Корисник:Elena Zoric/песак

С Википедије, слободне енциклопедије

Pristrasnost pri pripisivanju[уреди | уреди извор]

U psihologiji, pristrasnost pripisivanja ili atribuciona pristrasnost je kognitivna pristrasnost koja se odnosi na sistematske greške napravljene kada ljudi procenjuju ili pokušavaju da pronađu razloge za svoje i tuđe ponašanje.[1][2][3]Ljudi konstantno donose pretpostavke, zaključke i sud o tome zašto se drugi ljudi ponašaju na određeni način. Međutim, atribucije ne odražavaju uvek tačnu stvarnost. Umesto da deluju kao objektivni perceptori, ljudi su skloni perceptivnim greškama koje dovode do pristrasnog tumačenja njihovog društvenog sveta.[4][5] Pristrasnosti pripisivanja prisutne su u svakodnevnom životu. Na primer, kada vozač preseče put drugom vozaču, osoba koja je isečena će verovatnije da pripisuje krivicu urođenim osobinama ličnosti nesavesnog vozača (npr. „Taj vozač je nepristojan i nekompetentan“), a ne okolnostima (npr. „Taj vozač je možda kasnio na posao i nije obraćao pažnju“). Pored toga, postoji mnogo različitih tipova pristrasnosti atribucije, kao što su krajnja greška atribucije, fundamentalna greška atribucije, pristrasnost glumac-posmatrač i neprijateljska pristrasnost pripisivanja. Svaka od ovih predrasuda opisuje specifičnu tendenciju koju ljudi ispoljavaju kada razmišljaju o uzroku različitog ponašanja.

Istraživači nastavljaju da istražuju kako i zašto ljudi pokazuju pristrasna tumačenja društvenih informacija. [2] [6]Identifikovano je mnogo različitih tipova pristrasnosti atribucije, a novija psihološka istraživanja o ovim pristrasnostima ispitala su kako pristrasnosti pripisivanja mogu naknadno uticati na emocije i ponašanje.[7][8][9]

Istorija[уреди | уреди извор]

Rani uticaji[уреди | уреди извор]

Teorija o pripisivanju[уреди | уреди извор]

Istraživanje o pristrasnosti pri pripisivanju zasniva se na teoriji o pripisivanju, koja je imala ulogu da objasni zašto i kako ljudi formiraju mišljenje o ponašanju drugih i sopstvenom ponašanju. Ova teorija fokusira se na to kako posmatrač koristi informacije u svojoj socijalnoj sredini da bi stvorio uzročno objašnjenje za događaje. Teorija o pripisivanju takođe pruža objašnjenja zašto različiti ljudi mogu da protumače isti događaj na različite načine i koji faktori doprinose pristrasnosti pri pripisivanju.[10]

Psiholog Fric Hajder je prvi put raspravljao o pripisivanju u svojoj knjizi iz 1958. godine ,,Psychology of Interpersonal Relations”.[1] Hajder je doprineo postavljanju temelja za dalja istraživanja teorije pripisivanja i pristrasnosti pri pripisivanju. Primetio je da ljudi teže da prave razlike između ponašanja koje je uzrokovano ličnim raspoloženjem i onog koje je produkt uslova okoline ili situacije. Takođe je predvideo da ljudi češće objašnjavaju ponašanje drugih kroz ličnost date osobe, dok ignorišu okolne situacione uslove.

Teorija korespondentnog zaključivanja[уреди | уреди извор]

Socijalni psiholozi Edvard E. Džons i Kit Dejvis 1965. predložili su objašnjenje za obrasce pripisivanja nazvane teorija korespodentnog zaključivanja.[6] Korespodentni zaključak pretpostavlja da ponašanje osobe odražava njenu ličnost i da nema faktora situacije. Džons i Dejvis objašnjavaju da zbog određenih uslova postoji veća verovatnoća da donesemo korespondenti zaključak o nečijem ponašanju:

  1. Namera: Veća je verovatnoća da će ljudi doneti korespondentni zaključak ukoliko tumače nečije ponašanje kao namerno, a ne kao nenamerno.
  2. Društvena poželjnost: Veća je verovatnoća da će ljudi doneti korespondentni zaključak kada je ponašanje osobe društveno nepoželjno, nego kada je konvencionalno.
  3. Efekti ponašanja: Veća je verovatnoća da će ljudi doneti korespondentni zaključak kada postupci neke osobe daju rezultate koji su retki ili koji se ne dobijaju drugim postupcima.

