Раме
| Називи и ознаке | |
|---|---|
| MeSH | D012782 |
| TA98 | A01.1.00.020 |
| TA2 | 139 |
| FMA | 25202 |
| Анатомска терминологија | |
У анатомији човека, раме обухвата део тела где је хумерус надовезан на лопатицу, главом која лежи у гленоидној јамици.[1] Раме је група структура у зглобној области.[2] Људско раме чине три кости: кључна кост (clavicula), лопатица (scapula) и хумерус (рамена кост), као и повезани мишићи, лигаменти и тетиве. Везе између костију рамена праве рамени зглобови. „Рамени зглоб“ се обично односи на гленохумерлани зглоб, који је главни зглоб рамена, али шире обухвата и акромиклавикуларни зглоб.
Постоје две врсте хрскавице у зглобу. Први тип је бела хрскавица на крајевима костију (звана артикуларна хрскавица) која омогућава костима да клизе и улежу једна на другу. Када овај тип хрскавице почне да се оштућује (у процесу који се назива артритис), зглоб постаје болан и крут. Лабрум је друга врста хрскавице рамена која је дистинктивно различита од артикуларне хрскавице. Ова хрскавица је фибрознија или ригиднија од хрскавице јастучета и чашице. Такође, ова хрскавица постоји само око чашице где је надовезана.[3]
Раме мора бити довољно мобилно за широки опсег активности руку и шака, али такође довољно стабилно да дозволи активности као што су подизање, гурање и повлачење. Компромис између мобилности и стабилности резултује великим бројем проблема са раменима с којим се не суочавају други зглобови као што је кук.
Људска анатомија
[уреди | уреди извор]Зглобови
[уреди | уреди извор]Постоје три зглоба рамена: гломерохумерални, акромиоклавикуларни и стеноклавикуларни зглоб.
Гломерохумерални зглоб
[уреди | уреди извор]Гломерохуморални зглоб је главни зглоб рамена и обично представља генерички „раменски зглоб“. Овај зглоб је типа јастучета и чашице који омогућава да рука буде ротирана кружно или да се савије изван и навише од тела. Формирана је повезаношћу између главе хумеруса и бочном скапулом (конкретно, глеонидном јамицом скапуле). Јастуче зглоба је заобљена, средње спољашња површина хумеруса и чашице формирана је гленоидне јамице, делом бочне скапуле у облику суда. Плиткост јамице и релативно лабаве везе између рамена и остатка тела омогућавају руци да има знатну мобилност, на уштрб тога што може доста лакше да је задеси дислокација него већина зглобова у телу. Приближна диспропорција између велике главе хумеруса и плитке гленоидне шупљине износи 4 према 1.
Стерноклавикуларни зглоб
[уреди | уреди извор]Стерноклавикуларни зглоб се налази на средњем крају клавикуле (кључне кости) са манубријумом или најгорњим делом грудне кости. Кључна кост је троугана и заобљена, а манубријум је конвексан; две кости артикулишу. Зглоб се састоји од тврде капсуле и комплетног интра-артикуларног диска који осигурава стабилност зглоба. Костоклавикуларни лигамент највише ограничава покрете, и тако стабилизује зглоб. Фиброхрскавични диск присутан на зглобу повећава опсег покрета. Стерноклавикуларна дислокација је ретка,[4] може бити резултат директне трауме кључне кости или индиректних сила примењних на раме.[5] Пратеће дислокације заслужују посебну пажњу, како су потенцијално по живот опасне због ризика да оштете виталне структуре средњогруђа.[6]
Покрети
[уреди | уреди извор]Мишићи и зглобови рамена омогућавају померање кроз импозантан опсег покрета, што га чини једним од најмобилнијих зглобова у људском телу. Раме може бити абдуковано и адуктовано (као што је то случај код појединих вежби са теговима), ротирано, бити подигнуто испред и иза торзоа и померено кроз пуних 360° сагиталне равни. Знатан опсег покрета такође чини раме екстремно нестабилним, далеко склонијем дислокацији и повредама него остали зглобови.[7]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ EMedicineDictionary, Shoulder+joint
- ^ EMedicineDictionary, Shoulder
- ^ „labrum tear Johns Hopkins Orthopaedic Surgery”. www.hopkinsortho.org. Архивирано из оригинала 20. 11. 2011. г. Приступљено 16. 5. 2010.
- ^ Cadogan, Mike (2010). „Sternoclavicular Joint Dislocations”. Life in the Fast Lane. Приступљено June 2011. Проверите вредност парамет(а)ра за датум:
|access-date=(помоћ) - ^ Arend CF. Ultrasound of the Shoulder. Master Medical Books, 2013. Free section on sternoclavicular joint dislocation available at ShoulderUS.com Архивирано на сајту Wayback Machine (11. јул 2017)
- ^ Jougon, J. B.; Lepront, D. J.; Dromer, C. E. (1996). „Posterior dislocation of the sternoclavicular joint”. Ann Thorac Surg. 61: 711—13..
- ^ Scientific Keys Volume I, The Key Muscles of Hatha Yoga, Ray Long MD FRCSC, Third Edition, стр. 174
Спољашње везе
[уреди | уреди извор] | Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |
