Стрес

С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе погледајте погледајте страницу Стрес (вишезначна одредница).
Неуро-хормонални одговор током стреса

Стрес је скуп неспецифичних реакција човековог организма на штетне факторе из радног и животног окружења. Штетни фактори из човековог окружења активирају адаптациони механизам у организму како би се организам заштитио успостављањем равнотеже са средином. Стрес, било психолошки или биолошки, одговор је организма на стресора као што је стање животне средине. Стрес је начин на који тело реагује на стање као што је претња, изазов или физичка и психолошка баријера. На подстицаје који мењају околину организма реагирају вишеструки системи у телу. Аутономни нервни систем и хипоталамусно-хипофизно-надбубрежна осовина (HPA) су два главна система која одговарају на стрес.[1]

Симпатоадренална медуларна оса (SAM) може да активира респонс борбе или бекства путем симпатичког нервног система, која посвећује енергију релевантнијим телесним системима за акутну адаптацију на стрес, док парасимпатички нервни систем враћа тело у хомеостазу. Велики физиолошки стрес, HPA оса регулише ослобађањем кортизола, који утиче на многе телесне функције као што су метаболичке, психолошке и имунолошке функције. SAM и HPA осе су регулисане путем неколико региона мозга, укључујући лимбички систем, префронтални кортекс, амигдалу, хипоталамус, и stria terminalis.[1]

Кроз ове механизме, стрес може да измени меморијске функције, награђивање, имунске функције, метаболизам и подложност болестима.[2] Дефиниције стреса се разликују. Један систем сугерише да постоји пет типова стреса означених као „акутни временски ограничени стресори”, „кратки натуралистички стресори”, „секвенце стресних догађаја”, „хронични стресори” и „удаљени стресори”. Акутни временски ограничени стресор обухвата краткорочни изазов, док кратки природни стресор укључује догађај који је нормалан, али је ипак изазован. Стресна секвенца догађаја је стресор који се јави, и затим наставља да производи стрес током непосредне будућност. Хронични стресор укључује изложеност дугорочном стресору, а удаљени стресор је стресор који није непосредан.[3]

Преглед[уреди | уреди извор]

Стрес и болест могу да имају заједничке компоненте. Неколико студија је указало на постојање везе,[4] док теорије о повезаности стреса и болести указују на то да и акутни и хронични стрес могу узроковати болести и довести до промена у понашању и физиологији. Промене у понашању могу укључивати пушење и промене у прехрамбеним навикама и физичкој активности. Физиолошке промене могу укључивати промене у симпатичкој активацији или HPA активности и имунолошкој функцији.[5] Међутим, постоји велика варијабилност у вези између стреса и болести.[6]

HPA оса регулише мноштво многих телесних функција, бихевиоралних и физиолошких, путем отпуштања глукокортикоидних хормона. Активност HPA осе варира у складу са циркадијалним ритмом, са врхунцом током јутра. Ова оса обухвата ослобађање кортикотропин ослобађајућег хормона и вазопресина из хипоталамуса који стимулишу хипофизу да излучи ACTH. Адренокортикотропни хормон може затим да стимулише надбубрежне жлезде да излуче кортизол. HPA оса се исто тако регулише негативном повратном спрегом .[7]

Испуштање CRH и VP су регулисани силазним глутаминергичним и ГАБАергичним путевима из амигдале, као и норадренергичким пројекцијама. Повећани кортизол обично делује на повећање глукозе у крви, крвни притисак и надмашује лизозомалну и имунолошку активност. Под другим околностима активност се може разликовати. Повећани кортизол такође фаворизује учење засновано на навици, тако што фаворизује консолидацију памћења емотивних меморија.[7]

Селје је показао да стрес смањује адаптабилност организма и предложио да се адаптабилност опише као посебан ресурс, енергија адаптације.[8] Једна студија је разматрала енергију адаптације као унутрашњу координату на „доминантном путу” у моделу адаптације.[9] Стрес може учинити појединца подложнијим физичким болестима као што је обична прехлада.[10] Стресни догађаји, као што су промене у послу, могу довести до несанице, поремећаја спавања и физичких и психичких проблема.[11]

Истраживања показују да тип стресора (било да је акутан или хроничан) и индивидуалне карактеристике као што су старост и физичко благостање пре почетка стресора могу да се комбинују да би се одредио ефекат стреса на појединца.[4] Карактеристике личности појединца (као што је ниво неуротицизма),[12] генетика, и искуства из детињства са главним стресорима и траумама[13] могу исто тако да диктирају њихов респонс на стресоре.[4]

Психологија[уреди | уреди извор]