Model kovarijacije[уреди | уреди извор]

Harold Keli, socijalni psiholog poznat po svom radu na teoriju međuzavisnosti kao i teoriji pripisivanja, predložio je 1973. model kovarijacije da bi objasnio način na koji ljudi donose zaključke.[2] [11]Ovaj model je pomogao da se objasni kako ljudi odluče da pripišu ponašanje raspoloženju, a ne faktoru sredine. Keli je upotrebio termin ,,kovarijacija” kako bi istakao da prilikom pripisivanja ljudi imaju pristup informacijama iz mnogih zapažanja, u različitim situacijama i u mnogim trenucima. Samim tim, ljudi mogu da posmatraju kako ponašanje varira u različitim uslovima i da izvuku zaključke iz tog konteksta. On je predložio tri faktora koji utiču na način na koji pojedinci objašnjavaju ponašanje:

  1. Konsenzus: Mera u kojoj se drugi ljudi ponašaju na isti način. Visok konsenzus je kada se većina ljudi ponaša u skladu sa datim ponašanjem/osobom. Nizak konsenzus je kada se malo ljudi ponaša na ovaj način.
  2. Doslednost: Mera u kojoj se osoba ponaša na dati način. Doslednost je visoka kada se osoba skoro uvek ponaša na specifičan način. U suprotnom, doslednost je niska.
  3. Distinktivnost: Mera u kojoj se ponašanje date osobe u jednoj situaciji razlikuje od njenog ponašanja u drugim situacijama. Visoka distinktivnost je kada se osoba ne ponaša na taj način u većini situacija. Niska distinktivnost je kada se osoba obično ponaša na odredjeni način u većini situacija.

Keli je rekao da je veća verovatnoća da ljudi pripišu ponašanje dispoziciono kada je konsenzus nizak, doslednost visoka i distinktivnost niska.[11] Njegovo istraživanje pomoglo je da se otkrije mehanizam kojim se pokreće pripisivanje.

Kasniji razvoj[уреди | уреди извор]

Čim su istražili kako ljudi zaključuju i pripisuju, istraživači su prepoznali da ti zaključci ne moraju nužno da reflektuju stvarnost i da na njih utiče perspektiva pojedinca.[7][12] Određeni uslovi mogu da navedu ljude da pripisuju pristrasno ili da zaključe netačan uzrok datog ponašanja. U svom radu, Fric Hajder primetio je da u dvosmislenim situacijama, ljudi donose zaključke na osnovu sopstvenih želja i potreba, koji su baš iz tog razloga često pogrešni.[1] On je takođe objasnio da je tendencija uobičajena zbog potrebe da se sačuva pozitivno samopoimanje, kasnije nazvano pristrasnost u sopstvenu korist.

Kelijev model kovarijacije takođe je doveo do saznanja o pristrasnosti pri pripisivanju.[11] Model je objasnio uslove pod kojima će ljudi pripisivati dispoziciono, a pod kojima situaciono. Ali, pretpostavio je da ljudi imaju pristup takvim informacijama (konsenzus, doslednost, distinktivnost ponašanja). Kada neko ne zna te informacije, na primer tokom interakcije sa strancem, to će dati različite tipove pristrasnosti (glumac-posmatrač) kao rezultat.[7]

Kognitivno objašnjenje[уреди | уреди извор]

Iako su se psiholozi složili da se ljudi skloni ovim kognitivnim pristrasnostima, postoji neslaganje oko njihovog porekla. S jedne strane, pristalice ,,kognitivnog modela” tvrdile su da su pristrasnosti proizvod čovekovog ograničenja obrade informacija. Jedan od glavnih zagovornika ovog tvrđenja bio je psiholog sa Jejla, Majkl Storms, koji je predložio ovo kognitivno objašnjenje nakon svog istraživanja društvene percepcije iz 1973.[12] U njegovom eksperimentu, učesnici su gledali razgovor između dve osobe, nazvane glumac jedan i glumac dva. Neki učesnici gledali su razgovor okrenuti ka glumcu jedan tako da ne mogu da vide glumca dva, dok su drugi bili okrenuti ka glumcu dva, ometani sa prednje strane glumca jedan.

