Фрањо Ксавер Пејачевић
| Фрањо Ксавер Пејачевић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 15. јул 1707. |
| Место рођења | Осијек, Хабзбуршка монархија |
| Датум смрти | 7. октобар 1781. (74 год.) |
| Место смрти | Пожега, Хабзбуршка монархија |
Фрањо Ксавер Пејачевић (Pejacsevich) (Осијек, 15. јул 1707 — Пожега, Славонија, 7. октобар 1781), био је босански (по сопственом самоодређењу, био је Босанац[1]) историчар и теолог, барон вировитички. У 15. години је ступио у исусовачки ред, у коме је постигао докторат филозофије и теологије. Као професор предавао је у Трнави етику, у Загребу филозофију, у Љубљани, Линцу и Бечу казуистику; у Грацу је био канцелар универзитета и предавао је канонско право. Када је постао ректор исусовачког колегијума, служио је у Загребу, Печуху и Пожеги до укидања реда. Умро је с титулом петроварадинског опата.
Већи дио Пејачевићевих радова је богословске садржине. Када је избио сукоб између православних и унијата, послије штампања српског календара у Бечу (1771), због броја празника и посебно због Срба светитеља, Пејачевић је одлучио да напише српску историју: Historia Serviae seu colloquia XIII. de statu regni et religionis Serviae ab exordio ad finem, sive a saeculo VII. ad XV. Није је успио сам штампати, него је издана послије његове смрти од М. Ф. Кертице (Калоча, 1799). Пејачевић је хтио у овој историји, у облику дијалога између Србина и Бугарина доказати, да су сви Срби, нарочито њихови владари и светитељи, били у вези с римокатоличком црквом и редовно под њом, све док нису доспјели под турску окупацију, и тако под јак грчки црквени утицај. На тај је начин Пејачевић мислио Србима олакшати сједињење с римокатоличком црквом.
Пејачевићева историја Србије написана је на основу веома богате збирке извора, међу којима је било и много рукописа, и биране литературе, у којој је и Јулинчев Кратки Увод, до ког је П. много држао. Утицај Пејачевићеве историје Срба на развитак модерне српске историографије није био никакав, због њене тенденције, због непрегледности дијалога и због незгодног времена штампања (између Рајића и Енгела).[2]
Његов ујак је један од лидера такозване католичке пропаганде у бугарским земљама, као и Ћипровски устанак.[3]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Радојчић, Никола (1961, 1962). Историјски часопис 12-13, "Непознати" писац рукописа "О положају државе и вере Срба од 7. до 15. столећа" добро је познат. стр. 155. line feed character у
|title=на позицији 26 (помоћ); Проверите вредност парамет(а)ра за датум:|date=(помоћ) - ^ „Пејачевић, Фрањо Ксавер”. Енциклопедија. Приступљено 31. 1. 2019.
- ^ „БЪЛГАРСКИЯТ ЕЗИК В ПРЕДИСТОРИЯТА НА КОМПАРАТИВНАТА ЛИНГВИСТИКА И В ЕЗИКОВИЯ СВЯТ НА РАННИЯ ЕВРОПЕЙСКИ МОДЕРНИЗЪМ; стр. 7-8” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 21. 06. 2018. г. Приступљено 29. 07. 2019.
Литература
[уреди | уреди извор]- Радојчић, Никола (1927). „Фрањо Ксавер Пејачевић”. Народна енциклопедија.
