Анатомија и болести предњег сегмента ока
| Анатомија и болести предњег сегмента ока | |
|---|---|
 Људско око — предњи сегмент. На предњој офталмоскопији ока под дифузном осветљеношћу види се коњунктиву која прелази белу склеру, провидну рожњачу, фармаколошки дилатирану зеницу и катаракту. | |
| Детаљи | |
| Идентификатори | |
| Латински | сегментум антериус булби оцули |
| МеСХ | Д000869 |
| Анатомска терминологија | |
Анатомија и болести предњег сегмента ока сажети је приказ анатомских структура предњег сегмента људског ока, која је заправо предња трећина ока која укључује све структуре испред стакластог тела оћне јабучице (рожњачу, ирис, цилиарно тело и сочиво), и карактеристичних болести везане за овај део ока.[1]
Анатомија[уреди | уреди извор]
Људско око је парни орган чула вида. Анатомију људског ока чине: очна јабучица, видни путеви и помоћни органи ока. У околини очне јабучице се налазе ткива и структуре које имају улогу њене заштите. У те структуре спадају: очна дупља, очни мишићи, капци, сузни апарат, вежњаĉа и масно ткиво орбите. У клиничком и функционалном смислу очна јабучица се дели на предњи и задњи сегмент.[2] Предњи сегмент очне јабучице (булбус оцули) чине:
Капци[уреди | уреди извор]
Капци (палпебрае) су покретљиви кожно-мишићни набори са фиброзним скелетом који прекривају предње структуре очне јабучице. Имају заштитну улогу у очувању вида и прозирности структура очне јабучице. Три основна слоја чине грађу капака: спољашњи (кожа), средњи (мишићно везивни) и унутрашњи (вежњаĉа).
Сузни апарат[уреди | уреди извор]
Сузни апарат (аппаратус лацрималис) ока чине секреторни, прелазни-интермедијарни и одводни део. Лакримални систем учествује у стварању и одводу суза. Физиолошка улога суза је заштита за површинске структуре булбуса. Сузе механички испирају површину ока, учествују у исхрани и чувају прозирност рожњаче. На спољашњим ивицама капака смештене су мале сузне брадавице на чијем су врху таĉкасти отвори за горњи и доњи сузни каналић. Ти сузни отвори су преко каналића повезани са сузном кесицом.
Вежњача[уреди | уреди извор]
Вежњача или коњуктива (цоњунцтива) — унутрашњи слој капка. Преко прелазне боре наставља се у вежњачу булбуса. Одваја капке и очну јабучицу од орбиталних структура. Вежњачу чине: вежњаĉа капака, вежњача прелазне боре, вежњача булбуса, полумесечасти набор и сузна брадавица. По саставу је глатка, сјајна, влажна, бледо ружичасте боје, прозирна, без патолошке секреције у коњунктивалној врећици. Физиолошка улога је да омогући несметано кретање капака по булбусу и да омогући кретање очне јабучице у свим правцима.
Рожњача[уреди | уреди извор]
Рожњача (лат. цорнеа) је видљиви предњи део најпрозирнијег слоја очне јабучица, јако тврде конзистенције, по чему је и добила име („тврда као рог”). У пречнику има 11—12 милиметара, а дебела је око пола милиметра и састоји се од више слојева:
- На површини је вишеслојни плочасти епител.
- Предња мембрана, или мембрана Боумани, дели епител од строме.
- Строма сачињава највећи део дебљине рожњаче. Она је грађена у виду провидних плоча, које су у ствари модификоване ћелије.
- Строма се завршава задњом мембраном, која је отпорна на интраокуларни притисак, а она се по аутору који је први описао зове мембрана Дескемети.
- Унутрашњи слој рожњаче комуницира са предњом очном комором. Овај слој је грађен од танких ендотелних ћелија и означава се као ендотел.
Рожњача нема крвних судова и исхрањује се дифузијом из околног ткива.
Провидност рожњаче и њена правилна закривљеност су основе за добар вид. У случају замућења на рожњачи (леуком) као последице болести или повреде, долази до замућења и знатног смањења вида. Неправилна закривљеност рожњаче се јевља ако постоји астигматизам ока или купаста закривљеност (кератоконус).
