Stres

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za druge upotrebe pogledajte pogledajte stranicu Stres (višeznačna odrednica).
Neuro-hormonalni odgovor tokom stresa

Stres je skup nespecifičnih reakcija čovekovog organizma na štetne faktore iz radnog i životnog okruženja. Štetni faktori iz čovekovog okruženja aktiviraju adaptacioni mehanizam u organizmu kako bi se organizam zaštitio uspostavljanjem ravnoteže sa sredinom. Stres, bilo psihološki ili biološki, odgovor je organizma na stresora kao što je stanje životne sredine. Stres je način na koji telo reaguje na stanje kao što je pretnja, izazov ili fizička i psihološka barijera. Na podsticaje koji menjaju okolinu organizma reagiraju višestruki sistemi u telu. Autonomni nervni sistem i hipotalamusno-hipofizno-nadbubrežna osovina (HPA) su dva glavna sistema koja odgovaraju na stres.[1]

Simpatoadrenalna medularna osa (SAM) može da aktivira respons borbe ili bekstva putem simpatičkog nervnog sistema, koja posvećuje energiju relevantnijim telesnim sistemima za akutnu adaptaciju na stres, dok parasimpatički nervni sistem vraća telo u homeostazu. Veliki fiziološki stres, HPA osa reguliše oslobađanjem kortizola, koji utiče na mnoge telesne funkcije kao što su metaboličke, psihološke i imunološke funkcije. SAM i HPA ose su regulisane putem nekoliko regiona mozga, uključujući limbički sistem, prefrontalni korteks, amigdalu, hipotalamus, i stria terminalis.[1]

Kroz ove mehanizme, stres može da izmeni memorijske funkcije, nagrađivanje, imunske funkcije, metabolizam i podložnost bolestima.[2] Definicije stresa se razlikuju. Jedan sistem sugeriše da postoji pet tipova stresa označenih kao „akutni vremenski ograničeni stresori”, „kratki naturalistički stresori”, „sekvence stresnih događaja”, „hronični stresori” i „udaljeni stresori”. Akutni vremenski ograničeni stresor obuhvata kratkoročni izazov, dok kratki prirodni stresor uključuje događaj koji je normalan, ali je ipak izazovan. Stresna sekvenca događaja je stresor koji se javi, i zatim nastavlja da proizvodi stres tokom neposredne budućnost. Hronični stresor uključuje izloženost dugoročnom stresoru, a udaljeni stresor je stresor koji nije neposredan.[3]

Pregled[uredi | uredi izvor]

Stres i bolest mogu da imaju zajedničke komponente. Nekoliko studija je ukazalo na postojanje veze,[4] dok teorije o povezanosti stresa i bolesti ukazuju na to da i akutni i hronični stres mogu uzrokovati bolesti i dovesti do promena u ponašanju i fiziologiji. Promene u ponašanju mogu uključivati pušenje i promene u prehrambenim navikama i fizičkoj aktivnosti. Fiziološke promene mogu uključivati promene u simpatičkoj aktivaciji ili HPA aktivnosti i imunološkoj funkciji.[5] Međutim, postoji velika varijabilnost u vezi između stresa i bolesti.[6]

HPA osa reguliše mnoštvo mnogih telesnih funkcija, bihevioralnih i fizioloških, putem otpuštanja glukokortikoidnih hormona. Aktivnost HPA ose varira u skladu sa cirkadijalnim ritmom, sa vrhuncom tokom jutra. Ova osa obuhvata oslobađanje kortikotropin oslobađajućeg hormona i vazopresina iz hipotalamusa koji stimulišu hipofizu da izluči ACTH. Adrenokortikotropni hormon može zatim da stimuliše nadbubrežne žlezde da izluče kortizol. HPA osa se isto tako reguliše negativnom povratnom spregom .[7]

