Пипери

Из Википедије, слободне енциклопедије

Пипери су једно од српских племена која припадају групи брђанских племена у данашњој Црној Гори.[1] Пипери као племе и историјски регион, обухватају област коју чини троугао између река Зете и Мораче, северно од данашње Подгорице. Тачан почетак настанка Пипера остаје и данас непознат. Први пут се спомињу у Млетачким списима средином 15. века, а као брдско племе у правом смислу те речи, попут Куча и Бјелопавлића, формирани око 16. века. Историја и прошлост племена је веома бурна, праћена многобројним биткама са Османлијама, те се за њих са правом сматра да су једно од најратоборнијих српских племена. Ту традицију су наставили и за време Другог светског рата, када велики број Пипера је учествовао у борбама против Сила Осовина, а треба посебно истаћи Тринаестојулски устанак у коме је доста команданата било управо из Пипера.

Етимологија[уреди]

Реч "Пипер" потиче од латинске речи "piper" што значи "бибер". Коришћење те речи се проширило из централне Италије у друге крајеве. Разлог томе јесте трговина Римљана са другим крајевима, па се јавља и у језику којим су говорили Романи, односно стари Власи у Далмацији у периоду Римског царства, а и у другим језицима попут грчког. Од исте основе, реч се нашла и у модерним данашњим језицима, попут немачког и албанског језика.[2] Осим тога, реч се налази и у старословенском језику у форми "пипру".[3][4] Одатле, она је у форми "пипру"-"пипер" била веома рано заступљена код Јужних Словена на Балкану.[2] У Бугарској постоје места Пипери и Пиперово, док се истоимено место налази и у околини данашњег Штипа у БРЈ Македонији.[2] Код Срба се током прошлости то име појављивало, па су у повељама црногорског владара Ивана Црнојевића Цетињском манастиру из 1485. и 1489. године споменути Михаило Пипер и Вук Пиперовић, који не вуку порекло из племена Пипера.[2] Осим тога, у српским народним песмама се среће име Пиперевка, у Херцеговини се може срести презиме Пиперац, а у Босна и место Пипери (Лопаре).[2]

На основу свега наведеног се могу поставити две теорије како је племе добило име Пипери, а и како се лично име Пипер појавило у тим крајевима. Прва јесте да је то име било преузето од староседелаца Влаха. Та теорија је мање вероватна зато што у нису забележени никакви топоними, нити лична имена код староседелаца, а и у албанском језику који је доста речи преузео од старих Влаха и латинског, и Албанаца уопште нема никаквог географског топонима, нити имена од те основе или у тој форми у средњем веку.[2] Друга теорија јесте да је лично име Пипер већ постојало код Јужних Словена, наслеђено из старословенског, што је због горе наведених ствари чини највероватнијом.[2] Име племена или места је вероватно добијено из тог личног имена.[2]

Територија организација[уреди]

Кањон Мораче недалеко од Подгорице

Пипери као једно од брђанских племена и као историјски регион, обухватају област коју чини троугао између река Зете и Мораче, северно од данашње Подгорице. Територија највише иде уз Морачу, те се са источне стране Мораче граничи са суседним племенима Братоножићима и Кучима, на северу са племеном Ровци, на западу са Бјелопавлићима, а на југу ка Спужу и Подгорици. Од области и већих насеља могу се истаћи Сеоца, Завала, Стијена, Радовче, Потпеће, Свиба, Радећа, Рогами, Црнци, Баћи, Ријека, Ожега, Близна, Мрке и друга. То су углавном стална или полустална насеља, која су последица слободнијег начина живота и зато су доста разбијеног типа. Код Пипера, појам "кућа" је означавао не само један дом или како се често назива и "дим" (огњиште), већ некад и више домова груписаних у једном мањем месту.[5]