Беоњача[уреди | уреди извор]
Беоњача (сцлера) је већи, задњи део фиброзне опне очне јабучице (булбус оцули), чија је са спољашња површина испупчена и покривена фасцијалним омотачем (вагина с. фасциа булби), а напред још и вежњачом (туница цоњунцтива булби). Унутрашња површина је издубљена и одговара судовњачи (цхороидеа). Она је чврста, нерастегљива, беличаста и непрозрачна опна, облик лопте пресечене на предњем крају. У тај велики кружни отвор увлачи се периферна ивица рожњаче. Осим овог отвора, на беоњачи се налазе још неки мањи отвори за пролаз нерава и крвних судова.
У беоњачи постоји венски синус (синус веносус сцлерае) или (цаналис Сцхлемми). Смјештен је око лимбуса рожњаче. Испуњен је очном водицом (хумор аqуосус). Беоњача је инервисана огранцима кратких цилијарних нерава (нн. цилиарес бревес). Артерије беоњаче потичу од предњих и кратких задњих цилијарних артерија (аа. цилиарес антериорес, аа. цилиарес постериорес бревес), а вене су притоке ковитластих вена (вв. вортицосае). Беоњача у себи нема лимфних судова.
Дужица[уреди | уреди извор]
Дужица или шареница (ирис) је мишићна опна између рожњаче и сочива, која одваја предњу од задње очне коморе. Кроз њу у око улазе светлосне зраци. Мишић дужице дјелуе рефлексно одређује величину зенице, па се она на јаком светлу сужава а на слабом шири. Дужица својим изгледом одређује боју очију. Боја дужице се добија генетским наслеђем, и одређена је количином пигмената. Када не би било пигмента око би било розе боје (албино). Постоје два пигмента меланин и липохром који директно учествују у боји ока. Меланин је браон боје и контролише га 15-ти хромозом, док липохром жуто-браон и контролише га 19-ти хромозом. У ређим случајевима може да се деси да једно око буде другачије боје, али то је јако редак случај. Дужица не мења боју са старањем ма колико се верује у то. Дешава се да посматрачи уоче промену боје очији, али то није реалност, јер боја очију зависи од осветљња, контраста и облачења човека.
Дужица се састоји од два слоја: предњег пигментног и фиброваскуларног познатог као строма, испод кога је слој пигмених епителних ћелија. Строма се повезује са кружним мишићем (сфинктером) зенице (сфинцтер пупиллае), који одговара за померање зенице у кружним покретима, а скуп мишића за ширење (дилатор пупиллае) помера дужиицу радијално, повлачећи је у наборима. Задња површина је покривен јако пигментираним епителним слојем који је двоћелијске дебљине (пигментни епител ириса), док предња површина нема епитела. Та предња површина се пројектује као дилатор мишића. Високо пигментирани садржај блокира светло које пролази кроз дужицу ка мрежњачи, усмеравајући га на зеницу.
Спољни руб дужице је корнеа, која је причвршћена на биоњачу и предњи део цилијарног тела. Ирис и цилијарно тело заједно су познати као предња увеа. Испред самог корена ириса је регија звана трабекулска (квржичаста) мрежа, кроз коју се очна водица стално црпи из ока, и тако регулише очни притисак. Поједине болести ириса често имају јак утицај на очни притисак и посредно на вид. Заједно са предњим цилијарним тијелом, дужица пружа споредни пут за отицање течности из ока.
Цилијарно тело[уреди | уреди извор]
Цилијарно тело (цорпус цилиаре) је део људског ока који у себи садржи цилијарни мишић (који контролише облик очног сочива) и цилијарни епител (који производи очну водицу). Оно је део (увеје), слоја ткива које снабдева кисеоником и храњивим материјама очнаткива. Веже се са ора серрата на мрежњачу на корену дужице.
Цилијарно тело је у облику прстена задебљаног ткива унутар људског ока, који дели задњу очну комору од стакластог тела. У себи садржи цилијарни мишић, крвне судове и влакнасто везивно ткиво. Набори или цилијарни наставци, на унутрашњем цилијарном епителу излучују очну водицу у задњу очну комору.
