Кучи

Из Википедије, слободне енциклопедије
Карта Куча

Кучи су једно од црногорских племена, настањених у Зетској нахији Књажевине Црне Горе[1]. Име племена потиче од албанске речи kuq — црвен[2]. Истраживањем њихових обичаја и начина живота се бавио почетком XX века Стеван Дучић.

Староседеоци кучких области су се углавном бавили сточарством и живели полуномадским начином живота. Борбе за богате планинске пашњаке, омогућиле су бројнијем и јачем становништву опстанак на овим просторима, те је досељавање новог становништва често имало за последицу истискивање и исељавање староседеоца.

Од 10. века, с периодичним варијацијама, већину становништва ових области сачињавали су Срби и Арбанаси, те су се све до 16. и краја 17. века одвијали процеси који су решвали етничку судбину племена Куча и касније рода Дрекаловића.

Међу првим историјским подацима у настојању племена Куча да сачувају своју православну веру говори нам уговор из септембра месеца 1455. године, сачињен између Горњозетских поглавара (међу којима и Кучких) и Млетачке републике, где се захтева да ниједан бискуп или свештеник латински не може бити над њиховим црквама, већ само свештенство српске вере. [3] [4]

У каснијем периоду, под утицајем старих Куча, јаком српском свешћу и примером суседних племена (Братоножићи) главни део племена је одбио да буде поарбанашен, покатоличен или исламизован. Преласком (или повратком) војводе Лала Дрекалова у православну вероисповест и чувањем исте кроз време османлијске власти, овај процес је добио коначно и трајно историјско утемељење. Тако, Скадарски бискуп Антонио Владањи, 1736. године пише својим надређеним ватиканским поглаварима: „Кучи су с изузетком који сам поменуо у (Триепсима или Затријепчу) сви шизматици. Веома су плаховити, живе од плена и никако неће да се потчине Турцима. Имају 500 кућа и велики су противници наше свете вере”. [5]

Стање после заузимања Скадра[уреди]

Након заузимања Скадра и зетске равнице 1479. године, од стране Турака, настају нови политички, економски и порески услови који условљавају становништво најпре катунских нахија на чвршће уједињење и јачању међусобних савеза кроз племенске заједнице. Ове заједнице, као мање самоодбрамбене државице штитиле су своја добра и чланове. Унутар племена развијала се патријахална култура и особен начин живота који је у суровим условима непрекидних борби, глади, болести и одмазди успео вековима да задржи своју самосталност и слободу.[6]

Будући да су Кучи по турском освајању припојени Скадарском Санџакату (подгоричка административна јединица Санџакбега) то прве податке о становништву потичу из пописа – Дефтера, који су извршени од стране турских власти 1485, 1497 и 1570. године. Тако знамо да је по првом попису из 1485. године кучку нахију сачињавало осам села са 253 куће. Већ у другом попису из 1497. године, уочавају се неки новостворени катуни (Љешевићи, Петровићи и Павловићи, Лопари, Бањевци и Коћи) а број кућа се повећао за 135. домаћинстава, укупно 388 кућа. Од овог броја кућа, 1570. године, што због губитка у борбама с Турцима, исељавања и помора од куге, остало је свега око 200 кућа.

Страница Дефтера

За време владавине турске империје на овим просторима долази до појаве појединачне или колективне исламизације или католичења становништва, тако се често дешавало да су две или три генерације исте фамилије бивали различитих вера. Кучи су са околним арбанашким племенима: Климетима, Хотима, Грудима, Кастратима и Шкреље, које у свом извештају упућеном Риму 1610. године, наводи барски надбискуп и примас Србије Марин Бици, углавном имали добре односе, и често пружали заједнички отпор турским освајачима. Но, да то није имало континуитет говори Фра Карло делла Мирандола из Груде, обраћајући се 16. априла 1643. године префекту, оцу Керубину, саопштавајући да су православни Кучи у крвној завади са римокатоличким Хотима, те је он морао да их мири и у томе постигао успех. [7]

Турска окупација[уреди]

Убрзо по турској окупацији настају и први од тридесетосам великих и безброј мањих оружаних сукоба које су Кучи водили, било као незаобилазни савезници Црне Горе и околних племена или у директној одбрани свог биолошког опстанка. Због осорности и храбрости која је снажила и друге делове региона који је био под турском влашћу, Турци су у три страшне и велике похаре Куча покушали да их физички истребе (прва 1455, друга 1774 и трећа 1862. године) што је имало тешке последице по кучко становништво али су опстали. Из истих разлога, физичко истребљење Куча и рода Дрекаловића наредио је књаз Данило, а ова похара се десила 28. јуна 1855. године. У исти дан, годину дана касније (1856) војвода Мирко је повео војску на другу црногорску похару Куча која је по обиму, жртвама, пљачки, паљевинама и злочину надмашила све похаре које су учињене од стране Турака. [8][9][10][11]

Живећи на својој земљи, пет векова под турском империјом Кучи су се довијали, борили, удруживали са околним српским и арбанашким племенима и извојевали висок степен аутономије. Имали су "државу у држави" коју су платили многим недаћама, великим исељавањима и високом ценом многих људских живота.[12]Одлуком Берлинског конгреса 1878. године, Кучи улазе у састав Црне Горе.

Нека од братстава овог племена су Мићковићи, Баковићи

Познати Кучи[уреди]


Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Поповић, Ђ. и Роганић, Ј. 1899. ЗЕМЉОПИС КЊАЖЕВИНЕ ЦРНЕ ГОРЕ за УЧЕНИКЕ III РАЗРЕДА ОСНОВНЕ ШКОЛЕ (треће издање). Цетиње. дигитална верзија, Приступљено 10. 4. 2013.
  2. grupa autora. 1955. Arbanasko-južnoslavenski odnosi — Jezički odnosi Južnih Slavena i Arbanasa. u: Enciklopedija Jugoslavije. Leksikografski zavod FNRJ. str. 164.
  3. Димитрије Милаковић, Историја Црне Горе 1856.г
  4. Петровић. стр. 23.
  5. Васа Чубриловић, Постанак племена Куча
  6. Ратислав Петровић, Племе Кучи 1684-1796
  7. Петровић Ратислав, Племе Кучи, 1684-1796
  8. Миљан Милошев Јокановић, Племе Кучи, Етничка историја
  9. Илија Петровић, Црногорска похара Куча
  10. Споменик страдању Куча („Политика”, 8. август 2016)
  11. „ЗАВЕТ МАРКА МИЉАНОВА НА СПОМЕНИКУ СРБИМА КОЈЕ ЈЕ ПОБИЛА ЦРНОГОРСКА ВОЈСКА У КУЧИМА: «НЕ УДРИ БРАТА СРБИНА, ЦРНОГОРЧЕ»”. Информациона агенција "Новински фронт". Приступљено 18. 9. 2016. 
  12. Марко Б. Рашовић, Племе Кучи