Међу природним целинама се истиче област названа Пиперска гора која се може поделити на јужни део између села Радовча и села Расловића и северни део који иде у планине. Њен спомен се налази и у народним песмама записаним у Његошевом делу Огледало српско. Пиперска гора је кречњачки красни предео са разноврсним појавама краста и пространим стеновитим површинама. Јужнији део ка Зети има више зеленила са шумарцима и виноградима.[5]

Уређење[уреди]

Као и код осталих племена, код Пипера мање самоуправне јединице јесу катуни и села.[6][7] Ипак, у периоду 15. века, постојала је на територији Пипера и Лушка жупа, коју су формирали Лужани,[6] старо српско становиштво у том делу и који припадају старијем слоју Пипера.[8] Она је споменута и у делу Летопис Попа Дукљанина као једна од девет жупа на територији Зете.[6] Што се тиче катуна, они су настали под утицајем географије и номадског начина живота, а наслеђени од староседелаца Влаха. Може се рећи да су се они у 15. веку потпуно утопили у сеоску организацију, те 1485. године област Пипера уопште не разликује много од кнежине у данашњој Србији која је у то време такође почела да се развија.[6] Родовска структура у то време није била развијена, и тек нешто касније се почиње да се јавља и започиње процес сложен процес саплемењавања и формирања правих племена у каснијем смислу те речи.[6]

Што се тиче управе, она је била слична као управа код Куча. Поред војводе, племеном су управљали главари из снажнијих братстава, а некада су имали и кнежеве до 19. века. Титула кнеза је више била у форми титуле, него стварне власти. Највећу власт у племену је имала скупштина или збор, који се састајао на Бјелоглаву код села Радећи, код више пута обнављане цркве Св. Николе. Збор се сазивао тако што би главари у сваком селу из мале пушке пуцали у вис и викнули "Ко је Пипер, на Бјелоглав!". Тамо су се решавала питања о ратовању, мирењу завађених припадника племена, решавању проблема везаних за крађе и остало. Такође, већа братства су имала своја зборна места или "сједнике" на којима су се састајали ради решавања питања везаних за њихово братство, а некад и зарад свечаности и забаве.[7]

Историја[уреди]

Пипери се први пут спомињу у Млетачким документима почетком 15. века. Први уговор јесте из 1455. године, између Млечана са Стефаном Црнојевићем и народом горње Зете који је прихватио његову управу. Ту се осим Куча спомињу и Пипери под тим именом, а један од захтева упућеним Млечанима и Стефану Црнојевићу је био да им свештенство не може бити католичко, него само православно.[9] На основу тога, закључује се да су Пипери још у то време били православци.[10] Овоме иде у прилог и то да су једини црквени објекти у близини православни, међу којима је и манастир Ћелија Пиперска из 12. века. Нажалост, због недостатака историјских списа из ранијих периода, остаје непознато када су се Пипери тачно формирали.[10]

Крајем 15. века, територије где су Пипери заузимају Османлије. Тада је на месту Пипера и Братоножића формирана Пиперска нахија. Становништво се делило по томе ко им је казнец, односно особа задужена за прикупљање пореза и даџбина, што се може видети из пописа 1497. године.[6] Касније, крајем 15. и почетком 16. века почиње насељавање српских досељеника у Пипере из других крајева, чиме се истискују Стари Пипери, односно старији слој са братствима попут Лужана, Мугоша и других. Тако се формира новији слој Пипера. Ти досељеници углавном имају заједничко порекло, о чему ће бити речи у делу код родова.[11] Већ током 16. века започињу местемични сукоби између Пипера и Османлија, а један је забележен и у песми Пиперски бој са Тахир-Пашом. Разлог тих борби је био одбијање плаћања харача од стране Пипера.[7]

Которанин Мајран Болица (Mariano Bolizza) бележи да у Пиперима 1614. године има 270 кућа и око 700 наоружаних људи под командом Радослава Божидарова. Записани су као припадници Српске православне вере.[12]