Nakon razgovora, od učesnika je zatraženo da donesu određene zaključke o sagovornicima. Storms je otkrio da učesnici pripisuju više uzročnog uticaja osobi koju su gledali. Stoga su učesnici doneli različite pretpostavke o ljudima u zavisnosti od infromacijama kojima su imali pristup. Storms je iskoristio ove rezultate da ojača svoju teoriju kognitivno vođenih pristrasnosti pri pripisivanju, jer ljudi vide svet samo sopstvenim očima, oni su neizbežno ograničeni i samim tim skloni pristrasnosti. Slično, socijalni psiholog Entoni Grinvald opisao je ljude kao posednike totalitarnog ega, što znači da ljudi gledaju na svet kroz svoje lično ja.[13]

Motivaciono objašnjenje[уреди | уреди извор]

Neki istraživači su kritikovali gledište da su pristrasnosti pri pripisivanju jedini proizvod obrade informacija, tvrdeći da ljudi ne tumače pasivno svoj svet, nego su aktivna i ciljno vođena bića.[14] Istraživači kao što je Ziva Kunda skrenuli su pažnju na motivisane aspekte pripisivanja. Kunda je posebno tvrdio da se određene pristrasnosti pojavljuju samo kada su ljudi izloženi motivacionim pritiscima.[15] Tačnije, veća je verovatnoća da će ljudi formirati pristrasne društvene sudove kada su motivisani da dođu do određenog zaključka, sve dok mogu da opravdaju ovaj zaključak.[16]

Aktuelna teorija[уреди | уреди извор]

Raniji istraživači su objašnjavali pristrasnost atribucije kao proizvod grešaka u obradi informacija. Ranih 1980-ih, studije su pokazale da može postojati i motivaciona komponenta pristrasnosti atribucije, tako da njihove sopstvene želje i emocije utiču na to kako neko tumači društvene informacije.[16] [17] Trenutna istraživanja nastavljaju da istražuju validnost oba objašnjenja ispitivanjem funkcije specifičnih tipova pristrasnosti atribucije i njihovih korelacija u ponašanju kroz različite metode (npr. istraživanje sa decom ili korišćenje tehnika snimanja mozga).[18][19][20]

Nedavna istraživanja pristrasnosti pripisivanja su se fokusirala na identifikaciju specifičnih tipova ovih pristrasnosti i njihovog uticaja na ponašanje ljudi.[8][21] Pored toga, neki psiholozi su uzeli primenjeni pristup i pokazali kako se ove predrasude mogu razumeti u kontekstu stvarnog sveta (npr. na radnom mestu ili u školi).[22][23] Istraživači su takođe koristili teorijski okvir atribucija i pristrasnosti atribucije kako bi modifikovali način na koji ljudi tumače društvene informacije. Na primer, studije su sprovele atribucionu prekvalifikaciju kako bi pomogli studentima da imaju pozitivniju percepciju o sopstvenim akademskim sposobnostima.[22]

Mentalno zdravlje[уреди | уреди извор]

Studije o pristrasnosti pripisivanja i mentalnom zdravlju sugerišu da je veća verovatnoća da će ljudi koji imaju mentalne bolesti biti pristrasni pri pripisivanju.[24] Ljudi koji imaju mentalne bolesti obično imaju niže samopoštovanje, doživljavaju društveno izbegavanje i ne obavezuju se na poboljšanje ukupnog kvaliteta života, često kao rezultat nedostatka motivacije. Ljudi sa ovim problemima imaju tendenciju da snažno veruju u svoja pristrasna pripisivanja. Ovi problemi se nazivaju pristrasnosti društvene spoznaje i čak su prisutni kod onih sa manje ozbiljnim mentalnim problemima. Postoji mnogo vrsta kognitivnih pristrasnosti koje utiču na ljude na različite načine, ali sve mogu dovesti do iracionalnog razmišljanja, rasuđivanja i donošenja odluka.[25]

Agresija[уреди | уреди извор]

Opsežna istraživanja u socijalnoj i razvojnoj psihologiji ispitala su odnos između agresivnog ponašanja i pristrasnosti pripisivanja, sa posebnim fokusom na neprijateljsku pristrasnost pripisivanja.[26][27]

Posebno, istraživači su dosledno otkrivali da deca koja pokazuju neprijateljsku pristrasnost pripisivanja (sklonost da se tuđe namere percipiraju kao neprijateljske, za razliku od benignih) imaju veću verovatnoću da se upuste u agresivno ponašanje.[8] Tačnije, neprijateljska pristrasnost pripisivanja je povezana sa reaktivnom agresijom, za razliku od proaktivne agresije, kao i viktimizacije. Dok je proaktivna agresija ničim izazvana i vođena ciljevima, reaktivna agresija je ljutiti, uzvratni odgovor na neku vrstu percipirane provokacije.[8] Prema tome, deca koja su žrtve agresije mogu razviti stavove o vršnjacima kao neprijateljskim, što ih dovodi do veće šanse da se upuste u osvetničku (ili reaktivnu) agresiju.[28]

