Филодендрон

Из Википедије, слободне енциклопедије
Филодендрон
Philodendron01.jpg
Philodendron bipinnatifidum
Таксономија
Царство: Plantae
(нерангирано): Скривеносеменице
(нерангирано): Монокотиле
Ред: Alismatales
Породица: Araceae
Потпородица: Aroideae
Племе: Philodendreae
Род: Philodendron
Schott 1832
Синоними[1]
  • Calostigma Schott
  • Meconostigma Schott
  • Sphincterostigma Schott
  • Arosma Raf.
  • Telipodus Raf.
  • Thaumatophyllum Schott
  • Elopium Schott
  • Baursea (Rchb.) Hoffmanns. ex Kuntze

Филодендрон (Philodendron) представља велики род монокотиледоних скривеносеменица из породице Araceae (козлаци). Род обухвата − према подацима из 2015. године − 489 врста, и други је по бројности род у припадајућој му породици.[2][3][4]

Таксономски гледано род Филодендрона је и даље недовољно испитан, са много и даље не откривених врста. Име рода потиче од грчких речи фило и дендрон (грч. φιλέω + δένδρον // „наклоност, љубав + дрво”) и у свакодневном говору готово све врсте се називају својим уопштеним именом − филодендрони. Због свог атрактивног изгледа многе врсте се данас узгајају као украсне биљке.

Опис рода[уреди]

Philodendron ornatum у журналу „Curtis’s Botanical Magazine”, за 1873, № 99

Филодендрон је род биљака који у природи расте у влажним тропским кишним шумама. Расту од обала мора и језера па до надморских висина од око 2.000 метара. Пореклом су из тропских делова Централне Америке, а данас су раширени у свим тропским подручјима, у Аустралији, на пацифичким острвима и у Азији.

Све врсте из рода филодендрона су вечнозелене монокотиледоне скривеносеменице, али у поређењу са осталим родовима из породице козлаца филодендрони се доста разликују. Филодендрони могу бити епифите, хемиепифите и копнене биљке,[5] а у зависности од природног окружења често представљају комбинације сва три животна облика. Хемиепифитни филодендрони се деле на примарне и секундарне. Примарне хемиепифите свој живот започињу у крошњама другог дрвећа где семе клија и почиње да се развија. Након тога биљка наставља свој живот као типчна епифита и када достигне одређену зрелост почиње да развија ваздушно корење које се пружа према тлу. Када корени досегну површину тла биљка се укорени и будући живот наставља као копнена форма. То значи да је животна стратегија код филодендрона да у младости биљка има довољно светлости за несметану фотосинтезу, а потом као одрасла јединка везом са тлом обезбеђује директан доток храњивих материја преко корена. Неке искључиво епифитне врсте живе у симбиозама са мравима,[6] а да би привукли мраве корење лучи нецветни нектар којим се мрави хране.[7] Мрави формирају своја гнезда око корења биљке и на тај начин биљви обезбеђују храњиве материје и заштиту од грабљиваца.[8]

Секондарни епифитни филодендрони свој живот започињу или на тлу или на деловима друге биљке близу тла, и код ових форми корење је у вези са подлогом од најранијих стадија развоја. С временом биљка почиње да се пење уз одговарајућу подлогу и могу да се развију у потпуне епифитне форме без везе са тлом. Уколико семе не клија у подножју неког већег стабла, биљка пуже по земљи и то увек у смеру где је засенченост већа. И када пронађе одговарајуће стабло наставља да се пење у висину. Та особина биљака назива се скототропизам. Након што биљка пронађе одговарајуће стабло она престаје да буде скототропна и постаје фототропна (расте у смеру извора светлости).

Листови[уреди]

Листови врстеPhilodendron maximum

Листови код филодендрона су јако крупни, наизменично распоређени, и у већој или мањој мери изрезани. Листови избијају директно из стабла, а занимљиво је да се на истом стаблу налази и по неколико варијација у облику листова. Млади и стари листови се јако разликују, а што је биљка старија листови су крупнији.[9][10] Разлике у узгледу листова код једне врсте у зависности од зрелости биљке у прошлости су често доводиле до забуна код дефинисања врсте. Тако код секундарних хемиепифита које живот пошињу у доњим спратовима шуме, листови су мањи јер је количина светлости мања, док одрасле биљке које су досегле највише спратове шуме имају обиље светлости и неограничене могућности за просец фотосинтезе, те су самим тим и листови крупнији.[11] Величина листова директно зависи од животне форме филодендрона.