Године 1658, Пипери,Кучи, Васојевићи, Братоножићи, Клименти, Хоти и Груда формирају такозвани "Алај Барјак", односно савез тих седморо племена са Млетачком Републиком против Османског царства.[13] Нешто касније, побуне против Османлија избијају у Пиперима, Ровцима, Бјелопавлићима, Братоножићима, Кучима и Васојевићима.[14]

Током 18. века, Пипери као једно од најратоборнијих брдских племена, воде битке против Османлија. У историји је познато више битака у којима су учествовали Пипери против турских везира међу којима су битке:

У писму послатом Русима из 1789. године које су саставили представници брдских племена, међу којима су били и Пипери, записано је да су сви они српски кланови, односно племена, православне вероисповести.[15]

Машан Божовић

Након битке на Мартинићима из 1796. године, Пипери и Бјелопавлићи улазе у састав Црне Горе. Касније, 1847. године долазе у жесток сукоб са Данилом због његовог сламања племенске аутономије, те су у јулу 1854. године Пипери, Кучи и Бјелопавлићи себе прогласили независност. Ипак, књаз Данило је успео да угуши њихову побуну.[16]

Јоле Пилетић
Мијајло Вучинић

У периоду до Првог светског рата, дали су већи број истакнутих личности попут Мијајла Вучинића[17] који је био дивизијар, гувернер, војвода и судија, Машана Божовића који је био председник општине Цетиње, и Јола Пилетића, сердара и народног хероја, који је због сукоба са Никола I Петровић напустио Црну Гору и отишао у Ниш.

Што се тиче периода Краљевине Југославије, сем политичара и војних лица, Пипери су имали и своје чланове у спорту. Међу њима је и Фудбалер Милан Бецић, који је играо за клубове по Југославији и репрезентацију Југославије, а затим играо за клубове по Француској и Швајцарској.[18]

За време Другог светског рата, велики број Пипера је учествовао у борбама против Сила Осовина, где треба посебно истаћи Тринаестојулски устанак у коме је доста команданата било управо из Пипера. Већина Пипера је подржавала Партизане.[19] Мањи број је припадао Југословенској војсци у отаџбини, углавном уз четнике Баје Станишића. Дешавало се да се исте породице поделе у ове две групације. Пипери су дали велики број истакнутих припадника Народноослободилачке борбе попут Ивана Милутиновића, Арса и Блаже Јовановића. Међу комунистима треба истаћи и Др Вукашина Марковића, учесник Октобарске револуције и близак сарадник и пријатељ Владимира Лењина. Рођен је у Стијенама Пиперским 1874. године.[20] Међу припадницима Југословенске војске у отаџбини налазио се и Ђорђије Бецић, пешадијски капетан Пипера, који је са Бајом Станишићем и генералом Блажом Ђукановићем погинуо на Острогу у нападу Партизана 1943. године.[21]

Пиперска братства и родови[уреди]

Пипере чине многобројна братства са веома разгранатим родовима. Као што је, већ речено, пипери се могу поделити на старији мешовито словенско-влашки слој и новији словенски слој, а као што је речено најверовантије су име Пипер(и) донели Јужни Словени који су дошли у те крајеве, јер је код њих то име било распрострањено, а код староседелаца нигде није забележено. Племе као формација се јавља тек после доласка Срба у те крајеве.[11]

По старим предањима, оснивач племена је особа по имену Војвода Пипо, брат Васојев, оснивача Васојевића.

Старији слој чине стари Срби Лужани и друге групе, као и групе старовлашког порекла које су асимиловане и у 15. веку потпуно стопљене са Србима.[8] Њих је готово истисло новопридошло становништво у Пиперима, али су остали присутни тамо, док су се неки попут многих Лужана раселили у друге крајеве попут крајева Паштровића.[8]

Новији слој чини досељеничко становништво који су такође Срби. Свим досељеним братствима, изузев два, Баћи и Вушутовићи, може се тачно или бар доста приближно одредити време досељења било према пасовима било према народном предању.[11] Што се тиче Баћа, славили су Илиндан, па су после преузели Аранђеловдан. Живе у истоименом селу, и често су се спорили са Ђурковићима око земљишта. За Вушутовиће, зна се само да су досељеници, да славе Аранђеловдан и имају само једну кућу у Рогамима.[11]