Istraživanja su takođe pokazala da deca mogu da razviju neprijateljsku pristrasnost atribucije tako što će se uključiti u agresiju u kontekstu video igrice.[29] U studijama iz 1998. godine, učesnici su igrali ili nasilnu ili nenasilnu video igricu, a zatim su zamoljeni da pročitaju nekoliko hipotetičkih priča u kojima je namera vršnjaka bila dvosmislena. Na primer, učesnici su možda pročitali o tome da je njihov vršnjak nekoga udario loptom u glavu, ali nije bilo jasno da li je vršnjak to uradio namerno ili ne. Učesnici su zatim odgovarali na pitanja o namerama svog vršnjaka. Deca koja su igrala nasilnu video igricu češće će reći da je njihov vršnjak namerno povredio nekoga, od učesnika koji su igrali nenasilnu igru. Ovaj nalaz je pružio dokaz da izloženost nasilju i agresiji može dovesti do toga da deca razviju kratkoročnu neprijateljsku pristrasnost pripisivanja.

Međugrupni odnosi[уреди | уреди извор]

Istraživanja su otkrila da ljudi često pokazuju pristrasnost pripisivanja kada tumače ponašanje drugih, a posebno kada objašnjavaju ponašanje članova u grupi u odnosu na van grupe. Pregled literature o pristrasnosti atribucije među grupama primetio je da ljudi generalno favorizuju dispoziciona objašnjenja pozitivnog ponašanja člana u grupi i situaciona objašnjenja za negativno ponašanje unutar grupe.[30] Alternativno, veća je verovatnoća da će ljudi učiniti suprotno kada objašnjavaju ponašanje člana van grupe (tj. pozitivno ponašanje pripisuju situacionim faktorima, a negativno raspoloženju). U suštini, atribucije članova grupe imaju tendenciju da favorizuju unutar grupe. Ovaj nalaz ima implikacije na razumevanje drugih socijalno-psiholoških tema, kao što je razvoj i postojanost stereotipa van grupe.[21]

Pristrasnosti atribucije u međugrupnim odnosima primećuju se već u detinjstvu. Konkretno, osnovci imaju veću verovatnoću da će praviti dispozicione atribucije kada se njihovi prijatelji ponašaju pozitivno, a situacijske atribucije kada se vršnjaci koji im se ne dopadaju ponašaju pozitivno. Slično tome, veća je verovatnoća da će deca negativno ponašanje prijatelja pripisati situacionim faktorima, dok negativna ponašanja vršnjaka koji im se ne dopadaju pripisuju dispozicionim faktorima.[31] Ovi nalazi pružaju dokaz da se pristrasnosti pripisivanja pojavljuju veoma rano.

Akademska dostignuća[уреди | уреди извор]

Iako su određene pristrasnosti pripisivanja povezane sa neprilagođenim ponašanjem, kao što je agresija, neka istraživanja su takođe pokazala da su ove pristrasnosti fleksibilne i da se mogu promeniti da bi proizvele pozitivne ishode. Veliki deo ovog rada spada u domen poboljšanja akademskog postignuća kroz atribucionu prekvalifikaciju. Na primer, jedno istraživanje je pokazalo da su učenici koji su naučeni da modifikuju svoja pripisivanja zapravo imali bolje rezultate u domaćim zadacima i materijalima za predavanja.[31] Proces prekvalifikacije je posebno bio usmeren na studente koji su loše akademski rezultate pripisivali spoljnim faktorima. Naučio je ove učenike da se loš učinak često može pripisati unutrašnjim i nestabilnim faktorima, kao što su napor i sposobnost. Stoga je prekvalifikacija pomogla studentima da shvate da imaju veću kontrolu nad sopstvenim akademskim uspehom menjajući svoj proces atribucije.

Novija istraživanja su proširila ove nalaze i ispitala vrednost atribucione prekvalifikacije za pomoć učenicima da se prilagode nepoznatom i kompetitivnom okruženju. U jednim studijama, studenti prve godine koledža prošli su atribucionu prekvalifikaciju nakon prvog ispita u okviru kursa od dva semestra.[22] Slično prethodnim studijama, učili su ih da daju više podložnih atribucija (npr. „Mogu da poboljšam svoju ocenu na testu učeći više“) i manje nekontrolisane atribucije (npr. „Šta god da radim, neću uspeti“). Za studente koji su imali slab ili prosečan rezultat na svom prvom ispitu, atribuciona prekvalifikacija je rezultirala višim ocenama u razredu i GPA u drugom semestru. Utvrđeno je da su studenti koji su dobro prošli na prvom ispitu imali više pozitivnih emocija u drugom semestru nakon atribucione prekvalifikacije. Uzeti sve zajedno, ove studije pružaju dokaze o fleksibilnosti i promenljivosti atribucionih pristrasnosti.

