Радоња Петровић
| Лични подаци | |
|---|---|
| Пуно име | Радоња Петровић |
| Датум рођења | 1670. |
| Место рођења | Косор, Османско царство |
| Датум смрти | 1737. |
| Место смрти | Планина Јелица, Османско царство |
Радоња Петровић (Косор, Кучи, 1670 — планина Јелица, Стари Влах, 1737),[1] познат као Војвода Радоња биo је војвода племена Кучи.
Биографија[уреди | уреди извор]
Порекло и титула[уреди | уреди извор]
Радоњин отац Петар био је средње дете Војводе Илика Лалева и ту је титулу држао све до смрти, када ју је пренео свом брату, свештенику Мирчети. Радоња је тако наследио стрица Мирчета као војвода Куча, будући да је чукунунук Дрекалов, оснивача Дрекаловића.
Ратник[уреди | уреди извор]
Постао је вођа групе племена у данашњој источној Црној Гори (познатој као Брда) која су се заједно са хабзбуршким српским трупама борила против Османлија, а одобрена му је титула Гувернадура свих Брда од стране Венецијанаца, за које је управљао поштанским прометом са Османлијама. Кнез-владика Василије у својој „Историји Црне Горе“ помиње га као једног од црногорских команданата, који су се под утицајем владике Данила 1711. године дигли на оружје.[2] У разговорима са аустријским представницима у селу Тешици код Ниша, који су одржани 24. јула 1737, Радоња и патријарх Шакабента обећали су фелдмаршалу Зекендорфу да ће мобилисати Горјане.[3] Кучи би спремили 500 наоружаних људи, војвода Вуксан Војводић из Васојевића 200, војвода Тошко из Пипера 200 итд.[4] Српски патријарх и Радоња позвали су митрополита Саву да се придружи рату против Османлија, али он је био под утицајем Венецијанске Републике и остао неактиван током рата.[5] Радоња је затражио од аустријског фелдмаршала да у случају да побуњеници победе, наставе у његовој служби. Док су трајали разговори, у Црној Гори је избио устанак.[6] Побуњеници Радоње и српске трупе, као и помоћна снага Станише Марковић - Млатишума, напали су локалне Муслимане.[7] Према плану Србије, требало је да заузму следећа места: Нови Пазар, Рожај, Бијело Поље и Пећ.[7] У исто време нападнут је и Бихор, где су српске јединице допрле до Годијева, у којем је смештен штаб српске војске у кући Мустафе Сијарића.[7] Радоња је чуо да ће Османлије у својим будућим акцијама прво напасти Жупљане, који су већ прешли на млетачку страну.[8] У исто време, Радоња је обавестио интенданта Котора Јеролима Бућа да је Дервиш-паши Ченгићу наређено да се са својом војском окрене из херцеговачког Сањака према Книну, који је требало да нападну; и тај везир-Мустафа-паша с војском других сањака и 4000 Татара, како је и планирано, скреће у правцу Задра.[8] Те информације су вероватно биле преувеличене.[8] Радоња је умро на планини Јелици 1737. године и тамо је сахрањен. 1766. његов син Григорије, који је постао нишки архимандрит, превезао је његове посмртне остатке и поново их сахранио у селу Бошњаце код Лесковца. У 2014. години поново је ексхумиран и сахрањен у свом рођеном селу Косор.[9] После његове смрти за војводу је изабран унук његова стрица Мирчета Мартин Поповић. Радоњини браћа и сестре и њихови потомци наставили су да носе презиме Петровић, док је његово потомство почело да носи презиме Радоњић.
О Радоњи постоје епске песме, попут „Устанак седморо Брда и Арбанаса”.[3][10]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Коментари: Положени посмртни остаци кучког војводе и гувернадура свих брда”. Vijesti.me. Архивирано из оригинала 26. 9. 2017. г. Приступљено 26. 9. 2017.
- ^ „Митрополит Василије Петровић - Историја о Црној Гори”. Njegos.org. Приступљено 26. 09. 2017.
- ^ а б „[Projekat Rastko - Skadar] Emilija Cerovic: Nepoznata narodna pesma o ustanku Sedmoro brda i Arbanasa 1737. godine”. Rastko.rs. Приступљено 26. 09. 2017.
- ^ Историјски часопис. 2. Институт. 1949. стр. 155. „... преговора обвезали се, између осталог: да ће у борбу против Турака уз аустриску војску: војвода Радоња Петровић од Куча дати 500 људи, војвода Вуксан Војводић од Васојевића 200 људи, војвода Тошко од Пипера 200 људи, ...”
- ^ Ћоровић, Владимир. Историја српског народа. eBook Portal. стр. 562. GGKEY:XPENWQLDTZF. „Владика Сава, под утицајем Млечана, остао је у том рату неактиван и поред свих позива које су му упућивали патриарх и кучки војвода Радоња Петровић. Арнаутске и турске чете нападале су, после аустриског повлачења, сва побуњена племена, ...”
- ^ Цецић, Иво; Гостл, Игор, ур. (1955). Енциклопедија Југославије. Југословенски лексикографски завод. стр. 344. „Црногорски војвода Радоња Петровић поднио је фелдмаршалу захтјев о заједничкој акцији против Турака тражећи да у случају побједе устаници остану на служби аустријског фелдмаршала. Док су вођени преговори, букнуо је народни устанак у ...”
- ^ а б в Хајдапаршић, Раиф (1996). Колашинска капетанија и бошњачки народ. Удружење Бошњака поријеклом из Санџака. „На челу устанка био је кучки војвода Радоња Петровић. На бошњаке из тих крајева кренула је и српска војска из Крагујевца, појачана са једним одредом полиције коју је предводио Станиша Марковић. Према плану Србије, требало је да заузму сљедећа мјеста: Нови Пазар, Рожај, Бијело Поље и Пећ. У исто вријеме нападнут је и Бихор, гђе су српске јединице допрле до Годијева, у којем је смјештен штаб српске војске у кући Мустафе Сијарића.”
- ^ а б в Пелидија, Енес (1989). Босански ејалет од Карловачког до Пожаревачког мира, 1699-1718. веселин Маслеша. стр. 163.
- ^ Повратак гувернадура брда завичају
- ^ Зуковић, Љубомир (1988). Стазама усмености. Универзитетска ријеч. „... и по томе што је, на примјер, пјевач Бего Иванов Мијовић у једној те истој пјесми од свега 157 стихова приказао тако широк распон догађаја у којима гину и војвода Радоња и његов син војвода Илија, мада су и један и други, судећи према обиљу ...”