Цилијарно тело је причвршћено на очно сочиво преко везивног ткива или зонулских влакана. Опуштање мишића цилијарног прави напетост на овим влакнима и тимме мења облик сочива како би се оно фокусирало светлосни сноп на мрежњачу Унутрашњи слој је прозиран и покрива стакласто тело, и континуирани је наставак нервног ткива мрежњаче. Спољашњи слој је изражено пигментиран и наставља се са пигментног епитела, а представља ћелије мишића дилатора дужице. Ова двострука мембрана се често сматра континуитетом мрежњаче и рудиментог ембрионског остатка мрежњаче. Унутрашњи слој је без пигмента док не дође до дужице која је пигментирана. Мрежњача се завршава на ора серрата.
Очно сочиво[уреди | уреди извор]
Очно сочиво (ленс) је део људског ока који има функцију преламања светла и подешавања преламање слике тако да она падне директно на мрежњачу. Оно има изглед и величину зрна сочива (леће).
Са спољашње стране сочиво је обавијено танком мембраном, капсулом (цапсула лентис), а са унутрађње капсуле је у средини једро или језгро (нуцлеус) које има чвршћу структуру од околног кортекса (цортеx). Кортекс сочива је грађен од уско збијених плоча (ламела), које су потпуно провидне, и поређане као луковице у главици црног лука.
Приферија сочива (екватор) је повезана танким нитима са једним циркуларним мишићем (трепавичасти мишић - мусцулус циллиарис), чијом активношћу се отпуштају или затежу његова мишићна влакна, што мења облик сочива, које постаје тање или дебље, односно мења своју преломну моћ. Тај процес прилагођавања очног соћива на различито удаљене предмете носи назив акомодација ока.
Болести предњег сегмента ока према МКБ10[3][уреди | уреди извор]
1. Х00. — Болести очног капка[уреди | уреди извор]
| Болест | Шифра МКБ10 и латински назив | Слика | Карактеристике |
|---|---|---|---|
| Хордеолум (Чмичак) |
Х00.0 — Хордеолум палпебрае |  |
Акутна бактеријска упала локалних лојних жлезда капка са појавом црвенила и отока коже. Бол је спонтан и при додиру се осећа промена на капку. Постоје две врсте:
|
| Халацион (Тврдо зрно у капку ока) |
Х00.1 — Цхалазион | .jpg) |
Познат и као липогранулом Меибомових жлезда, је циста у веђи узрокована упалом зачепљене Меибомове жлезде, чешче на горњој веђи. Он је друкчији од чмичка по томе што је болнији, и већи. |
| Блефаритис (Запаљење ивице капка ока) |
Х01.0 — Блепхаритис |  |
Хронична упала рубова капака, која се може се јавити у два основна облика, као;
|
| Ентропија очног капка и трепавице (Уврнутост очног капка и трепавице) |
Х02.0 — Ентропиум ет трицхиасис пелпебрае |  |
Стање органа вида у коме се очни капци изврћу ка унутра, што резултује трењем између трепавица и коже лица и настанком иритација и дискомфора. Нелечени или неблаговремено и неадекватно лечена ентропија очног капка и трепавице може довести до оштећење рожњаче, инфекије ока и губитка вида. |
| Ектропија очног капка (Изврнутост капка ока) |
Х02.1 — Ецтропиум палпебрае |  |
Изврнутост очног капка је еверзија очног капка према споља, тако да слободна ивица капка не належе на очној јабучици а тарзални део вежњаче (коњунктиве) је окренут у поље и изложена утицајима спољашње средине, повредама и исушивању. |
| Лагофталмус (Непотпуно затварање очног капка) |
Х02.2 — Лагопхтхалмус |  |
Непотпуно затварање очног капка је патолошко стање у предњем сегнету ока које се карактерише немогућношћу затварања очних капака. |
| Опуштање коже очног капка | Х02.3 — Блепхароцхаласис | Је упала очног капка која се карактерише егзацербацијама и ремисијама едема капка, што дооводи до растезања и секундарне атрофије његовог ткива. Карактеристично се јавља само на горњим очним капцима. Промене могу бити једностране или обостране. Код блефарохалазије кожа капка постаје млитава и у облику је сувишних набора који падају преко ивице очног капка. | |
| Птоза (Спуштен очни капак) |
Х02.4 — Птосис палпебрае |  |
Птоза је једнострана или обострана спуштеност горњег очног капка при чему је активно подизање спуштеног капка ограничено а међукапачни простор (лат. рима палпебралум) сужена. Током покушаја болесника да снагом воље подигне спуштени очни капак додатним стезањем мишића подизача обрве и чеоног мишића, долази до набирања чела и забацивања главе уназад када је поремећај обостран.