Ograničenja teorije[уреди | уреди извор]

Postoji nedoslednost u tvrdnjama naučnika i istraživača koji pokušavaju da dokažu ili opovrgnu teorije pripisivanja i koncept pristrasnosti pri pripisivanju. Teorija je nastala kao generalno objašnjenje načina na koji ljudi tumače osnovna ponašanja u međuljudskim interakcijama. Međutim, postoje studije koje ukazuju na kulturološke razlike u pristrasnosti pri pripisivanju između ljudi istočnih, kolektivističkih i zapadnih, individualističkih društava.[32] Istraživanje kojim se bavio Tomas Miler[33] pokazuje da kada se radi o konfliktu koji stvore drugi ljudi, individualističke kulture imaju tendenciju da okrive pojedinca, dok kolektivističke kulture krive ukupnu situaciju i ponašanje svih ljudi. Ovo otkriće takođe je potvrđeno istraživanjem koje je uradio Majkl Moris[33], gde su američka grupa i kineska grupa ljudi upitana za njihovo mišljenje o ubistvima koje je izvršio Gang Lu na Univerzitetu u Ajovi. Američka grupa okrivila je pojedinca, odnosno njegove unutrašnje probleme. Kineska grupa više se fokusirala na društvene okolnosti pod kojima se desilo ubistvo.

Pored toga, neki naučnici veruju da se pristrasnosti pripisivanja ispoljavaju samo u određenim kontekstima interakcije, gde mogući ishodi ili očekivanja čine formiranje atribucija neophodnim. Ove kritike modela atribucije otkrivaju da teorija možda nije opšti, univerzalni princip.[34]

Glavne pristrasnosti pripisivanja[уреди | уреди извор]

Istraživači su identifikovali mnogo različitih pristrasnosti pripisivanja, od kojih sve opisuju načine na koje ljudi pokazuju pristrasna tumačenja informacija. Ovo nije potpuna lista.

Osnovna greška pri pripisivanju[уреди | уреди извор]

Osnovna greška pri pripisivanju se odnosi na pristrasnost u objašnjavanju ponašanja drugih. Prema ovoj grešci, kada neko pripisuje postupke druge osobe, verovatno će prenaglašavati ulogu dispozicionih faktora, dok minimizuje uticaj situacionih faktora.[35]

Ovaj termin je prvi predložio psihilog Li Ros ranih 1970-ih nakon eksperimenta koji je sproveo sa Edvardom E. Džonsom i Viktorom Harisom 1967. godine.[36] U ovom istraživanju učesnici su dobili uputstva da pročitaju dva eseja: jedan je izrazio pro-Kastro stavove, a drugi je iznosio stavove protiv Kastra. Učesnici su zatim zamoljeni da iskažu svoje stavove prema piscima pod dva različita uslova. Kada su učesnici obavešteni da su pisci dobrovoljno izabrali stav prema Kastru, učesnici su predvidljivo izrazili pozitivnije stavove prema antikastrovskom piscu. Međutim, kada je učesnicima rečeno da su pozicije pisaca određene bacanjem novčića, a ne njihovom voljom, učesnici su nepredvidivo nastavili da izražavaju pozitivnije stavove prema piscu koji je bio protiv Kastra. Ovi rezultati su pokazali da učesnici nisu uzeli u obzir faktore situacije prilikom procene treće strane, čime su pružili dokaze za fundamentalnu grešku pripisivanja.

Pristrasnost glumac-posmatrač[уреди | уреди извор]

Pristrasnost glumac-posmatrač može se smatrati produžetkom fundamentalne greške pri pripisivanju.

