Пређи на садржај

Селим Халали

С Википедије, слободне енциклопедије
Селим Халали
Селим Халали
Датум рођења(1920-07-30)30. јул 1920.
Место рођењаАнаба
Датум смрти25. јун 2005.(2005-06-25) (84 год.)
Место смртиАнтиб

Селим Халали (арап.: سليم الهلالي, рођ. Симон Халали,[1] Анаба, 30. јул 1920 — Антиб, 25. јун 2005) био је алжирски певач који је изводио арапску андалузијску класичну музику и алжирску музику. Он је био поп певач, а не професионални извођач традиционалне арапско-андалузијске музике, за коју није имао формалне обуке. Многе његове песме постале су популарне у Северној Африци и међу јеврејским и арапским северноафричким заједницама у Француској, где је постао икона француско-арапске кабаре музике."[2]

Детињство

[уреди | уреди извор]
Млади Селим Халали.

Салим Халали рођен је 30. јула 1920. у месту Боне (Анаба) у Алжиру, а његова породица потиче из Сук Ахраса.[3] Његов отац је био турског порекла,[3][4] а његова мајка води порекло од Јудео-Бербера.[3][4]

Каријера

[уреди | уреди извор]

Салим Халали се укрцао на брод ка Марсеју 1934. године и стигао до Париза 1937. године, где је постао успешан као певач у париским клубовима фламенка и упознао алжирску музичку звезду Мохамеда ел Камела који је написао прве Халалијеве песме, укључујући: Андалузија (I love a girl named Andalusia), Севиљанка (Sevillane), Дођи (Taali), Повратак у домовину (Ardjaâ lebladek), Између јуче и данас (Bine el barah el youm), Мунира (Mounira), Надира (Nadira) и Пријатељска љубав (ouchq El Saheb). У наредним годинама, Муханад Игербушен је за њега саставио још педесет песама. Године 1938. Халали је обишао Европу и његови фламенко наступи на арапском језику постали су успешни у северној Африци. Међу његовим другим успесима су песме Плаве очи (Al ain Zarga), Лепота ме је узнемирила (Mahenni zine) и Моја вољена црнкиња (Habibti samra).

Током немачке окупације Француске, Абдулкадир бен Габрит, оснивач и први ректор Велике џамије у Паризу, успео је да сакрије Селимове јеврејске корене тако што му је обезбедио лажни муслимански извод из матичне књиге рођених и урезао је име његовог покојног оца на надгробном споменику необележеног гроба на муслиманском гробљу у Бобињију.[5] Халали је наступао у маварском кафеу уз џамију, уз уметнике као што су Али Срити и Ибрахим Салах. После рата, обновио је своју успешну каријеру и заслужио дивљење египатске диве Ум Култум.

Године 1947. Халали је отворио блискоисточни кабаре Фолис Исмаилија у хотелу у Паризу који је припадао Фердинанду де Лесепсу, који се налази на авенији Монтеин у једној од најбољих градских четврти. Године 1948. отворио је други кабаре клуб, The Serail. Године 1949. преселио се у Мароко, купио је стари кафић у Марифу, космополитској четврти Казабланке, и трансформисао га у престижни кабаре, Le Coq d'Or. Посећивали су га богати Мароканци и угледне личности, укључујући краља Фарука из Египта. Након што је овај кабаре уништен у пожару, Салим се вратио у Француску и живео у Кану почетком 1960-их. Крајем шездесетих година, снимио је арапску верзију My Yiddishe Momme, америчког хита из 1925.[2] Изражавао је наклоност према муслиманским младићима париских периферија.[2] Када је наступао у Јерусалиму 1960-их и рекао на арапском језику са позорнице "Живела арапска нација", публика га је гађала предметима. Напустио је сцену и никада више није посетио Израел.[5] Није тајна чињеница да је био геј и отворено живео са својим партнером Пјером од 1949.[2]

Његова каријера постигла је прекретницу када је издао дугометражну плочу на француском и наступао у Дворани Плејел у Паризу почетком 1970. године. Касније је одржао додатне концерте у Паризу, Монтреалу и Казабланци. Иако на врхунцу своје каријере, Халали је одлучио да се повуче у Кан, где је био познат по приређивању раскошних забава у својој вили која је била декорисана у арапском стилу попут његових кабареа, као и двориштu са два кућна тигра.[2] Наставио је да наступа на приватним забавама све до 1992.[2] Од 1993. године, продајући своју Вилу Сент Чарлс у Кану, живео је у потпуној анонимности у дому за пензионере у Валорију, где су његови дани пратили једноставну рутину типичног становника.

Током своје каријере препознат је и као виртуоз дарбука.[5] Његова дела су доживела поновни успех уз оживљавање интереса за јудео-арапски музички репертоар од последњих година 20. века.

Лични живот

[уреди | уреди извор]

Халали је био отворено геј.[6] Том Коен, главни диригент и уметнички директор Медитеранског оркестра Ашкалона, сумирао је Халалијев живот и утицај: Човек је био загонетка. Хомосексуалац окружен женама, отворени анти-циониста који се појавио у Израелу. Музички је био разнолик, и био је благословљен пун боје и богатства. С једне стране, његово певање је у суштини било арапско. С друге стране, он одговара стиловима који су одговарали и западним ушима. У срцу је био поп певач који је наступао у кафеима и на свадбама.

Смрт

[уреди | уреди извор]

Умро је у болници у Антибу 25. јуна 2005. године. У складу с његовим последњим жељама, његов пепео је просут у врту сећања на крематоријуму у Ници.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Emile Zrihan rend hommage à Salim Halali in L'Arche, Numéros 573-576, F.S.J.U.. (2006). стр. 134.
  2. ^ а б в г д ђ Aidi, Hisham D. (2014). Rebel Music: Race, Empire, and the New Muslim Youth Culture. New York: Pantheon Books. ISBN 978-0-375-42490-8. Приступљено 28. 1. 2016. 
  3. ^ а б в „Salim Halali: Le roi des nuits Csablancaises” (PDF). VH magazine. 2010. стр. 66. Архивирано из оригинала (PDF) 22. 02. 2014. г. Приступљено 27. 3. 2013. „Salim Hilali, est né un 30 juillet 1920 à Bône (Annaba), à la frontière algéro-tunisienne. Il est issu d’une famille de Souk Ahras, berceau des plus grandes tribus Chaouia, les Hilali, descendants de la Kahéna la magnifique, la prêtresse aurésienne qui régna sur l’Ifriquia (actuel Maghreb) avant la conquête arabe. Son père est d’origine turque et sa mère (Chalbia) une judéo-berbère d’Algérie.” 
  4. ^ а б Ameskane, Mohamed (2005). „Décès du troubadour de l'amour: Salim Halali”. La Gazette du Maroc. „Son père est d'origine turque et sa mère (Chalbia) une judéo-berbère d'Algèrie.” 
  5. ^ а б в Aderet, Ofer (23. 3. 2012). „The Great Mosque of Paris that Saved Jews during the Holocaust”. Haaretz. Приступљено 28. 1. 2016. 
  6. ^ Barlet, Olivier (2016). „Contemporary African Cinema”. Michigan State University Press. ISBN 978-1-62895-270-4.  Недостаје или је празан параметар |url= (помоћ)

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Селим_Халали&oldid=28778886”