Према узроку птозе се деле на: конгениталне (урођена) и стечена (аквириране). |
| Повлачење очног капка (Ретракција капака) |
Х02.5 — Ретрацтио палпебрарум | Ретракција капака је патолошко стање у предњем сегменту ока код кога је поремећен положај капака, и када су очни капци повучени упоље а њихова слободна ивица удаљена од лимбуса рожњаче.[4] | |
| Ксантелазма очног капка | Х02.6 — Xантхеласма палпебрае |  |
Ксантелазма је доброћудно (бенигно) накупљање липида (масноће) и гигантских пенушавих ћелија у кожи капка. Може бити важан индикатор нарушеног метаболизма масти у јетри, код одређених хроничних болести.[5] |
2. Х04. — Болести сузног апарата ока[уреди | уреди извор]
| Болест | Шифра МКБ10 и латински назив | Слика | Карактеристике |
|---|---|---|---|
| Запаљење сузне жлезде (Дакриоаденитис) |
Х04 — Дацрyоаденитис | Дакриоаденитис (лат. дацрyоаденитис) је акутно или хронично, једнострано или обостано запаљење сузне жлезде.[6]
Како је то ретка болест; подаци о њеној преваленцији су ретки. Један од 10.000 пацијената са очним болестима (према једном истраживању) има један од облика запаљење сузне жлезде, које је ипак много чешће од тумора сузне жлезде, који увек треба имати у виду ако болест дуже траје.[7] | |
| Сузење ока (Епифора) |
Х04.2 — Епипхора | Клинички је знак у офталмологији, који се карактерише упорним или претераним сузење очију. Изазвано је превеликом производње суза (обично рефлексно, изазвано болестима предњег очног сегмента, као што су коњунктивитис, кератитис, трихијаза итд.),, или неадекватном дренажом нормалне количине суза. Најчешћи узрок је неадекватна дренажа сузног филма ока услед зачепљеног одводног сузног канала који се излива у носну шупљину (назолакримални дуктус).
Симптоми се могу јавити само у једном или у оба ока. У већини случајева сузења ока се може ефикасно лечити. | |
| Акутно запаљење сузних путева (Акутни дакриоциститис) |
Х04.3 — Дацрyоцyститис ацута, нон специфицата
|
 |
Ради се о запаљењском процесу који најчешче настаје као секундарна појава због стенозе или облитерације сузноносног канала (лат. стеносис ет облитератио цаналис лацримонасалис).[8]
Запаљење сузних путева једна је од честих инфекција ока. Нешточешче се јавља у трећо и четвртој деценији живота. Жене су често погођене болешћу[9][10] |
| Хронично запаљење сузних путева (Хронични дакриоциститис) |
Х04.4 — Дацрyоцyститис цхроница
|
Запаљење сузних путева једна је од честих инфекција ока. Нешточешче се јавља у трећо и четвртој деценији живота. Жене су често погођене болешћу[9][10] |
3. Х05. — Болести орбите ока[уреди | уреди извор]
| Болест | Шифра МКБ10 и латински назив | Слика | Карактеристике |
|---|---|---|---|
| Целулитис ока | Х05 — Целлулитис |  |
Целулитис ока је инфекција коже капака и/или очију, најчешће изазвана инфекцијом бактеријама или гљивицама. |
4. Х10. — Запаљење вежњаче ока[уреди | уреди извор]
| Болест | Шифра МКБ10 и латински назив | Слика | Карактеристике |
|---|---|---|---|
| Коњунктивитис (Запаљење вежњаче ока) |
Х 10 — Цоњунцтивитис |  |
Запаљење вежњаче карактерише јако црвенило ока са проширеним крвним судовима (у вежњачи тарзуса, прелазној бори и очној јабучици), изражена секреција (као оток вежњаче) и појава секрета по рубовима очног капака. |
| Птеригијум (Криласта навлака) |
Х11.0 — Птерyгиум | .jpg) |
Бенигна, дегенеративна лезија вежњаче ока, која се испољава као троугласта, фиброваскуларна дупликатура вежњаче у интерпалпебралном отвору која прелази на рожњачу.
