Корисник:Лука Томашевић 01/песак
Рашиди Јекини | |||
---|---|---|---|
Лични подаци | |||
Датум рођења | 23. октобар 1963. | ||
Место рођења | Кадуна, Нигерија | ||
Датум смрти | 4. мај 2012.48 год.) ( | ||
Место смрти | Ибадан, Нигерија | ||
Висина | 1,91 м | ||
Позиција | нападач | ||
Сениорска каријера | |||
Године | Клуб | Наст. | (Гол) |
1981—1982. | УНТЛ Кадуна | 30 | (12) |
1982—1984. | Шутинг Старс | 53 | (45) |
1984—1987. | Абиола Бабес | 100 | (80) |
1987—1990. | Африка Спортс | 113 | (105) |
1990—1994. | Виторија Сетубал | 114 | (91) |
1994—1995. | Олимпијакос | 4 | (2) |
1995—1996. | Спортинг Хихон | 14 | (3) |
1997 | Виториа Сетубал | 14 | (3) |
1997—1998. | Цирих | 28 | (14) |
1998—1999 | Бизерте | ||
1999. | Ал Шабаб | ||
1999—2002 | Африка Спортс | 130 | (112) |
2002—2003 | Јулиус Бергер | 50 | (10) |
2005 | Гејтвеј | 26 | (7) |
Репрезентативна каријера | |||
1984—1998. | Нигерија | 62 | (37) |
Рашиди Јекини ( енг. Rashidi Yekini; 23 октобар 1963 – 4 мај 2012) је био Нигеријски професионални фудбалер који је играо на позицији нападача. Он је набољи стрелац свих времена за своју нацију.
Његова професионална каријера, која је трајала дуже од две деценије, углавном је била повезана са Виторијом де Сетубал (Vitória de Setúbal) у Португалу, али је поред његове земље играо у још шест земаља.[1]
Јекини је постигао 37 голова као Нигеријски интернационални фудбалер, и представљао је своју нацију на седам великих турнира, укључујући два Светска првенства на којима је постигао први гол у историји за своју нацију. Такође је 1993.године био проглашен за Афричког фудбалера године.[2][3]
Клупска каријера[уреди | уреди извор]
Јекини је рођен у Кадуни, пореклом из Јорубе.[4] Након што је започео професионалну каријеру у нигеријској лиги, преселио се у Обале Слоноваче да би играо за Африка Спортс Национал ( Africa Sports National ), а одатле отишао у Португал у Виторију де Сетубал (Vitória de Setúbal) где је доживео своје најуспешније године, поставши на крају најбољи стрелац Примеира лиге (Primeira Liga's) у сезони 1993–94. године након што је постигао 21 гол;[5] у претходној сезони је досегнуо и набољи учинак у својој каријери постигавши 34 гола у одигране 32 утакмице и тако помогао Садиносима у пролазу из друге лиге у прву, управо ти наступи су му донели награду за најбољег афричког фудбалера године, која је уједно била и прва награда коју је његова нација икад освојила.[6]
Лета 1994. године, Јекини је потписао за Грчки клуб Олимпијакос, али се није слагао са саиграчима и убрзо напустио клуб. Његова каријера се никад није вратила на прави пут, чак ни након повратка у Сетубал који се десио након кратког боравка у Ла Лиги у Спортинг де Хихону;[7] успешно је играо и у клубовима ФК Цирих, Клуб Атлетик Бизертин и Ал Шабаб Ријад, пре него што се вратио у Африка Спортс. Са 39 година, 2003.године вратио се у првенство Нигерије са ФК Јулијус Бергер.[8]
У априлу 2005.године, 41-годишњи Јекини се на кратко вратио, заједно са бишим репрезентативним колегом Мобијем Опаракуом, у ФК Гејтвеј Јунајтед.[8]
Интернационална каријера[уреди | уреди извор]
Са постигнута 37 гола у 62 наступа за Нигерију,[9] Јекини је постао рекордни стрелац нације. Био је део тима који је учествовао на Светском првенству 1994.године ( где је он постигао први гол за Нигерију у историји Светског првенства, у утакмици против репрезентације Бугарске коју су поразили резултатом 3–0 , а његова прослава након постигнутог гола, плакање док је држао мрежу гола, је постала једна од најпознатијих слика са тог такмичења)[10] и ФИФА светског првенства 1998.
Поред тога, Јекини је помогао Супер Орловима да освоје Афрички куп нација 1994. у Тунису, где је такође био на врху листе голова и поново проглашен за најбољег играча такмичења.[11] Такође је учествовао на Олимпијским играма у Сеулу 1988.
Интернационалне утакмице[уреди | уреди извор]
Лични живот[уреди | уреди извор]
Јекини се оженио са три жене. Имао је три ћерке Јемиси, Омојеми и Дамиола.[12][13]
Смрт[уреди | уреди извор]
Јекини је изјавио да је болестан већ дужи временски период. Године 2011. медији у Нигерији су почели да објављују извештаје о његовом нарушеном здрављу, а речено је да пати од биполарног поремећаја, депресије и још неког другог неоткривеног психијатриског поремећаја. Умро је у Ибадану 4.маја 2012. године у 48.години,[2] ту вест су потврдили његови бивши репрезентативни саиграчи Мутиу Адепоју и Ике Шорунму.[14] Сахрањен је у својој резиденцији у Ири, у граду Квара.[15] За собом је оставио стару мајку, брата, жене и децу.[12][13]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Nigerian football legend, Rashidi Yekini, dies at 49; The Times of Nigeria, 4 May 2012
- ^ а б "Obituary: Rashidi Yekini (1963–2012)". Yahoo Sports. 4 May 2012. Retrieved 5 May 2012.
- ^ Nigeria: Legendary footballer, Rashidi Yekini dies at 48; All Africa, 5 May 2012
- ^ "Odegbami: Remembering Gangling Rashidi Yekini". Complete Sports. Archived from the original on 26 October 2019. Retrieved 13 December 2019.
- ^ "Portugal – List of Topscorers". RSSSF. Retrieved 5 April 2017.
- ^ "African Player of the Year 1993". RSSSF. Retrieved 31 March 2017.
- ^ "El Sporting remonta dos veces" [Sporting comes back from behind twice] (in Spanish). Mundo Deportivo. 30 October 2005. Retrieved 30 May 2014.
- ^ а б "Yekini set for another return". BBC Sport. 21 April 2005. Retrieved 31 March 2017.
- ^ "Rashidi Yekini – Goals in International Matches". RSSSF. Retrieved 6 August 2011.
- ^ "Nigeria's first-ever World Cup goal & Rashidi Yekini's five most memorable moments". Goal. 5 May 2012. Retrieved 6 May 2012.
- ^ "Rashidi Yekini: 'One of the best African players ever to walk this earth". The Guardian. 21 June 2014. Retrieved 21 June 2014.
- ^ а б "The agony of Rashidi Yekini's three-year old daughter". Premium Times. 2012. Retrieved 10 August 2017.
- ^ а б "I want my father's death investigated — Yemisi Yekini". The Punch. 19 July 2016. Retrieved 10 August 2017.
- ^ "Rashidi Yekini dead: Ex-players react". Tribune. 4 May 2012. Archived from the original on 3 December 2013. Retrieved 5 May 2012.
- ^ "An era ends: Rashidi Yekini buried in Kwara as hundreds weep". Premium Times. May 2012. Retrieved 15 March 2015