрибутионал ретраининг анд инструцтион.”. Јоурнал оф Едуцатионал Псyцхологy. 82 (2): 262—271. ИССН 1939-2176. дои:10.1037/0022-0663.82.2.262. 
  32. ^ Цхои, Инцхеол; Нисбетт, Рицхард Е.; Норензаyан, Ара (1999). „Цаусал аттрибутион ацросс цултурес: Вариатион анд универсалитy.”. Псyцхологицал Буллетин. 125 (1): 47—63. ИССН 0033-2909. дои:10.1037/0033-2909.125.1.47. 
  33. ^ а б Стангор, Др Цхарлес; Јхангиани, Др Рајив; Таррy, Др Хаммонд (2022-01-26). „5.3 Биасес ин Аттрибутион” (на језику: енглески). 
  34. ^ Манусов, Валерие; Спитзберг, Бриан (2008), Аттрибутион Тхеорy: Финдинг Гоод Цаусе ин тхе Сеарцх фор Тхеорy, САГЕ Публицатионс, Инц., стр. 37—50, Приступљено 2022-07-15 
  35. ^ Росс, Лее (1977), Тхе Интуитиве Псyцхологист Анд Хис Схортцомингс: Дистортионс ин тхе Аттрибутион Процесс, Елсевиер, стр. 173—220, Приступљено 2022-07-15 
  36. ^ Јонес, Едwард Е; Харрис, Вицтор А (1967). „Тхе аттрибутион оф аттитудес”. Јоурнал оф Еxпериментал Социал Псyцхологy. 3 (1): 1—24. ИССН 0022-1031. дои:10.1016/0022-1031(67)90034-0. 
  37. ^ Малле, Бертрам Ф. (2006). „Тхе ацтор-обсервер асyмметрy ин аттрибутион: А (сурприсинг) мета-аналyсис.”. Псyцхологицал Буллетин. 132 (6): 895—919. ИССН 1939-1455. дои:10.1037/0033-2909.132.6.895. 
  38. ^ Францо, Ели (2007-07-14). „Тхе Мацмиллан Енцyцлопедиа оф Пхилосопхy–40 yеарс латер”. Јоурнал оф Индиан Пхилосопхy. 35 (3): 287—297. ИССН 0022-1791. дои:10.1007/с10781-006-9006-0. 
  39. ^ Ларсон, Јамес Р. (1977). „Евиденце фор а селф-сервинг биас ин тхе аттрибутион оф цаусалитy1”. Јоурнал оф Персоналитy. 45 (3): 430—441. ИССН 0022-3506. дои:10.1111/ј.1467-6494.1977.тб00162.x. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Elena_Zoric/песак&oldid=25118901”