Најчешће се јавља код особа изложених деловању сунчеве светлости, болесника са алергијама и са запаљењским обољењима. |
| Пингвекула (Дегенерације и наслаге вежњаче ока) |
Х 11.1 — Пингуецула Дегенератионес ет депосита цоњунцтивае |
 |
Пингвекула је жутобело, глатко, малено издигнуће вежњаче, обично у интерпалпебралном отвору уз лимбус, које не прелази на рожњачу.
У суштини, то је дегенеративна промена, која најчешће настаје код особа старијих од 35 године, са анамнезом хроничног излагања сунцу. |
| Крварење вежњаче ока | Х11.3 — Хаеморрхагиа субцоњунцтивалис |  |
Ова крварења или хеморагије представљају акумулацију крви између вежњаче и склере.
Ова крварења настају услед:
|
5. Х15. — Болести беоњаче[уреди | уреди извор]
| Болест | Шифра МКБ10 и латински назив | Слика | Карактеристике |
|---|---|---|---|
| Склеритис (Запаљење беоњаче) |
Х15.0 — Сцлеритис |  |
Склеритис је тешка упала дубоке еписклере и беоњаче која угрожава вид. Симптоми су умерен до јак бол, црвенило (хиперемија) очне јабучице, сузење и фотофобија. Најчешће се јавља код жена старих од 30 до 50 година, међу којима је највише оних које болују од болести везивног ткива попут реуматичног артритис, системског еритемског лупуса, нодозног полиартеритиса, Wегенерове грануломатозе или рецидивирајућих полихондритис. Ретки су случајеви изазвани инфекцијом. Склеритис најчешће захваћа предњи сегмент ога и јављуја се у три облика као: дифузни, нодуларни и некротизирајући (перфорирајућа склеромалација).
Дијагноза се поставља клинички. Лиечи се системском применом кортикостероида и имуносупресора. |
| Еписклеритис (Површинско запаљење беоњаче) |
Х15.1 — Еписцлеритис |  |
Еписклеритис је упала еписклералног ткива непознате етиологије, која је самоограничавајућа и не угрожава вид. Симптоми су ограничени на подручје хиперемије очне јабучице, надражај и сузење. Дијагноза се поставља клинички. Лечење је симптоматско.
Најчешће се јавља код младих одраслих особа, женског пола. Обично је идиопатски, али може бити повезан и са болестима везивног ткива. |
6. Х16. — Болести рожњаче[уреди | уреди извор]
| Болест | Шифра МКБ10 и латински назив | Слика | Карактеристике |
|---|---|---|---|
| Запаљење рожњаче | Х16 — Кератитис |  |
|
| Запаљење рожњаче и вежњаче | Х16.2 — Кератоцоњунцтивитис |
7. Х20. и Х21. — Запаљење дужице и зракастог тела[уреди | уреди извор]
| Болест | Шифра МКБ10 и латински назив | Слика | Карактеристике |
|---|---|---|---|
| Запаљење дужице и зракастог тела | Х20 — Иридоцyцлитис (увеитис антериор) |  |
Запаљење дужице и зракастог тела или увеитис антериор (лат. иридоциклитис) је истовремени запаљењски процес предњег сегмента људског ока, локализован на дужици или ирису (лат. иритис) и зракастом телу (лат. цорпус цилиаре) (лат. цицлитис). Како су дужица и зракасто тело су делови средњег омоточа односно судовне опне ока у веома блиском анатомском односу, запаљенски процес обично у исто време захвата и дужицу и зракасто или цилијарно тело, што се још назива и увеитис антериор. |
| Запаљење дужице | Х21 — Иритис |  |
Запаљенски процес који је захватио само дужицу. Дужица гради предњи део судовне опне и има облик округле плоче пречник 10 - 12 мм која у свом средишњем делу има отвор - зеницу (пупилла). Ова опна дели задњу од предње коморе, које међусобно комуницирају преко зенице.