Prema ovoj pristrasnosti, pored precenjivanja dispozicionih objašnjenja ponašanja drugih, ljudi imaju tendenciju da potcenjuju dispoziciona objašnjenja i precenjuju situaciona objašnjena sopstvenog ponašanja. Na primer, student može da objasni svoje ponašanje pozivajući se na situacione faktore (,,Imam ispit uskoro.”), dok će drugi objasniti njeno učenje upućivanjem na dispozicione faktore (,,Ona je ambiciozna i vredna.”). Ovu pristrasnost su prvi predložili Edvard E. Džons i Ričard E. Nizbet 1971. godine, koji su objasnili da ,,glumci teže da uzroke svog ponašanja pripišu stimulansima koji su inherentni situaciji, dok posmatrači imaju tendenciju da ponašanje pripišu stabilnim dispozicijama glumca”.[7]

U meta-analizi iz 2006. svih objavljenih studija o pristrasnosti od 1971., autor je otkrio da Džonsovo i Nizbetovo originalno objašnjenje ne važi.[37] Dok su oni predložili da glumci i posmatrači objasne ponašanje kao pripisivanje sklonostima ili situacionim faktorima, ispitivanje prošlih studija otkrilo je da ova pretpostavka može biti pogrešna. Umesto toga, teorijska preformulacija govori da način na koji ljudi objašnjavaju ponašanje, između ostalog, zavisi od toga da li je ono namerno ili ne.

Pristrasnost u sopstvenu korist[уреди | уреди извор]

Pristrasnost u sopstvenu korist odnosi se na sklonost ljudi da svoje uspehe pripišu unutrašnjim faktorima, ali svoje neuspehe pripisuju spoljašnjim faktorima.[38] Ova pristrasnost smatra se sredstvom za očuvanje samopoštovanja.[39] Osoba će se osećati bolje uzimajući zasluge za uspehe i stvarajući spoljne krivce za neuspehe.

Neprijateljska pristrasnost pripisivanja[уреди | уреди извор]