Ispuštanje CRH i VP su regulisani silaznim glutaminergičnim i GABAergičnim putevima iz amigdale, kao i noradrenergičkim projekcijama. Povećani kortizol obično deluje na povećanje glukoze u krvi, krvni pritisak i nadmašuje lizozomalnu i imunološku aktivnost. Pod drugim okolnostima aktivnost se može razlikovati. Povećani kortizol takođe favorizuje učenje zasnovano na navici, tako što favorizuje konsolidaciju pamćenja emotivnih memorija.[7]

Selje je pokazao da stres smanjuje adaptabilnost organizma i predložio da se adaptabilnost opiše kao poseban resurs, energija adaptacije.[8] Jedna studija je razmatrala energiju adaptacije kao unutrašnju koordinatu na „dominantnom putu” u modelu adaptacije.[9] Stres može učiniti pojedinca podložnijim fizičkim bolestima kao što je obična prehlada.[10] Stresni događaji, kao što su promene u poslu, mogu dovesti do nesanice, poremećaja spavanja i fizičkih i psihičkih problema.[11]

Istraživanja pokazuju da tip stresora (bilo da je akutan ili hroničan) i individualne karakteristike kao što su starost i fizičko blagostanje pre početka stresora mogu da se kombinuju da bi se odredio efekat stresa na pojedinca.[4] Karakteristike ličnosti pojedinca (kao što je nivo neuroticizma),[12] genetika, i iskustva iz detinjstva sa glavnim stresorima i traumama[13] mogu isto tako da diktiraju njihov respons na stresore.[4]

Psihologija[uredi | uredi izvor]

Hronični stres i nedostatak dostupnih ili korišćenih sredstava za suočavanje datog pojedinca često mogu dovesti do razvoja psiholoških problema kao što su deluzije,[14] depresija i anksioznost (pogledajte ispod za dodatne informacije).[15] Ovo je posebno tačno u kontekstu hroničnih stresora. To su stresori koji ne moraju da budu intenzivni kao što je akutni stresor, npr. prirodna katastrofa ili velika nesreća, ali koji traju tokom dužih vremenskih perioda. Ove vrste stresora imaju tendenciju vršenja negativnijeg uticaja na zdravlje zato što su postojani i stoga uzrokuju da se fiziološki odgovor tela javlja svakodnevno.[16] Ovim se brže iscrpljuje telesna energija i do toga obično dolazi tokom dugih vremenskih perioda, posebno kada se ti mikrostresori ne mogu izbeći (tj. stres življenja u opasnom susedstvu). Pogledajte alostatsko opterećenje za dalju diskusiju o biološkim procesima kojim hronični stres može utiče na telo. Na primer, studije su otkrile da staratelji, posebno oni koji se staraju o obolelim od demencije, imaju viši nivo depresije i nešto lošije fizičko zdravlje od onih koji ne pružaju negu.[16]

Teorijska postavka[uredi | uredi izvor]

Hans Seli (Hans Selye) je 1936. postavio teoriju prema kojoj do bolesti dolazi usled poremećaja ravnoteže u organizmu pod dejstvom raznih spoljašnjih i unutrašljih činilaca. Zbirni naziv za bilo koji od tih činilaca je stresor (stressor). Oni ispoljavaju agresivno dejstvo na organizam - stresorno dejstvo, a odgovor organizma se naziva stres-reakcijom.

Stresori, bilo da su psihološke prirode, ili fizičke prirode, prouzrokuju slične fiziološke promene u organizmu.

Pri poremećaju ravnoteže organizma odbrambeni sistemi reaguju prema vrsti stresora, ali adaptacioni sistem reaguje uvek na isti način. Stres reakcija je neuro-endokrinog karaktera i manifestuje se kao skup simptoma te se naziva i opšti adaptacioni sindrom ili Selijev sindrom.

Prodorom ove teorije u medije, stres dobija kolokvijalno značenje i često se laički tumači.

Stresni odgovor[uredi | uredi izvor]

Odgovor na stres ima dvostruku prirodu[17]:

  • kratkoročni odgovor stvara adaptivne promene koje pomažu jedinki da odgovori na stresore, npr mobilizacija energetskih resursa;
  • dugoročni odgovor dovodi do maladaptacije, odnosno izazvane promene su dugoročno gledano nepovoljne, npr dolazi do uvećanja žlezdi.

