Пређи на садржај

Филодендрон

С Википедије, слободне енциклопедије

Филодендрон
Philodendron bipinnatifidum
Научна класификација e
Царство: Plantae
Кладус: Tracheophytes
Кладус: Angiospermae
Кладус: Monocotyledones
Ред: Alismatales
Породица: Araceae
Племе: Philodendreae
Род: Philodendron
Schott, 1832
Врсте

Види одељак Таксономија

Синоними[1]
  • Calostigma Schott
  • Meconostigma Schott
  • Sphincterostigma Schott
  • Arosma Raf.
  • Telipodus Raf.
  • Thaumatophyllum Schott
  • Elopium Schott
  • Baursea (Rchb.) Hoffmanns. ex Kuntze

Филодендрон (лат. Philodendron) представља велики род монокотиледоних скривеносеменица из породице козлаци (Araceae). Род обухвата − према подацима из 2015. године − 489 врста, и други је по бројности род у припадајућој му породици.[2][3][4]

Таксономски гледано род Филодендрона је још увек недовољно испитан, са много неоткривених врста. Име рода потиче од грчких речи фило и дендрон (грч. φιλέω + δένδρον // „наклоност, љубав + дрво”) и у свакодневном говору готово све врсте се називају својим уопштеним именом − филодендрони. Због свог атрактивног изгледа многе врсте се данас узгајају као украсне биљке.

Опис рода

[уреди | уреди извор]
Philodendron ornatum у журналу „Curtis’s Botanical Magazine”, за 1873, № 99

Филодендрон је род биљака који у природи расте у влажним тропским кишним шумама. Расту од обала мора и језера па до надморских висина од око 2.000 m. Пореклом су из тропских делова Централне Америке, а данас су раширени у свим тропским подручјима, у Аустралији, на пацифичким острвима и у Азији.

Све врсте из рода филодендрона су вечнозелене монокотиледоне скривеносеменице, али у поређењу са осталим родовима из породице козлаца филодендрони се доста разликују. Филодендрони могу бити епифите, хемиепифите и копнене биљке,[5] а у зависности од природног окружења често представљају комбинације сва три животна облика. Хемиепифитни филодендрони се деле на примарне и секундарне. Примарне хемиепифите свој живот започињу у крошњама другог дрвећа где семе клија и почиње да се развија. Након тога биљка наставља свој живот као типчна епифита и када достигне одређену зрелост почиње да развија ваздушно корење које се пружа према тлу. Када корени досегну површину тла биљка се укорени и будући живот наставља као копнена форма. То значи да је животна стратегија код филодендрона да у младости биљка има довољно светлости за несметану фотосинтезу, а потом као одрасла јединка везом са тлом обезбеђује директан доток храњивих материја преко корена. Неке искључиво епифитне врсте живе у симбиозама са мравима,[6] а да би привукли мраве корење лучи нецветни нектар којим се мрави хране.[7] Мрави формирају своја гнезда око корења биљке и на тај начин биљви обезбеђују храњиве материје и заштиту од грабљиваца.[8]

Секондарни епифитни филодендрони свој живот започињу или на тлу или на деловима друге биљке близу тла, и код ових форми корење је у вези са подлогом од најранијих стадија развоја. С временом биљка почиње да се пење уз одговарајућу подлогу и могу да се развију у потпуне епифитне форме без везе са тлом. Уколико семе не клија у подножју неког већег стабла, биљка пуже по земљи и то увек у смеру где је засенченост већа. И када пронађе одговарајуће стабло наставља да се пење у висину. Та особина биљака назива се скототропизам. Након што биљка пронађе одговарајуће стабло она престаје да буде скототропна и постаје фототропна (расте у смеру извора светлости).

Листови

[уреди | уреди извор]
Листови врстеPhilodendron maximum

Листови код филодендрона су јако крупни, наизменично распоређени, и у већој или мањој мери изрезани. Листови избијају директно из стабла, а занимљиво је да се на истом стаблу налази и по неколико варијација у облику листова. Млади и стари листови се јако разликују, а што је биљка старија листови су крупнији.[9][10] Разлике у узгледу листова код једне врсте у зависности од зрелости биљке у прошлости су често доводиле до забуна код дефинисања врсте. Тако код секундарних хемиепифита које живот пошињу у доњим спратовима шуме, листови су мањи јер је количина светлости мања, док одрасле биљке које су досегле највише спратове шуме имају обиље светлости и неограничене могућности за просец фотосинтезе, те су самим тим и листови крупнији.[11] Величина листова директно зависи од животне форме филодендрона.

Димензије листова варирају од неких 137 cm код врсте Philodendron gigas (ширина до 90 cm) до свега 11 cm дужине код врсте Philodendron brewsterense. Лице листа је увек тамније зелено у односу на наличје, а код неких врста млади листови су оивичени прстеновима са пурпурним нијансама.