Хронични стрес и недостатак доступних или коришћених средстава за суочавање датог појединца често могу довести до развоја психолошких проблема као што су делузије,[14] депресија и анксиозност (погледајте испод за додатне информације).[15] Ово је посебно тачно у контексту хроничних стресора. То су стресори који не морају да буду интензивни као што је акутни стресор, нпр. природна катастрофа или велика несрећа, али који трају током дужих временских периода. Ове врсте стресора имају тенденцију вршења негативнијег утицаја на здравље зато што су постојани и стога узрокују да се физиолошки одговор тела јавља свакодневно.[16] Овим се брже исцрпљује телесна енергија и до тога обично долази током дугих временских периода, посебно када се ти микростресори не могу избећи (тј. стрес живљења у опасном суседству). Погледајте алостатско оптерећење за даљу дискусију о биолошким процесима којим хронични стрес може утиче на тело. На пример, студије су откриле да старатељи, посебно они који се старају о оболелим од деменције, имају виши ниво депресије и нешто лошије физичко здравље од оних који не пружају негу.[16]

Теоријска поставка[уреди | уреди извор]

Ханс Сели (Hans Selye) је 1936. поставио теорију према којој до болести долази услед поремећаја равнотеже у организму под дејством разних спољашњих и унутрашљих чинилаца. Збирни назив за било који од тих чинилаца је стресор (stressor). Они испољавају агресивно дејство на организам - стресорно дејство, а одговор организма се назива стрес-реакцијом.

Стресори, било да су психолошке природе, или физичке природе, проузрокују сличне физиолошке промене у организму.

При поремећају равнотеже организма одбрамбени системи реагују према врсти стресора, али адаптациони систем реагује увек на исти начин. Стрес реакција је неуро-ендокриног карактера и манифестује се као скуп симптома те се назива и општи адаптациони синдром или Селијев синдром.

Продором ове теорије у медије, стрес добија колоквијално значење и често се лаички тумачи.

Стресни одговор[уреди | уреди извор]

Одговор на стрес има двоструку природу[17]:

  • краткорочни одговор ствара адаптивне промене које помажу јединки да одговори на стресоре, нпр мобилизација енергетских ресурса;
  • дугорочни одговор доводи до маладаптације, односно изазване промене су дугорочно гледано неповољне, нпр долази до увећања жлезди.

Стресни одговор настаје услед активације стресорима два основна система[18]:

  1. антериорна хипофиза – кора надбубрежне жлезде, је систем који доводи до ослобађања ACTH из антериорне хипофизе што стимулише синтезу глукокортикоида коре надбубрежне жлезде који даље подстичу стресни одговор
  2. симпатички нервни систем, након активације има за последицу синтезу епинефрина и норепинефрина

Фазе стрес-реакције[уреди | уреди извор]

  1. фаза аларма — шока — када се организам суочава са штетним фактором
  2. фаза резистенције - када организам пружа отпор штетном фактору покушавајући да успостави равнотежу
  3. фаза исцрпљености - када организам исцрпљује своје снаге у одбрани од штетног фактора и „препушта“ му се

Уколико је човек континуирано изложен стресу или уколико је њему често изложен долази до поремећаја у функционисању организма што условљава појаву тзв. адаптационих болести као што је хипертензија .

Дуго се веровало да је узор чира на желуцу или дванаестопалачном цреву болест адаптације, међутим, данас се зна да 90% изазива бактерија Helicobacter Pylori. Иако стрес може допринети настанку, он није етиолошки фактор.

Фактори стреса[уреди | уреди извор]

Фактори који узрокују стрес су бројни и разноврсни. Тако, то могу бити физички фактори:

  • хладноћа,
  • топлота,
  • бука,
  • вибрације,
  • отрови или
  • психолошки фактори: велика одговорност, поремећени међуљудски односи...

Како избећи стрес[уреди | уреди извор]

Према Примаријус Др Снежани Кузмановић, Спец. неуропсихијатрије, треба:

  • Идентификовати и избегавати стресне ситуације кад год је то могуће
  • Не потискивати емоције – плакати, препричати шта се десило
  • Енергију и потискивану агресију, празнити кроз контролисану физичку активност, шетњама у природи, изузетно потражити помоћ стручне особе
  • Одвојити довољно времена за сан и одмор
  • Спавати квалитетно и добро – правилан ритам спавања, у исто време, не узимати разбуђујућа средства – кафа, чај
  • Бавити се стварима које нису обавезне, пронаћи хоби и разоноду
  • Планирати и организовати обавезе, направити редослед
  • Не дозволити нагомилавање активности „што можеш данас не остављај за сутра“