Stresni odgovor nastaje usled aktivacije stresorima dva osnovna sistema[18]:

  1. anteriorna hipofiza – kora nadbubrežne žlezde, je sistem koji dovodi do oslobađanja ACTH iz anteriorne hipofize što stimuliše sintezu glukokortikoida kore nadbubrežne žlezde koji dalje podstiču stresni odgovor
  2. simpatički nervni sistem, nakon aktivacije ima za posledicu sintezu epinefrina i norepinefrina

Faze stres-reakcije[uredi | uredi izvor]

  1. faza alarma — šoka — kada se organizam suočava sa štetnim faktorom
  2. faza rezistencije - kada organizam pruža otpor štetnom faktoru pokušavajući da uspostavi ravnotežu
  3. faza iscrpljenosti - kada organizam iscrpljuje svoje snage u odbrani od štetnog faktora i „prepušta“ mu se

Ukoliko je čovek kontinuirano izložen stresu ili ukoliko je njemu često izložen dolazi do poremećaja u funkcionisanju organizma što uslovljava pojavu tzv. adaptacionih bolesti kao što je hipertenzija .

Dugo se verovalo da je uzor čira na želucu ili dvanaestopalačnom crevu bolest adaptacije, međutim, danas se zna da 90% izaziva bakterija Helicobacter Pylori. Iako stres može doprineti nastanku, on nije etiološki faktor.

Faktori stresa[uredi | uredi izvor]

Faktori koji uzrokuju stres su brojni i raznovrsni. Tako, to mogu biti fizički faktori:

  • hladnoća,
  • toplota,
  • buka,
  • vibracije,
  • otrovi ili
  • psihološki faktori: velika odgovornost, poremećeni međuljudski odnosi...

Kako izbeći stres[uredi | uredi izvor]

Prema Primarijus Dr Snežani Kuzmanović, Spec. neuropsihijatrije, treba:

  • Identifikovati i izbegavati stresne situacije kad god je to moguće
  • Ne potiskivati emocije – plakati, prepričati šta se desilo
  • Energiju i potiskivanu agresiju, prazniti kroz kontrolisanu fizičku aktivnost, šetnjama u prirodi, izuzetno potražiti pomoć stručne osobe
  • Odvojiti dovoljno vremena za san i odmor
  • Spavati kvalitetno i dobro – pravilan ritam spavanja, u isto vreme, ne uzimati razbuđujuća sredstva – kafa, čaj
  • Baviti se stvarima koje nisu obavezne, pronaći hobi i razonodu
  • Planirati i organizovati obaveze, napraviti redosled
  • Ne dozvoliti nagomilavanje aktivnosti „što možeš danas ne ostavljaj za sutra“