Neprijateljska pristrasnost pripisivanja je definisana kao interpretativna pristrasnost u kojoj pojedinci pokazuju tendenciju da tumače dvosmislena ponašanja drugih kao neprijateljska, a ne benigna.[8][9] Na primer, ako dete vidi kako dvoje druge dece šapuću, pretpostaviće da govore negativno o njemu. U ovom slučaju, dete je pripisalo neprijateljsku nameru, iako je ponašanje dece benigno. Istraživanja su pokazala da postoji veza između pristrasnosti neprijateljskog pripisivanja i agresije, tako da ljudi za koje postoji veća verovatnoća da tumače nečije ponašanje kao neprijateljsko takođe imaju veću verovatnoću da se upuste u agresivno ponašanje.[26][27]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Harmon, J. (1959-03-01). „THE PSYCHOLOGY OF INTERPERSONAL RELATIONS. By Fritz Heider. New York: John Wiley and Sons, Inc., 1958. 322 pp. $6.25”. Social Forces. 37 (3): 272—273. ISSN 0037-7732. doi:10.2307/2572978. 
  2. ^ а б в <286::aid-pits2310040321>3.0.co;2-k „Motivation examined. Levine, David (Ed.) Nebraska Symposium on Motivation, 1966. Lincoln: University of Nebraska Press, 1966, 109 p.,$5.95 (paper)”. Psychology in the Schools. 4 (3): 286—287. 1967. ISSN 0033-3085. doi:10.1002/1520-6807(196707)4:3<286::aid-pits2310040321>3.0.co;2-k. 
  3. ^ Abramson, Lyn Y.; Seligman, Martin E.; Teasdale, John D. (1978). „Learned helplessness in humans: Critique and reformulation.”. Journal of Abnormal Psychology. 87 (1): 49—74. ISSN 1939-1846. doi:10.1037/0021-843x.87.1.49. 
  4. ^ Funder, David C. (1987). „Errors and mistakes: Evaluating the accuracy of social judgment.”. Psychological Bulletin. 101 (1): 75—90. ISSN 1939-1455. doi:10.1037/0033-2909.101.1.75. 
  5. ^ Miller, George A.; Cantor, Nancy (1982). „Book Review Nisbett, R. , & Ross, L.Human inference: Strategies and shortcomings of social judgment.Englewood Cliffs, N.J.: Prentice-Hall, 1980.”. Social Cognition. 1 (1): 83—93. ISSN 0278-016X. doi:10.1521/soco.1982.1.1.83. 
  6. ^ а б Jones, Edward E.; Davis, Keith E. (1965), From Acts To Dispositions The Attribution Process In Person Perception, Elsevier, стр. 219—266, Приступљено 2022-07-14 
  7. ^ а б в г Himmelfarb, Samuel (1974). „Jones, E. E., Kanouse, D. E., Kelley, H. H., Nisbett, R. E., Valins, S., and Weiner, B. Attribution: Perceiving the Causes of Behavior. Morristown, N. J.: General Learning Press, 1971, 1972”. Behavioral Science. 19 (3): 213—215. ISSN 0005-7940. doi:10.1002/bs.3830190308. 
  8. ^ а б в г д Crick, Nicki R.; Dodge, Kenneth A. (1996). „Social Information-Processing Mechanisms in Reactive and Proactive Aggression”. Child Development. 67 (3): 993. ISSN 0009-3920. doi:10.2307/1131875. 
  9. ^ а б Camodeca, Marina; Goossens, Frits A.; Schuengel, Carlo; Terwogt, Mark Meerum (2003). „Links between social information processing in middle childhood and involvement in bullying”. Aggressive Behavior. 29 (2): 116—127. ISSN 0096-140X. doi:10.1002/ab.10043. 
  10. ^ Himmelfarb, Samuel (1974). „Jones, E. E., Kanouse, D. E., Kelley, H. H., Nisbett, R. E., Valins, S., and Weiner, B. Attribution: Perceiving the Causes of Behavior. Morristown, N. J.: General Learning Press, 1971, 1972”. Behavioral Science. 19 (3): 213—215. ISSN 0005-7940. doi:10.1002/bs.3830190308. 
  11. ^ а б в Kelley, Harold H. (1973). „The processes of causal attribution.”. American Psychologist. 28 (2): 107—128. ISSN 0003-066X. doi:10.1037/h0034225. 
  12. ^ а б Storms, Michael D. (1973). „Videotape and the attribution process: Reversing actors' and observers' points of view.”. Journal of Personality and Social Psychology. 27 (2): 165—175. ISSN 1939-1315. doi:10.1037/h0034782. 
  13. ^ Greenwald, Anthony G. (1980). „The totalitarian ego: Fabrication and revision of personal history.”. American Psychologist. 35 (7): 603—618. ISSN 1935-990X. doi:10.1037/0003-066x.35.7.603. 
  14. ^ Tetlock, Philip E.; Levi, Ariel (1982). „Attribution bias: On the inconclusiveness of the cognition-motivation debate”. Journal of Experimental Social Psychology. 18 (1): 68—88. ISSN 0022-1031. doi:10.1016/0022-1031(82)90082-8. 
  15. ^ Kunda, Ziva (1987). „Motivated inference: Self-serving generation and evaluation of causal theories.”. Journal of Personality and Social Psychology. 53 (4): 636—647. ISSN 0022-3514. doi:10.1037/0022-3514.53.4.636. 
  16. ^ а б Kunda, Ziva (1990). „The case for motivated reasoning.”. Psychological Bulletin. 108 (3): 480—498. ISSN 1939-1455. doi:10.1037/0033-2909.108.3.480. 
  17. ^ Zuckerman, Miron (1979). „Attribution of success and failure revisited, or: The motivational bias is alive and well in attribution theory”. Journal of Personality. 47 (2): 245—287. ISSN 0022-3506. doi:10.1111/j.1467-6494.1979.tb00202.x. 