Димензије листова варирају од неких 137 центиметара код врсте Philodendron gigas (ширина до 90 цм) до свега 11 цм дужине код врсте Philodendron brewsterense. Лице листа је увек тамније зелено у односу на наличје, а код неких врста млади листови су оивичени прстеновима са пурпурним нијансама.

Око сваког младог листа налазе се заштитне катафиле, израслине које у ствари представљају закржљале листове. катафиле су обично зелене боје и доста круте. Код неких врста могу бити и сукулентни (меснати). Када се лист формира катафиле обично остају распоређене уз основу лисне дршке, а с временом се обично осуше и отпадну, док се код неких врста задрже на стаблу као сува влакна.[12]

Коренов систем[уреди]

Код филодендрона постоје два типа коренова, ваздушни и подземни. Ваздушни коренови се развијају из надземних делова стабла, углавном из чворова и чланака на стаблу. Поред што служе са прикупљање воде и храњивих материја, ваздушни коренови омогућавају биљци стабилност тако што чврсто пријањају за биљке уз које филодендрони расту. Корење које служи за учвршћивање је доста краће и бројније, док су коренови који служе примарно за храњење биљке доста дужи и дебљи.[13]

Цветови и плодови[уреди]

Цвет код врсте Philodendron cannifolium

Цвет филодендрона састављен је од клипасте цвасти на чијој задебљалој осовини се налазе седећи цветићи (цветови који немају дршке), међусобно веома збијени, те од листоликог омотача цвасти у виду полуотворене спате. Спата има функцију крунице и привлачи опрашиваче ка цветовима у цвасти.[14] У свакој цвасти се налазе плодни мушки, плодни женски и стерилни мушки цветови. Плодни мушки и женски цветови у цвасти су међусобно раздвојени стерлином зоном коју чине стерилни мушки цветови, што онемогућује самооплодњу. Женски цветови се увек налазе у доњем делу цветног клипа, док су мушки на врху.[15] Опрашивање се врши помоћу инсеката.

Плод је бобица чија величина и боја зависе од врсте до врсте (најчешће су беле боје).[16] Плодови се појављују код већине врста неколико месеци након опрашивања. Бобице су јестиве и сочне и имају укус који је сличан укусу банане. Животиње и птице које се хране бобицама даље преносе семе ових биљака и на тај начин поспешују њихову даљу репродукцију.[17][18][19]

Таксономија[уреди]

Први који је покушао да сакупи разне врсте филодендрона из дивљине био је немачки природњак Георг Марграф 1644. године, док је први деломично успешан метод научне систематизације овог рода нешто касније извео француски ботаничар Шарл Плумије.[20] Плумије је успео да сакупи примерке шест врста са Мартиника, Хиспањоле и Сент Томас. У то време све врсте новооткривених филодендрона сврстане су у род назван Arum, баш као и већина биљака припадника породице Araceae. Род филодендрона креирао је 1829. године аустријски ботаничар Хајнрих Шот,[21] а његов метод класификације врста из овог рода базирао се превасходно на разликама у изгледу цветова. У наредним годинама Шот је у неколико наврата допуњавао своје истраживање, и да би коначни списак са 135 описаних врста објавио 1860. године.[22][23][24][25]

Род филодендрона данас је подељен у три подрода: Meconostigma, Pteromischum и Philodendron.[26]

Неке од најпознатијих врста из рода рододендрона су:

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Kew World Checklist of Selected Plant Families
  2. Philodendron. World Checklist of Selected Plant Families. Royal Botanic Gardens, Kew. Приступљено 13. 09. 2015. 
  3. Mayo (1990). стр. 37.
  4. Croat (1997). стр. 312.
  5. Croat (1985). стр. 252.
  6. Yu (1994). стр. 222–223.
  7. Blüthgen et al. (2000). стр. 229–240.
  8. Gibernau et al. (2008). стр. 689.
  9. Ray (1990). стр. 1599–1609.
  10. Bell & Bryan (2008). стр. 26.
  11. Orihuela & Waechter (2010). стр. 119–122.
  12. Croat (1985). стр. 253–254.
  13. French (1987). стр. 891–903.
  14. Chouteau, Barabé & Gibernauy (2006). стр. 818.
  15. Barabé, Gibernau & Forest (2002). стр. 80.
  16. Gonçalves (1997). стр. 500.
  17. Vieira & Izar (1999). стр. 75–82.
  18. Gorchov et al. (1995). стр. 240.
  19. Gibernau et al. (2002). стр. 1017–1023.
  20. Mayo (1990). стр. 38–39.
  21. Sakuragui (2001). стр. 102.
  22. Mayo (1990). стр. 45–49.
  23. Schott (1832)
  24. Schott (1856)
  25. Schott (1860)
  26. MAYO,S.J. 1990: Kew Bull. 45 (1): 37–71