Око сваког младог листа налазе се заштитне катафиле, израслине које у ствари представљају закржљале листове. катафиле су обично зелене боје и доста круте. Код неких врста могу бити и сукулентни (меснати). Када се лист формира катафиле обично остају распоређене уз основу лисне дршке, а с временом се обично осуше и отпадну, док се код неких врста задрже на стаблу као сува влакна.[12]

Коренов систем

[уреди | уреди извор]

Код филодендрона постоје два типа коренова, ваздушни и подземни. Ваздушни коренови се развијају из надземних делова стабла, углавном из чворова и чланака на стаблу. Поред што служе са прикупљање воде и храњивих материја, ваздушни коренови омогућавају биљци стабилност тако што чврсто приањају за биљке уз које филодендрони расту. Корење које служи за учвршћивање је доста краће и бројније, док су коренови који служе примарно за храњење биљке доста дужи и дебљи.[13]

Цветови и плодови

[уреди | уреди извор]
Цвет код врсте Philodendron cannifolium

Цвет филодендрона састављен је од клипасте цвасти на чијој задебљалој осовини се налазе седећи цветићи (цветови који немају дршке), међусобно веома збијени, те од листоликог омотача цвасти у виду полуотворене спате. Спата има функцију крунице и привлачи опрашиваче ка цветовима у цвасти.[14] У свакој цвасти се налазе плодни мушки, плодни женски и стерилни мушки цветови. Плодни мушки и женски цветови у цвасти су међусобно раздвојени стерлином зоном коју чине стерилни мушки цветови, што онемогућује самооплодњу. Женски цветови се увек налазе у доњем делу цветног клипа, док су мушки на врху.[15] Опрашивање се врши помоћу инсеката.

Плод је бобица чија величина и боја зависе од врсте до врсте (најчешће су беле боје).[16] Плодови се појављују код већине врста неколико месеци након опрашивања. Бобице су јестиве и сочне и имају укус који је сличан укусу банане. Животиње и птице које се хране бобицама даље преносе семе ових биљака и на тај начин поспешују њихову даљу репродукцију.[17][18][19]

Таксономија

[уреди | уреди извор]

Први који је покушао да сакупи разне врсте филодендрона из дивљине био је немачки природњак Георг Марграф 1644. године, док је први деломично успешан метод научне систематизације овог рода нешто касније извео француски ботаничар Шарл Плумије.[20] Плумије је успео да сакупи примерке шест врста са Мартиника, Хиспањоле и Сент Томас. У то време све врсте новооткривених филодендрона сврстане су у род назван Arum, баш као и већина биљака припадника породице Araceae. Род филодендрона креирао је 1829. године аустријски ботаничар Хајнрих Шот,[21] а његов метод класификације врста из овог рода базирао се превасходно на разликама у изгледу цветова. У наредним годинама Шот је у неколико наврата допуњавао своје истраживање, и да би коначни списак са 135 описаних врста објавио 1860. године.[22][23][24][25]

Род филодендрона данас је подељен у три подрода: Meconostigma, Pteromischum и Philodendron.[26]

Неке од најпознатијих врста из рода рододендрона су:

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Kew World Checklist of Selected Plant Families
  2. ^ „Philodendron”. World Checklist of Selected Plant Families. Royal Botanic Gardens, Kew. Приступљено 13. 9. 2015. 
  3. ^ Mayo 1990, стр. 37
  4. ^ Croat 1997, стр. 312
  5. ^ Croat 1985, стр. 252
  6. ^ Yu 1994, стр. 222–223
  7. ^ Blüthgen et al. 2000, стр. 229–240
  8. ^ Gibernau et al. 2008, стр. 689
  9. ^ Ray 1990, стр. 1599–1609
  10. ^ Bell & Bryan 2008, стр. 26
  11. ^ Orihuela & Waechter 2010, стр. 119–122
  12. ^ Croat 1985, стр. 253–254
  13. ^ French 1987, стр. 891–903
  14. ^ Chouteau, Barabé & Gibernauy 2006, стр. 818
  15. ^ Barabé, Gibernau & Forest 2002, стр. 80
  16. ^ Gonçalves 1997, стр. 500
  17. ^ Vieira & Izar 1999, стр. 75–82
  18. ^ Gorchov et al. 1995, стр. 240
  19. ^ Gibernau et al. 2002, стр. 1017–1023
  20. ^ Mayo 1990, стр. 38–39
  21. ^ Sakuragui 2001, стр. 102
  22. ^ Mayo 1990, стр. 45–49
  23. ^ Schott 1832
  24. ^ Schott 1856
  25. ^ Schott 1860
  26. ^ MAYO,S.J. 1990: Kew Bull. 45 (1): 37–71

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Филодендрон на Викимедијиној остави.
Викиврсте имају више информација о чланку Филодендрон.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Филодендрон&oldid=27673849”