Пређи на садржај

Василије Петровић Његош

С Википедије, слободне енциклопедије
Василије III Петровић Његош
Василије Петровић
Лични подаци
Датум рођења1709.
Место рођењаЊегуши, Црна Гора
Датум смрти10. март 1766.(1766-03-10) (56/57 год.)
Место смртиПетроград, Руска Империја
Митрополит скендеријски и приморски Црне Горе
Године(1750–1766)
ПретходникСава Петровић Његош (1735 — 1750)
НаследникСава Петровић Његош (1766 — 1781)
Гроб владике Василија у Петрограду. Титула: „Митрополит скендеријски и приморски Црне Горе и патријашког трона сербског егзарх”

Василије III Петровић Његош (Његуши, 1709 — Санкт Петербург, 10. март 1766) био је владика и митрополит црногорски[1] (1750—1766). Владао је заједно са стрицем Савом Петровићем од 1750. до 1766. године. Писац је прве домаће историје Црне Горе.[2]

Биографија

[уреди | уреди извор]

На предлог митрополита Саве, хиротонисан је 1750. године од српског патријарха Атанасија II и од тада је учествовао у вођењу црквених и народних послова. Већ 15. марта 1750. године послао га је патријарх у Русију да скупља милостињу.[3] И раније као архимандрит ишао је у сличну мисију; био је у Аустрији да поврати свете реликвије које је однео тамо српски патријарх Арсеније Чарнојевић. Одржавао је блиске везе са царском Русијом и одиграо значајну улогу у обнови српске државе.

Представници црногорско-османске комисије, у којој су били и владика Василије и требињски капетан Хамза као представник османске власти су 10. јула 1761. утврдили су мир између херцеговачких и црногорских нахија орочен на најмање три године. Договором је била загарантована слобода кретања у оба смјера Црногорцима у нахијама под османском влашћу и султанових поданика у Црној Гори.

Када је руски цар Петар Велики послао генерала Милорадовића у Црну Гору, задарска Архибискупска курија пише Млетачком Сенату, да су Цетињске Владике узурпирале права Династије Црнојевића, проглашавајући се Господарима Црне Горе, па да владика Василије пружа једну руку на Далмацију, а другу на Арбанију, имајући иза леђа Русију.[4]

Умро је 10. марта 1766. године у Петрограду [5] где је и сахрањен.[6] Патријарх Василије Јовановић-Бркић је умро 10. фебруара 1772. године, исто у Петрограду и сутрадан је сахрањен у Благовештенској цркви, поред гроба Василија Петровића Његоша.[7]

Дела

[уреди | уреди извор]
  • Кратка историја Црне Горе (Кратка историја о Черној Гори) - Москва 1754.
  • Похвала Немањи

Поред наведених познато је да је Василије написао још две кратке црногорске историје које су остале у рукопису. Такође, у историји књижевности је прихваћено мишљење да и његова преписка има извесну литерарну вредност.[8]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 21. ISBN 86-331-2112-3. 
  2. ^ Вуковић 1996, стр. 60-61.
  3. ^ "Сион", Београд 7. јун 1874.
  4. ^ Томановић 2018, стр. 341.
  5. ^ Станојевић 1975, стр. 368.
  6. ^ Божовић, Владимир (2018). Благовјештенска црква у Санкт Петербургу: Симболички сусрет српске и руске историје. Подгорица: ИН4С. 
  7. ^ Дурковић-Јакшић, Љубомир (1991). Митрополија Црногорска никада није била аутокефална, pp. 20, фуснота 63. Београд - Цетиње. 
  8. ^ „MONTENEGRINA - digitalna biblioteka crnogorske kulture i nasljedja”. www.montenegrina.net. Приступљено 2023-02-02. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]


Митрополит скендеријски и приморски
1750 — 1766.
Икона за клице

Овај чланак везан за владаре је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити.

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Василије_Петровић_Његош&oldid=27741660”