Велика братства Лазаревића, Вукотића, Петровића и Ђурковића, су заједничког порекла и чине највећи број Пипера. Велика већина свих родова у тим братствима, као и велики број староседелаца, слави Аранђеловдан. Споменута четири братства су од претка Мијајла и у сродству су са Лутовцима у Братоножићима.[11] По народном предању, један њихов предак капетан Гојко, прадеда Мијајлов, на крају 15. века, доселио се из Пирота после пада Српске деспотовине у те крајеве, али није јасно да ли се ради о Пироту у Старој Србији.[11] Постоји и теорија да се ради о области Пилот код Скадра, што се поклапа са тим периодом. Он је имао сина Николу, Никола сина Пипа, а Пипо сина Мијајла. Ипак, родослов од Пипа ка Гојку остаје непотврђен и дискутабилан. Такође, дешавало се да се одређена братства повежу порешним пасовима са ових четири већих, те су те везе у родословима такође дискутабилне.[11][22] Што се тиче Мијајла, родослов од њега је врло добро описан и тачан, сем бочних грана којима се покушава довести у везу нека друга братства. Зна се да је Мијајло засигурно имао два сина, Гојислава који је живео у Свибима и Ђурка. Од Ђурка су настали Ђурковићи, а од Гојислава Лазаревићи, Петровићи и Вукотићи.[11] Касније су и из тих братстава настала још мања, па се од Вукотића јављају Божовићи и Равнолажани, Лазаревићи почињу чешће звати Марковићима и Поповићима, а Ђурковићи у Завали и Потпећу се расељавају у друга места па су од њих Лутовци у Братоножићима, Расловићи у Пиперској ријеци, Лумовићи у Црнцима и други. Што се тиче Вукотића, они потичу од Вукоте Гојислава који се са Свибе доселио у Стијену. Зато се они и Ђуровићи на Свибама, зову заједничким именом Свибњани (Свибљани). Вукотин син је био Божидар, који је био војвода. Он је имао доста потомства, па се родови позивају само на своје директне линије, те може доћи до нејасноћа око појединих родбинских односа. Ипак, готово сви пасови се слажу са временским периодом, јер се засигурно зна да је Радослав Божидаров са почетка 17. века, кога је споменуо Марјан Болица, био Божидаров син, те се може приближно одредити време у које је живео Божидар.[11] За Лазаревиће треба истаћи да потичу од Гојковог сина Лазара који је остао на Свиби.[11] Осим споменутих великих братстава, међу Пиперима имају и бројна друга братства и породице која ће бити споменута доле, попут Вучинића и Вукановића у Рогамима, Шундића, Ђуровића у Свиби који тамо мање братство и нису од гореспоменутог Лазара, и друга мања братства.[11]

Уопштено, родослове пиперских братстава можемо пратити из усмених извора у дубоку прошлост скоро са поузадном таћношћу до 15 пасова (генерација) што је утврдило више реномираних етнографа и историчара нпр.: Јован Ердељановић, Ристо Ковијанић и Бранислав Ђурђев. А братства која су забиљежена, у усменој и писаној историји, набрајана без обзира на хијерархијску припадност (да ли су подгрупа других братстава), су: Бановићи, Перковићи, Алагићи, Племићи, Бецићи, Банашевићи, Бoжановићи, Башовићи, Бешевићи, Брацановићи, Рогамовићи, Свибњани, Ближњани, Шћекићи, Црнчани, Стијењани, Оташевићи, Стаматовић, Пренеташевићи, Марковићи Маринковићи, Маудићи, Михаиловићи (из Сеоца-Стијена Пиперска) братстава, Ћоровићи, Давидовићи, Лутовци, Лазаревићи, Шћепановићи, Ђуровићи, Кркељићи, Раичевићи, Пајовићи, Милутиновићи, Миличковићи, Милићевићи, Драгутиновићи, Јовановићи, Зарићи, Живковићи, Илићи, Вучковићи, Ојданићи, Пулевићи, Бојовићи, Радојевићи, Јанићи, Дакићи, Јеленићи, Савићи, Пилетићи, Новаковићи, Драгићевићи, Матовићи, Поповићи, Вукашиновићи, Љумовићи, Вучинићи, Глигоровићи, Перићи, Дакићи, Петровићи, Ћосићи, Божовићи, Жујовићи, Пантићи, Стевановићи, Ристовићи, Ћетковићи, Радоњићи, Шћепановићи. Пиперском братству припада и стара српска породица Тешановић, која се помиње у Дечанској Хрисовуљи I, II, III 1335-1345. године. Породица Тешановић је поријеклом са подручја Враке код Скадра, која је прешла у Црну Гору у племе (братство) Пипери.