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Ulrich-Lai, Yvonne M.; Herman, James P. (7. 2. 2017). „Neural Regulation of Endocrine and Autonomic Stress Responses”. Nature Reviews Neuroscience. 10 (6): 397—409. ISSN 1471-003X. PMC 4240627 Slobodan pristup. PMID 19469025. doi:10.1038/nrn2647. 
  2. ^ Stephens, Mary Ann C.; Wand, Gary (1. 1. 2012). „Stress and the HPA Axis”. Alcohol Research : Current Reviews. 34 (4): 468—483. ISSN 2168-3492. PMC 3860380 Slobodan pristup. PMID 23584113. 
  3. ^ Segerstrom, Suzanne C.; Miller, Gregory E. (7. 2. 2017). „Psychological Stress and the Human Immune System: A Meta-Analytic Study of 30 Years of Inquiry”. Psychological Bulletin. 130 (4): 601—630. ISSN 0033-2909. PMC 1361287 Slobodan pristup. PMID 15250815. doi:10.1037/0033-2909.130.4.601. 
  4. ^ a b v Schneiderman, N.; Ironson, G.; Siegel, S. D. (2005). „Stress and health: psychological, behavioral, and biological determinants”. Annual Review of Clinical Psychology. 1: 607—628. PMC 2568977 Slobodan pristup. PMID 17716101. doi:10.1146/annurev.clinpsy.1.102803.144141. 
  5. ^ Herbert, T. B.; Cohen, S. (1993). „Stress and immunity in humans: a meta-analytic review”. Psychosomatic Medicine. 55 (4): 364—379. CiteSeerX 10.1.1.125.6544 Slobodan pristup. doi:10.1097/00006842-199307000-00004. 
  6. ^ Ogden, J. (2007). Health Psychology: a textbook (4th izd.). New York: McGraw-Hill. str. 281–28. ISBN 9780335214716. 
  7. ^ a b Aguilera, Greti (1. 1. 2011). „HPA axis responsiveness to stress: Implications for healthy aging”. Experimental Gerontology. 46 (2–3): 90—95. ISSN 0531-5565. PMC 3026863 Slobodan pristup. PMID 20833240. doi:10.1016/j.exger.2010.08.023. 
  8. ^ Selye, H. (1938). „Adaptation Energy”. Nature. 141 (3577): 926. Bibcode:1938Natur.141..926S. doi:10.1038/141926a0. 
  9. ^ Gorban A.N.; Tyukina T.A.; Smirnova E.V.; Pokidysheva L.I. (2016). „Evolution of adaptation mechanisms: adaptation energy, stress, and oscillating death”. J. Theor. Biol. 405: 127—139. PMID 26801872. arXiv:1512.03949 Slobodan pristup. doi:10.1016/j.jtbi.2015.12.017. 
  10. ^ Doyle; Skoner D. P.; Rabin B. S.; Gwaltney Jr J. M. (1997). „Social ties and susceptibility to the common cold”. JAMA: The Journal of the American Medical Association. 277 (24): 1940—1944. PMID 9200634. doi:10.1001/jama.277.24.1940.  |first1= zahteva |last1= u Authors list (pomoć)
  11. ^ Greubel, Jana and Kecklund, Göran. The Impact of Organizational Changes on Work Stress, Sleep, Recovery and Health. Industrial Health. Department for Psychology, University of Fribourg.
  12. ^ Jeronimus, B. F.; Riese, H.; Sanderman, R.; Ormel, J. (2014). „Mutual Reinforcement Between Neuroticism and Life Experiences: A Five-Wave, 16-Year Study to Test Reciprocal Causation”. Journal of Personality and Social Psychology. 107 (4): 751—64. PMID 25111305. doi:10.1037/a0037009. 
  13. ^ Jeronimus, B. F.; Ormel, J.; Aleman, A.; Penninx, B.W.J.H.; Riese, H. (2013). „Negative and positive life events are associated with small but lasting change in neuroticism”. Psychological Medicine. 43 (11): 2403—15. PMID 23410535. doi:10.1017/s0033291713000159. 
  14. ^ Kingston, Cara; Schuurmans-Stekhoven, James (2016). „Life hassles and delusional ideation: Scoping the potential role of cognitive and affective mediators”. Psychology and Psychotherapy: Theory, Research and Practice. 89 (4): 445—463. PMID 26846698. doi:10.1111/papt.12089. 
  15. ^ Schlotz W, Yim IS, Zoccola PM, Jansen L, Schulz P (2011). The perceived stress reactivity scale: Measurement invariance, stability, and validity in three countries. Psychol Assess. (pp. 80–94).
  16. ^ a b Sörensen (2003). „Differences between caregivers and non-caregivers in psychological health and physical health: a meta-analysis”. Psychology and Aging. 18 (2): 250—267. doi:10.1037/0882-7974.18.2.250.  |first1= zahteva |last1= u Authors list (pomoć)
  17. ^ de Kloet, E. R., Joels, M., & Holsboer, F. (2005). Stress and the brain: from adaptation to disease. Nat Rev Neurosci, 6(6), 463-475.
  18. ^ Dragan Marinković. Biološke osnove ponašanja. Izdavač: Univerzitet u Beogradu - Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju. 2017. ISBN 978-86-6203-098-6.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Stres na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Стрес&oldid=26002724”