  • Barabé, Denis; Gibernau, Marc; Forest, Félix (мај 2002). „Zonal thermogenetic dynamics of two species of Philodendron from two different subgenera (Araceae)”. Botanical Journal of the Linnean Society. 139 (1): 79—86. doi:10.1046/j.1095-8339.2002.00040.x. 
  • Bell, Adrian D.; Bryan, Alan (2008). Plant Form: An Illustrated Guide to Flowering Plant Morphology. Timber Press. ISBN 0-88192-850-X. 
  • Blüthgen, Nico; Verhaagh, Manfred; Goitía, William; Jaffé, Klaus; Morawetz, Wilfried; Barthlott, Wilhelm (2000). „How plants shape the ant community in the Amazonian rainforest canopy: the key role of extrafloral nectaries and homopteran honeydew”. Oecologia. Springer-Verlag. 125 (2): 229—240. PMID 24595834. doi:10.1007/s004420000449. 
  • Bown, Deni (2000). Aroids: Plants of the Arum Family [ILLUSTRATED]. Timber Press. ISBN 0-88192-485-7. 
  • Chouteau, Mathieu; Barabé, Denis; Gibernau, Marc (2006). „A Comparative Study of Inflorescence Characters and Pollen-Ovule Ratios Among the Genera Philodendron and Anthurium (Araceae)”. International Journal of Plant Sciences. The University of Chicago. 167 (4): 817—829. doi:10.1086/504925. 
  • Croat, Thomas B. (1985). „Collecting and Preparing Specimens of Araceae”. Annals of the Missouri Botanical Garden. Missouri Botanical Garden Press. 72 (2): 252—258. JSTOR 2399178. doi:10.2307/2399178. 
  • Croat, Thomas B. (1997). „A Revision of Philodendron Subgenus Philodendron (Araceae) for Mexico and Central America”. Annals of the Missouri Botanical Garden. Missouri Botanical Garden Press. 84 (3): 311—704. JSTOR 2992022. doi:10.2307/2992022. 
  • Croat, Thomas B.; Yu, Guoqin (30. 10. 2006). „Four New Species of Philodendron (Araceae) from South America”. Willdenowia. Botanischer Garten und Botanisches Museum, Berlin-Dahlem. 36 (2): 885—894. doi:10.3372/wi.36.36220. 
  • Croat, Thomas B.; Mora, Marcela; Kirkman, Ryan W. (2007). „Philodendron scherberichii (Araceae), a new endemic species from a high mountain forest in southwestern Colombia”. Willdenowia. 37: 319—322. doi:10.3372/wi.37.37121. 
  • Dart, Richard C. (15. 12. 2003). Medical Toxicology (3rd изд.). Lippincott Williams & Wilkins. ISBN 0-7817-2845-2. 
  • Der Marderosian, Ara H.; Giller, Fredrick B.; Roia Jr., Frank C. (јул 1976). „Phytochemical and Toxicological Screening of Household Ornamental Plants Potentially Toxic to Humans”. Journal of Toxicology and Environmental Health. 1 (6): 939—953. PMID 966322. doi:10.1080/15287397609529396. 
  • Foxcroft, Llewellyn C.; Richardson, David M.; Wilson, John R. U. (2008). „Ornamental Plants as Invasive Aliens: Problems and Solutions in Kruger National Park, South Africa”. Environmental Management. Springer. 41 (1): 32—51. PMID 17943344. doi:10.1007/s00267-007-9027-9. 
  • French, J. C. (јун 1987). „Systematic Occurrence of a Sclerotic Hypodermis in Roots of Araceae”. American Journal of Botany. Botanical Society of America. 74 (6): 891—903. JSTOR 2443870. doi:10.2307/2443870. 
  • Frohne, Dietrich; Pfänder, Hans Jürgen (2005). Poisonous Plants: A Handbook for Doctors, Pharmacists, Toxicologists, Biologists, and Veterinarians (2nd изд.). Manson Publishing. ISBN 1-874545-94-4. 
  • Gauthier, Marie-Pierre L.; Barabé, Denis; Bruneau, Anne (2008). „Molecular phylogeny of the genus Philodendron (Araceae): delimitation and infrageneric classification”. Botanical Journal of the Linnean Society. 156 (1): 13—27. doi:10.1111/j.1095-8339.2007.00733.x. 
  • Gibernau, Marc; Barabé, Denis; Cerdan, Philippe; Dejean, Alain (новембар 1999). „Beetle Pollination of Philodendron solimoesense (Araceae) in French Guiana”. International Journal of Plant Sciences. The University of Chicago Press. 160 (6): 1135—1143. PMID 10568780. doi:10.1086/314195. 
  • Gibernau, Marc; Barabé, Denis (2000). „Thermogenesis in three Philodendron species (Araceae) of French Guiana”. Canadian Journal of Botany. 78 (5): 685—689. doi:10.1139/cjb-78-5-685. 
  • Gibernau, Marc; Albre, Jérôme; Dejean, Alain; Barabé, Denis (новембар 2002). „Seed Predation in Philodendron solimoesense (Araceae) by Chalcid Wasps (Hymenoptera)”. International Journal of Plant Sciences. The University of Chicago Press. 163 (6): 1017—1023. doi:10.1086/342628. 
  • Gibernau, Marc; Orivel, Jérome; Dejean, Alain; Delabie, Jacques; Barabé, Denis (2008). „Flowering as a key factor in ant–Philodendron interactions”. Journal of Tropical Ecology. Cambridge University Press. 24 (6): 689—692. doi:10.1017/S0266467408005488. 
  • Gonçalves, Eduardo G. (1997). „A New Species of Philodendron (Araceae) from Central Brazil”. Kew Bulletin. Springer. 52 (2): 499—502. JSTOR 4110401. doi:10.2307/4110401. 
