Сакулус
| Сакулус | |
|---|---|
 | |
| Детаљи | |
| Идентификатори | |
| Латински | Sacculus |
| TA | A15.3.03.065 |
| FMA | 61116 |
| Анатомска терминологија | |
Сакулус, врећа, кесица (лат. sacculus) један је од два мехурића опнастог (мембранозног) лавиринта смештеног у трему (вестибулуму) унутрашњег ува. У њему се налази статичка мрља (макула) и у њој отолит, као део чула за одржавање равнотеже и оријентацију у простору.[1]
Грађа[уреди | уреди извор]
Сакулус је готово за половину мањи од утрикулуса и лежи испред и мало испод утрикулуса (торбице), приљубљен уз унутрашшњи зид трема, а причвршћена је везивним ткивом у врећном жлебу трема (лат. recessus sacculi vestibulи). Завршетак тремног живца налази се са медијалне и предње стране у облику вертикално постављене макуле (лат. maculae staticae saccul), а у вези са сакулусним живцем (лат. n. saccularis), делом тремног живца. Сакулус је директно везан за пужни канал ((лат. ductusom reuniens-Henseni.) Облик обрнутог латиничног слова "L". Спојни канал са тремне шпагом чини предње-доњи крај кесице.
Задње-доњи крај кесице је утрикосакуларни канал - (лат. ductus utrikosakularis). Преко утрикулосакуларног канала, који полази са унутрашњег зида, утрикулус је у комуникацији са сакулусом. Овај канал се састоји из два крака:
- мешиничног, који полази од мешинице и
- кесичног, који је већег промера и полази од пужа.
Оба крака утрикулосакуларног канала спајају се позади међусобно, под оштрим углом од чијег темена полази ендолимфатични канал. На споју утрикулуса и утрикуларног канала постоји тзв. Баста валвула или набор, која допушта улаз, али не и излаз ендолимфе.
Утрикулус и сакулус су отоконијални органи због присутних истоимених мембрана.
Функције[уреди | уреди извор]
Промена у положаја главе који доводи до гравитационог привлачења, ствара нервне импулсе у сакулусу, активацијом цилија отолитом, који са потом даље преносе преко нерних влакана вестибуларног (тремног) нерва у дну рецепторних ћелије, у центар за равнотежу у мозгу.[2]
• Макуле реагују на линеарно убрзање (у сакулусу на вертикално, у утрикулусу на хоризонтално).
• Убрзање у датом смеру доводи до померање отолита у супротном смеру, јер су гушћи од ендолимфе, а то доводи до савијање стереоцилија.
У нормалном „усправном“ положају главе, гравитација земље не стимулише већину неуралних јединица сензорних острваца (макуле) сакулуса. У току линеарне акцелерације (и нагињања главе у односу на вертикалност гравитације), отоконије, чија је специфична тежина већа од околне течности, показују тенденцију да клизе, што доводи до савијања цилија. Када се четкица цилија савије у правцу киноцилије, филаменти вуку стереоцилије једну за другом, извлачећи их из тела ћелија. Отварају се јонски канали што доводи до поларизације цилијарних ћелија и ексцитације аферентних фибрила вестибуларног нерва који инервише ту ћелију, док супротно томе настаје хиперполаризације, инхибиција, аферентних фибрила. Дакле, цилијарна ћелије, као механорецептори утрикулуса пратварају механичку енергију у електричне потенцијале, који се нервним фибрилама преносе у централни нервни систем, који ове сигнале може да декодира.[3]
У основи надражаја цилијарних ћелија макуле сакулуса налазе се сложени биохемијски и јонски процеси натријум и калијум пумпе. Вестибуларни епител има мембрански потенцијал 90-100 мВ, а његов пренос у синапсама нервних влакана, који обухватају сензорне вестибуларне ћелије, остварује се преко неуротрансмитера, холинергичким механизмом чији је медијатор ацетилхолин. Присутан ензим, ацетилхолинестеразу у синапсама, разара ацетилхолин и пренос биопотенцијала се прекида све док се он поново не створи.[4]
Адекватан стимулус макула сакулуса као и макула утрикулуса је линеарна акцелерација, или промена сила гравитације. Јако савијање главе у једном правцу доводи до ексцитације отолитског пара у макули на тој страни, уз инхибицију отолитског пара на супротној страни. Оваква организација је најзначајнија основа тоничких положајних рефлекса лавиринтног порекла, који се спиналним моторним путевима преносе до мишића врата, трупа и удова који одржавају стабилан положај тела.[5]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Moores, Kieth L. "Essential Clinical Anatomy" Lippincott Williams & Wilkins; Second Edition edition (2002).
- ^ Radmila Kovačević, Čulo sluha, Prirodno matematički fakultet Departman za biologiju i ekologiju Predmet: Osnovi neurobiologije Šk. 2010/11
- ^ Slobodanka Lemajić-Komazec „Evaluacija auditivnog i vestibularnog sistema kod pacijenata sa multiplom sklerozom“ Doktorska disertacija, Novi Sad, 2011.
- ^ Popper AN (1983): Organization of the inner ear and auditory processing. Pages 126-178 in Northcutt RG & and Davis RE (eds.): Fish Neurobiology, Vol. 1, Brain stem and sense organs. The University of Michigan Press. Ann Arbor.
- ^ Wolff, H. C. 1973. Multi-directional sensitivity of statocyst receptor cells of the opisthobranch gastropod Aplysia limacina. Marine Behavior and Physiology 1:361–373.
Литература[уреди | уреди извор]
- Cohen, B.; Suzuki, J. I.; Raphan, T. (1983). „Role of the otolith organs in generation of horizontal nystagmus: Effects of selective labyrinthine lesions”. Brain Research. 276 (1): 159—64. PMID 6626994. S2CID 20083626. doi:10.1016/0006-8993(83)90558-9..
- Saladin, Kenneth S. Anatomy & Physiology: the Unity of Form and Function. Dubuque: McGraw-Hill, 2010. Print.
- The Internal Ear or Labyrinth (Auris Interna) education.yahoo.com
- Guyton, Arthur C.; John E. Hall (1999). Medicinska fiziologija. Beograd: Savremena administracija. ISBN 978-86-387-0599-3.
- Jones, Gareth P.; Lukashkina, Victoria A.; Russell, Ian J.; Lukashkin, Andrei N. (2010). „The Vestibular System Mediates Sensation of Low-Frequency Sounds in Mice”. Journal of the Association for Research in Otolaryngology. 11 (4): 725—732. PMC 2975890
. PMID 20821033. doi:10.1007/s10162-010-0230-7. ISSN 1525-3961. - Gauldie, R. W. 1993. Polymorphic structure of fish otoliths. Journal of Morphology 218:1–28.