Култура, живот и обичаји[уреди]

Као што је речено, Пипери важе за једно од најратоборнијих брдских племена. Код њих је веома заступљена војничка традиција. Њихова прошлост је била веома крвава и бурна. Због многобројних сукоба и борби, нису се у прошлости могли посветити културном развоју, а писменост је раније била веома мала, мада је касније почела да се шири из Пиперске ћелије.

Свети Стефан Пиперски — ктиторска фреска

Такође, као последица учесталих сукоба, веома мало цркава је било изграђено у Пиперском крају. Највећи манастир у том крају јесте Манастир Ћелија Пиперска из 12. века. Подигао га је Стефан Немања, а обновио у 17. веку Свети Стефан Пиперски. Преподобни Стефан Пиперски је тамо боравио до своје смрти. Од осталих црквава треба споменути ону на Близни и Бјелоглаву у Радећи, где је било опште пиперско збориште.[7] Иако су услови били веома тешки, Пипери су се одликовали великом приврженошћу вери, а о томе сведочи да се потурчењаци у Пиперима готова да нема и готово се нигде не спомињу, ни у историјским списима ни у предању, сем једног малог броја који је у Спуж дошао из Пипера.[7] О значају цркве за Пипере сведочи и то да док су били под управом Скендериског митрополита, њихове везе са Црногорцима су биле слабе и често су долазили у сукобе. Чим су потпали под Црногорску митрополију око 1675. године за време владике Руфима II, везе су постале тешње што је кулминирало и политичким уједињењем једних са другима.[7]

И код Пипера, као и околних племена, постоји стари обичај да "селари", односно они што су остали у селу, на Илиндан на коњима однесу ствари које су потребне пастирима.[7] Што се тиче својине, она је углавном заједничка и назива се комун или комуница. [7] Осим тог обичаја, постоји и обичај "престалица" то јест, ако неко у планинама изгуби стоку, а други то нађе, онда тај који је нашао њу донесе на "сједнице" (састанке), па они који су изгубили стоку, када је препознају, узму је одатле.[7]

Често је код Пипера долазило до надметања између најјачих братстава, па се дешавало да племе понекад има и по две војводе.[7]

Пипери нису познати само као једно од најхрабријих српских племена, већ и као племе које се масовно расељавало и то у главном преко Васојевића дубље у територију данашње Србије и то у Поморављу и на северу Србије. Има их по Херцеговини, Босни на Мајевици у општини Лопаре, док се у Србији срећу и у Срему, Бачкој у Змајеву, а неки се могу наћи и у данашњој Македонији.

Осим по војевању, Пипери су били познати по квалитетним виноградарским сортама које су узгајали.

Познати Пипери[уреди]

Испод је списак познатих људи који су рођени у Пиперима или воде порекло из Пипера:

Референце[уреди]

  1. Ердељановић, Јован (1907). Кучи, Братоножићи и Пипери. Београд: Државна штампарија Краљевине Србије - Српски ентографски сборник. стр. 244—477. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 2,7 Ердељановић, Јован (1907). Кучи, Братоножићи и Пипери. Београд: Државна штампарија Краљевине Србије - Српски ентографски сборник. стр. 313—322. 
  3. „pepper”. Online Etymology Dictionary. Приступљено 21. 1. 2018. 
  4. Schrader, Otto (1901). Reallexikon der indogermanischen altertumskunde: Grundzüge einer kultur- und völkergeschichte Alteuropas. K. J. Trübner. стр. 619. Приступљено 21. 1. 2018. 
  5. 5,0 5,1 Ердељановић, Јован (1907). Кучи, Братоножићи и Пипери. Београд: Државна штампарија Краљевине Србије - Српски ентографски сборник. стр. 245—272. 
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 Ђурђев, Бранислав (1984). Постанак и развитак брдских, црногорских и херцеговачких племена (PDF). Подгорица (Титоград): Црногорска академија наука и умјетности. стр. 180—201. Приступљено 22. 1. 2018. 
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 7,5 7,6 7,7 7,8 7,9 Ердељановић, Јован (1907). Кучи, Братоножићи и Пипери. Београд: Државна штампарија Краљевине Србије - Српски ентографски сборник. стр. 280—309. 
  8. 8,0 8,1 8,2 Ердељановић, Јован (1907). Кучи, Братоножићи и Пипери. Београд: Државна штампарија Краљевине Србије - Српски ентографски сборник. стр. 418—436. 
  9. Димитрије Милаковић, Историја Црне Горе 1856.г
  10. 10,0 10,1 Ердељановић, Јован (1907). Кучи, Братоножићи и Пипери. Београд: Државна штампарија Краљевине Србије - Српски ентографски сборник. стр. 311—322. 
  11. 11,00 11,01 11,02 11,03 11,04 11,05 11,06 11,07 11,08 11,09 11,10 Ердељановић, Јован (1907). Кучи, Братоножићи и Пипери. Београд: Државна штампарија Краљевине Србије - Српски ентографски сборник. стр. 273—309. 
  12. Mariano Bolizza, report and description of the sanjak of Shkodra (1614)
  13. Mitološki zbornik. Centar za mitološki studije Srbije. 2004. стр. 24, 41—45. 
  14. Belgrade (Serbia). Vojni muzej Jugoslovenske narodne armije (1968). Fourteen centuries of struggle for freedom (PDF). The Military Museum. стр. 24. Приступљено 22. 1. 2018. 
  15. Dimitrije-Dimo Vujovic, Prilozi izucavanju crnogorskog nacionalnog pitanja /The Research of the Montenegrin Nationality/ (Niksic: Univerzitetska rijec, 1987), p. 172.
  16. William Miller (12. 10. 2012). The Ottoman Empire and Its Successors 1801-1927. Routledge. ISBN 978-1-136-26046-9. 
  17. Дигитална библиотека црногорске културе: „Портерт дивизијара Милутина Вучинића (1869—1922)“, Новак Аџић, приступ 25.8.2013
  18. „Becić Milan”. Istorija fudbalske reprezentacije Srbije. Приступљено 22. 1. 2018. 
  19. Banac 1988, With Stalin against Tito, p. 171
  20. Petar Požar, Jugosloveni žrtve staljinskih čistki (str. 54-60), Beograd, 1989.
  21. ЗБОРНИК ДОКУМЕНАТА И ПОДАТАКА О НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОМ РАТУ ЈУГОСЛОВЕНСКИХ НАРОДА (PDF) (Том 3, Књига 6 изд.). Београд: ВОЈНОИЗДАВАЧКИ ЗАВОД „ВОЈНО ДЕЛО". 1954. стр. 43. Приступљено 22. 1. 2018. 
  22. Вукићевић, Иван. „Родови у Црној Гори према народним предањима”. Српски ДНК Пројекат, Порекло. Приступљено 22. 1. 2018. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Види још[уреди]