  18. ^ Connolly, Terry; Bukszar, Edward W. (1990). „Hindsight Bias: Self-Flattery or Cognitive Error?”. Journal of Behavioral Decision Making. 3 (3): 205—211. ISSN 0894-3257. doi:10.1002/bdm.3960030305. 
  19. ^ Runions, Kevin C.; Keating, Daniel P. (2007). „Young children's social information processing: Family antecedents and behavioral correlates.”. Developmental Psychology. 43 (4): 838—849. ISSN 1939-0599. doi:10.1037/0012-1649.43.4.838. 
  20. ^ Blackwood, N.J; Bentall, R.P; ffytche, D.H; Simmons, A; Murray, R.M; Howard, R.J (2003). „Self-responsibility and the self-serving bias: an fMRI investigation of causal attributions”. NeuroImage. 20 (2): 1076—1085. ISSN 1053-8119. doi:10.1016/s1053-8119(03)00331-8. 
  21. ^ а б Hewstone, Miles; Rubin, Mark; Willis, Hazel (2002). „Intergroup Bias”. Annual Review of Psychology. 53 (1): 575—604. ISSN 0066-4308. doi:10.1146/annurev.psych.53.100901.135109. 
  22. ^ а б в Perry, Raymond P.; Stupnisky, Robert H.; Hall, Nathan C.; Chipperfield, Judith G.; Weiner, Bernard (2010). „Bad Starts and Better Finishes: Attributional Retraining and Initial Performance in Competitive Achievement Settings”. Journal of Social and Clinical Psychology. 29 (6): 668—700. ISSN 0736-7236. doi:10.1521/jscp.2010.29.6.668. 
  23. ^ Martinko, Mark J.; Harvey, Paul; Sikora, David; Douglas, Scott C. (2011). „Perceptions of abusive supervision: The role of subordinates' attribution styles”. The Leadership Quarterly. 22 (4): 751—764. ISSN 1048-9843. doi:10.1016/j.leaqua.2011.05.013. 
  24. ^ Achim, Amelie M.; Sutliff, Stephanie; Samson, Crystal; Montreuil, Tina C.; Lecomte, Tania (2016). „Attribution bias and social anxiety in schizophrenia”. Schizophrenia Research: Cognition. 4: 1—3. ISSN 2215-0013. doi:10.1016/j.scog.2016.01.001. 
  25. ^ „What are Cognitive Biases?”. The Interaction Design Foundation (на језику: енглески). Приступљено 2022-07-14. 
  26. ^ а б Camodeca, Marina; Goossens, Frits A. (2005). „Aggression, social cognitions, anger and sadness in bullies and victims”. Journal of Child Psychology and Psychiatry. 46 (2): 186—197. ISSN 0021-9630. doi:10.1111/j.1469-7610.2004.00347.x. 
  27. ^ а б Steinberg, Michael S.; Dodge, Kenneth A. (1983). „Attributional Bias in Aggressive Adolescent Boys and Girls”. Journal of Social and Clinical Psychology. 1 (4): 312—321. ISSN 0736-7236. doi:10.1521/jscp.1983.1.4.312. 
  28. ^ Schwartz, David; Dodge, Kenneth A.; Coie, John D.; Hubbard, Julie A.; Cillessen, Antonius H. N.; Lemerise, Elizabeth A.; Bateman, Helen (1998). „Journal of Abnormal Child Psychology”. Journal of Abnormal Child Psychology. 26 (6): 431—440. ISSN 0091-0627. doi:10.1023/a:1022695601088. 
  29. ^ KIRSH, STEVEN J. (1998). „Seeing the World Through Mortal Kombat-colored Glasses”. Childhood. 5 (2): 177—184. ISSN 0907-5682. doi:10.1177/0907568298005002005. 
  30. ^ Hewstone, Miles (1990). „The ‘ultimate attribution error’? A review of the literature on intergroup causal attribution”. European Journal of Social Psychology. 20 (4): 311—335. ISSN 0046-2772. doi:10.1002/ejsp.2420200404. 
  31. ^ а б Perry, Raymond P.; Penner, Kurt S. (1990). „Enhancing academic achievement in college students through attributional retraining and instruction.”. Journal of Educational Psychology. 82 (2): 262—271. ISSN 1939-2176. doi:10.1037/0022-0663.82.2.262. 
  32. ^ Choi, Incheol; Nisbett, Richard E.; Norenzayan, Ara (1999). „Causal attribution across cultures: Variation and universality.”. Psychological Bulletin. 125 (1): 47—63. ISSN 0033-2909. doi:10.1037/0033-2909.125.1.47. 
  33. ^ а б Stangor, Dr Charles; Jhangiani, Dr Rajiv; Tarry, Dr Hammond (2022-01-26). „5.3 Biases in Attribution” (на језику: енглески). 
  34. ^ Manusov, Valerie; Spitzberg, Brian (2008), Attribution Theory: Finding Good Cause in the Search for Theory, SAGE Publications, Inc., стр. 37—50, Приступљено 2022-07-15 
  35. ^ Ross, Lee (1977), The Intuitive Psychologist And His Shortcomings: Distortions in the Attribution Process, Elsevier, стр. 173—220, Приступљено 2022-07-15 
  36. ^ Jones, Edward E; Harris, Victor A (1967). „The attribution of attitudes”. Journal of Experimental Social Psychology. 3 (1): 1—24. ISSN 0022-1031. doi:10.1016/0022-1031(67)90034-0. 
  37. ^ Malle, Bertram F. (2006). „The actor-observer asymmetry in attribution: A (surprising) meta-analysis.”. Psychological Bulletin. 132 (6): 895—919. ISSN 1939-1455. doi:10.1037/0033-2909.132.6.895. 
  38. ^ Franco, Eli (2007-07-14). „The Macmillan Encyclopedia of Philosophy–40 years later”. Journal of Indian Philosophy. 35 (3): 287—297. ISSN 0022-1791. doi:10.1007/s10781-006-9006-0. 
  39. ^ Larson, James R. (1977). „Evidence for a self-serving bias in the attribution of causality1”. Journal of Personality. 45 (3): 430—441. ISSN 0022-3506. doi:10.1111/j.1467-6494.1977.tb00162.x. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Elena_Zoric/песак&oldid=25118901”