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Ulrich-Lai, Yvonne M.; Herman, James P. (7. 2. 2017). „Neural Regulation of Endocrine and Autonomic Stress Responses”. Nature Reviews Neuroscience. 10 (6): 397—409. ISSN 1471-003X. PMC 4240627 Слободан приступ. PMID 19469025. doi:10.1038/nrn2647. 
  2. ^ Stephens, Mary Ann C.; Wand, Gary (1. 1. 2012). „Stress and the HPA Axis”. Alcohol Research : Current Reviews. 34 (4): 468—483. ISSN 2168-3492. PMC 3860380 Слободан приступ. PMID 23584113. 
  3. ^ Segerstrom, Suzanne C.; Miller, Gregory E. (7. 2. 2017). „Psychological Stress and the Human Immune System: A Meta-Analytic Study of 30 Years of Inquiry”. Psychological Bulletin. 130 (4): 601—630. ISSN 0033-2909. PMC 1361287 Слободан приступ. PMID 15250815. doi:10.1037/0033-2909.130.4.601. 
  4. ^ а б в Schneiderman, N.; Ironson, G.; Siegel, S. D. (2005). „Stress and health: psychological, behavioral, and biological determinants”. Annual Review of Clinical Psychology. 1: 607—628. PMC 2568977 Слободан приступ. PMID 17716101. doi:10.1146/annurev.clinpsy.1.102803.144141. 
  5. ^ Herbert, T. B.; Cohen, S. (1993). „Stress and immunity in humans: a meta-analytic review”. Psychosomatic Medicine. 55 (4): 364—379. CiteSeerX 10.1.1.125.6544 Слободан приступ. doi:10.1097/00006842-199307000-00004. 
  6. ^ Ogden, J. (2007). Health Psychology: a textbook (4th изд.). New York: McGraw-Hill. стр. 281–28. ISBN 9780335214716. 
  7. ^ а б Aguilera, Greti (1. 1. 2011). „HPA axis responsiveness to stress: Implications for healthy aging”. Experimental Gerontology. 46 (2–3): 90—95. ISSN 0531-5565. PMC 3026863 Слободан приступ. PMID 20833240. doi:10.1016/j.exger.2010.08.023. 
  8. ^ Selye, H. (1938). „Adaptation Energy”. Nature. 141 (3577): 926. Bibcode:1938Natur.141..926S. doi:10.1038/141926a0. 
  9. ^ Gorban A.N.; Tyukina T.A.; Smirnova E.V.; Pokidysheva L.I. (2016). „Evolution of adaptation mechanisms: adaptation energy, stress, and oscillating death”. J. Theor. Biol. 405: 127—139. PMID 26801872. arXiv:1512.03949 Слободан приступ. doi:10.1016/j.jtbi.2015.12.017. 
  10. ^ Doyle; Skoner D. P.; Rabin B. S.; Gwaltney Jr J. M. (1997). „Social ties and susceptibility to the common cold”. JAMA: The Journal of the American Medical Association. 277 (24): 1940—1944. PMID 9200634. doi:10.1001/jama.277.24.1940.  |first1= захтева |last1= у Authors list (помоћ)
  11. ^ Greubel, Jana and Kecklund, Göran. The Impact of Organizational Changes on Work Stress, Sleep, Recovery and Health. Industrial Health. Department for Psychology, University of Fribourg.
  12. ^ Jeronimus, B. F.; Riese, H.; Sanderman, R.; Ormel, J. (2014). „Mutual Reinforcement Between Neuroticism and Life Experiences: A Five-Wave, 16-Year Study to Test Reciprocal Causation”. Journal of Personality and Social Psychology. 107 (4): 751—64. PMID 25111305. doi:10.1037/a0037009. 
  13. ^ Jeronimus, B. F.; Ormel, J.; Aleman, A.; Penninx, B.W.J.H.; Riese, H. (2013). „Negative and positive life events are associated with small but lasting change in neuroticism”. Psychological Medicine. 43 (11): 2403—15. PMID 23410535. doi:10.1017/s0033291713000159. 
  14. ^ Kingston, Cara; Schuurmans-Stekhoven, James (2016). „Life hassles and delusional ideation: Scoping the potential role of cognitive and affective mediators”. Psychology and Psychotherapy: Theory, Research and Practice. 89 (4): 445—463. PMID 26846698. doi:10.1111/papt.12089. 
  15. ^ Schlotz W, Yim IS, Zoccola PM, Jansen L, Schulz P (2011). The perceived stress reactivity scale: Measurement invariance, stability, and validity in three countries. Psychol Assess. (pp. 80–94).
  16. ^ а б Sörensen (2003). „Differences between caregivers and non-caregivers in psychological health and physical health: a meta-analysis”. Psychology and Aging. 18 (2): 250—267. doi:10.1037/0882-7974.18.2.250.  |first1= захтева |last1= у Authors list (помоћ)
  17. ^ de Kloet, E. R., Joels, M., & Holsboer, F. (2005). Stress and the brain: from adaptation to disease. Nat Rev Neurosci, 6(6), 463-475.
  18. ^ Драган Маринковић. Биолошке основе понашања. Издавач: Универзитет у Београду - Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију. 2017. ISBN 978-86-6203-098-6.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Стрес на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Стрес&oldid=26002724”