Пређи на садржај

Петар Митропан

С Википедије, слободне енциклопедије
Петар Митропан
Датум рођења(1891-08-14)14. август 1891.
Место рођењаОрјол, Русија
Датум смрти6. децембар 1988.(1988-12-06) (97 год.)
Место смртиБеоград, Југославија

Петар Митропан (Митропан, Петро Андрійович, Орјол, 14. август 1891— Београд, 6. децембар 1988) био је преводилац са руског језика на српски. Унук украјинског песника Васиља Кулика.[1]

Издање књиге есеја Петра Митропана „Руски писци“ из 1934.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Завршио Филолошки факултет (руски језик) у Москви. После Октобарске револуције емигрирао 1919. и настанио се у Југославији (тада Краљевини СХС). Био је професор руског језика и књижевности на Педагошкој академији у Скопљу 1920–1941. и после завршетка рата лектор за руски језик на Универзитету у Београду. Превођењем се бави од 1924. Одиграо је значајну улогу у установљењу српске русистике и методике наставе руског језика у Југославији. Поред сарадње у великом броју наших часописа и листова већим бројем чланака из руске књижевности, посебно објавио књиге Прилози за историју штампе (1933), Руски писци (1934) и Пушкин код Срба (1937); после Другог светског рата, поред неколико уџбеника у сарадњи с другим писцима, објавио и неколико приручника и уџбеника руског језика: Методска упутства за наставнике руског језика (1946), Методика наставе руског језика (1964), Руско-српски речник за почетнике (1965) и Ја и моји пријатељи (руска читанка). Уређивао часопис „Јужни преглед“ (1927—1940). Био је један од оснивача Удружења књижевних преводилаца Србије. Умро је 6. децембра 1988. у Београду.[2]

Одабрани преводи

[уреди | уреди извор]
  • Толстој, Алексеј K.: Кнез Сребрни, 1939.
  • Толстој, Алексеј Н.: Ход по мукама, 1946.
  • Арсењев, В. K.: Ловац Дерсу, 1953.
  • Федин, K.: Необично лето, 1956.
  • Леонов, Л.: Пут ка Океану, 1957.
  • Чехов у успоменама савременика, 1957.
  • Од Гогоља до Зошченка, 1959.
  • Некрасов, А.: Доживљаји капетана Врунгела, 1961.
  • Куприн, А.: Гамбринус и друге приповетке, 1963.
  • Иљф и Петров: Нова Шехерезада и др., 1963.
  • Воронски, А. K.: Књижевни портрети, 1964.
  • Ољеша, Ј.: Ни дана без ретка(са П. Брозом), 1964.
  • Ољеша, Ј.: Завера осећања, 1965.
  • Ердман, Н.: Мандат, 1965.
  • Плеханов, Г. В. О Белинском, 1967.
  • Толстој, Лав Н.: Писма (Сабрана дела), 1969.
  • Достојевски, Фјодор М.: Идиот, 1981. и др.
  • За Зборник Беседе (1966) изабрао и превео око 100 страна образаца руског беседништва.[3]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Митропан, Петр Андреевич[мртва веза] (на сајту История Полтавы, приступљено 9. децембра 2018).
  2. ^ Митропан, Петр Андреевич Архивирано на сајту Wayback Machine (9. децембар 2018) (на сајту Энциклопедия Всемирная история, приступљено 9. децембра 2018).
  3. ^ Савремени књижевни преводиоци Југославије (именик), Београд, „Култура“, 1970.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Петар_Митропан&oldid=28729253”