  • Gonçalves, Eduardo G.; Mayo, Simon J. (2000). „Philodendron venustifoliatum (Araceae): A New Species from Brazil”. Kew Bulletin. Springer. 55 (2): 483—486. doi:10.2307/4115665. 
  • Gorchov, David L.; Cornejo, Fernando; Ascorra, Cesar F.; Jaramillo, Margarita (новембар 1995). „Dietary Overlap between Frugivorous Birds and Bats in the Peruvian Amazon”. Oikos. Blackwell Publishing. 74 (2): 235—250. doi:10.2307/3545653. 
  • Gottsberger, Gerhard; Silberbauer-Gottsberger, Ilse (март 1991). „Olfactory and Visual Attraction of Erioscelis emarginata (Cyclocephalini, Dynastinae) to the Inflorescences of Philodendron selloum (Araceae)”. Biotropica. The Association for Tropical Biology and Conservation. 23 (1): 23—28. doi:10.2307/2388684. 
  • Greer, M. J. (1961). „Plant Poisonings in Cats”. Modern Veterinary Practice. 
  • Kramer, Jack (1974). Philodendrons. Scribner. ISBN 0-684-13698-8. 
  • Mayo, S. J. (1990). „History and Infrageneric Nomenclature of Philodendron (Araceae)”. Kew Bulletin. Springer. 45 (1): 37—71. JSTOR 4114436. doi:10.2307/4114436. 
  • Mayo, S. J. (1991). „A Revision of Philodendron Subgenus Meconostigma (Araceae)”. Kew Bulletin. Springer. 46 (4): 601—681. JSTOR 4110410. doi:10.2307/4110410. 
  • McColley, R. H.; Miller, H. N. (1965). „Philodendron improvement through hybridization”. Proceedings of the Florida State Horticultural Society. 78: 409—415. 
  • McIntire, Matilda S.; Guest, James R.; Porterfield, John F. (1990). „Philodendron - an infant death”. Journal of Toxicology - Clinical Toxicology. 28 (2): 177—183. PMID 2398518. doi:10.3109/15563659008993490. 
  • Mrvos, Rita; Dean, Bonnie S.; Krenzelok, Edward P. (1991). „Philodendron/dieffenbachia ingestions: are they a problem?”. Journal of Toxicology - Clinical Toxicology. 29 (4): 485—491. PMID 1749055. doi:10.3109/15563659109025745. 
  • Murphy, Christina M.; Breed, Michael D. (2008). „Nectar and Resin Robbing in Stingless Bees”. American Entomologist. 54 (1): 36—44. 
  • Nagy, Kenneth A.; Odell, Daniel K.; Seymour, Roger S. (15. 12. 1972). „Temperature Regulation by the Inflorescence of Philodendron”. Science. American Association for the Advancement of Science. 178 (4066): 1195—1197. PMID 17748981. doi:10.1126/science.178.4066.1195. 
  • Orihuela, Rodrigo Leonel Lozano; Waechter, Jorge Luiz (2010). „Host size and abundance of hemiepiphytes in a subtropical stand of Brazilian Atlantic Forest”. Journal of Tropical Ecology. Cambridge University Press. 26 (1): 119—122. doi:10.1017/S0266467409990496. 
  • Pierce, J. H. (1970). „Encephalitis Signs from Philodendron Leaf”. Modern Veterinary Practice. 
  • Plowman, Timothy (1969). „Folk Uses of New World Aroids”. Economic Botany. Springer. 23 (2): 97—122. doi:10.1007/bf02860613.  |first2= захтева |last2= у Authors list (помоћ)
  • Ray, Thomas S. (децембар 1990). „Metamorphosis in the Araceae”. American Journal of Botany. Botanical Society of America. 77 (12): 1599—1609. JSTOR 2444492. doi:10.2307/2444492. 
  • Richard-Hansen, Cécile; Bello, Natalia; Vié, Jean-Christophe (октобар 1998). „Tool use by a red howler monkey (Alouatta seniculus) towards a two-toed sloth (Choloepus didactylus)”. Primates. 39 (4): 545—548. doi:10.1007/BF02557575. 
  • Sakuragui, Cássia M.; Sakuragui, Cassia M. (2001). „Two New Species of Philodendron (Araceae) from Brazil”. Novon. Missouri Botanical Garden Press. 11 (1): 102—104. ISSN 1055-3177. JSTOR 3393217. doi:10.2307/3393217. 
  • Schott, Heinrich Wilhelm (1832). Meletemata Botanica. 
  • Schott, Heinrich Wilhelm (1856). Synopsis aroidearum. 
  • Schott, Heinrich Wilhelm (1860). Prodromus Systematis Aroidearum. 
  • Sellers, Sarah J.; King, Maralee; Aronson, Carl E.; Der Marderosian, Ara H. (април 1978). „Toxicologic assessment of Philodendron oxycardium Schott (Araceae) in domestic cats”. Veterinary and Human Toxicology. 20 (2): 92—96. ISSN 0145-6296. 
  • Seymour, Roger S.; Gibernau, Marc (2008). „Respiration of thermogenic inflorescences of Philodendron melinonii: natural pattern and responses to experimental temperatures”. Journal of Experimental Botany. 59 (6): 1353—1362. PMID 18375932. doi:10.1093/jxb/ern042. 
  • Spoerke Jr., David G.; Smolinske, Susan C. (3. 07. 1990). Toxicity of Houseplants (1st изд.). CRC Press. ISBN 0-8493-6655-0. 
  • Swithinbank, Anne (1. 01. 2005). Conservatory Gardener. New Line Books. ISBN 1-57717-195-0. 
  • Vieira, Emerson M.; Izar, Patrícia (1999). „Interactions between aroids and arboreal mammals in the Brazilian Atlantic rainforest”. Plant Ecology. Kluwer Academic Publishers. 145 (1): 75—82. doi:10.1023/A:1009859810148. 
  • Yu, Douglas W. (јун 1994). „The Structural Role of Epiphytes in Ant Gardens”. Biotropica. The Association for Tropical Biology and Conservation. 26 (2): 222—226. JSTOR 2388813. doi:10.2307/2388813. 

Спољашње везе[уреди]