Према изгледу запаљенског процеса иритиси се деле на дифузне и на циркумскриптне, односно нодуларне.
Код сваког запаљенског процеса дужице преовлађује ексудација. Према карактеру ексудације иритисе делимо на серозне, фибринизне, пурулентне (гнојне) и хемогаричне. Серозни облик иритиса има блажу клиничку слику док остали облици имају тежу. Клиничка слика зависи да ли се ради о акутном или хроничном облику. Код акутног иритиса симптоматологија је бурна. Присутни су сви надражајни симптоми: епифора ( сузење ока), фотофобија ( преосетљивост на светлост) и блефароспазам ( грч капка). Поред тога постоји дифузни бол и хиперемија, оштрина вида је смањена. Код субакутних облика постоје сви наведени симптоми али су они знатно мањег интензитета,а код хроничног облика симптоми су веома слабо изражени. |
8. Х25—Х28. — Обољења сочива ока[уреди | уреди извор]
| Болест | Шифра МКБ10 и латински назив | Слика | Карактеристике |
|---|---|---|---|
| Старачка катаракта | Х25. — Цатарацта сенилис | |
Потпуно или делимично замућење сочива. Постоји више подела катаракти: према времену јављања, према изгледу, према месту замућења, према узроку као и према боји замућења. Треба познавати урођену, сенилну, дијабетичну, трауматску и компликовану катаракту.
|
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Цассин, Б. анд Соломон, С. Дицтионарy оф Еyе Терминологy. Гаинесвилле, Флорида: Триад Публисхинг Цомпанy, 1990.
- ^ Др. мед. D. Пајић: Анатомија ока (2007.)
- ^ Б. Пајић, D. Пајић: Промене на очима код општих болести (2014.)
- ^ Yанофф M, Цамерон ЈД. Дисеасес оф тхе висуал сyстем. Ин: Голдман L, Сцхафер АИ, едс. Голдман'с Цецил Медицине. 25тх ед. Пхиладелпхиа, ПА: Елсевиер Саундерс; 2016:цхап 423.
- ^ Цхан CC, Лин СЈ, Хwанг ЈЈ, ет ал; Xантхеласма ис нот ассоциатед wитх инцреасед риск оф царотид атхеросцлеросис ин нормолипидаемиа. Инт Ј Цлин Працт. 2008 Феб62(2):221-7. Епуб 2007 Нов 23.
- ^ „Дацрyоаденитис: Бацкгроунд, Патхопхyсиологy, Епидемиологy”. 9. 10. 2017.
- ^ Боруцхофф СА, Боруцхофф СЕ. Инфецтионс оф тхе лацримал сyстем. Инфецт Дис Цлин Нортх Ам. 1992 Дец. 6(4):925-32.
- ^ Кхурана АК. Опхтхалмологy. 3рд едитион, Неw Аге Интернатионал (П) Лимитед; 2003:345.
- ^ а б .Кански ЈЈ, Боwлинг Б. Цлиницал опхтхалмологy: а сyстематиц аппроацх. 3рд ед. Елсевиер Хеалтх Сциенцес; 2011:66.
- ^ а б Тандон Р. Парсонс дисеасес оф тхе еyе, 22нд ед. Елсевиер Индиа; 2014:476.
Литература[уреди | уреди извор]
- Козомара Р., и сар. Клиничка офталмологија. Бања Лука: Глас Српски, 2000
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
 | Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |
| Нормативна контрола: Државне |
|---|
