Бакелит
| |
| Идентификација | |
|---|---|
3Д модел (Jmol)
|
|
| ChemSpider |
|
| |
| Својства | |
| (C6H6O·CH2O)n | |
| Моларна маса | Varijabilna |
| Агрегатно стање | Смеђа чврста материја |
| Густина | 1,3 g/cm3[1] |
| Топлотна проводљивост | 0,2 W/(м·К)[1] |
| Индекс рефракције (nD) | 1,63[2] |
| Термохемија | |
| Специфични топлотни капацитет, C | 0,92 kJ/(kg·K)[1] |
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25 °C [77 °F], 100 kPa). | |
| Референце инфокутије | |
Бакелит (формално полиоксибензилметиленгликоланхидрид, је термореактивна фенол формалдехидна смола, настала реакцијом кондензације фенола са формалдехидом. Ову прву пластику направљену од синтетичких компоненти, развио је Лео Бекеланд у Јонкерсу, Њујорк, 1907. године, а патентирао 7. децембра 1909. (У.С. Патент 942.699А).
Због своје електричне непроводљивости и отпорности на топлоту, постао је велики комерцијални успех. Коришћен је у електричним изолаторима, кућиштима за радио и телефоне и разним производима као што су кухињско посуђе, накит, цевчице, дечије играчке и ватрено оружје. „Ретро“ привлачност старих бакелитних производа учинила их је колекционарским.[3]
Стварање синтетичке пластике било је револуционарно за хемијску индустрију, која је у то време највећи део свог прихода остваривала од боја за тканине и експлозива. Комерцијални успех бакелита инспирисао је индустрију да развије друге синтетичке пластике. Као прва комерцијална синтетичка пластика на свету, Бакелит је проглашен националним историјским хемијским обележјем од стране Америчког хемијског друштва.[4]
Синтеза[уреди | уреди извор]
 "Прављење бакелитне пластике", НилеРед |
Прављење бакелита је процес у више фаза. Почиње загревањем фенола и формалдехида у присуству катализатора као што је хлороводонична киселина, цинк хлорид или базни амонијак. Ово ствара течни производ кондензације, назван бакелит А, који је растворљив у алкохолу, ацетону или додатном фенолу. Даље загрејан, производ постаје делимично растворљив и још увек се може омекшати топлотом. Дуготрајно загревање резултира „нерастворљивом тврдом гумом”. Међутим, високе температуре потребне да би се ово остварило имају тенденцију да изазову насилно пењење смеше када се ради на стандардном атмосферском притиску, што има за исход да је охлађени материјал порозан и ломљив. Бекеландов иновативни корак био је да стави свој „последњи производ кондензације” у "бакелизер" у облику јајета. Загревањем под притиском, на око 150 °Ц (300 °Ф), Бекеланд је успео да потисне пењење које би иначе настало. Добијена супстанца је изузетно тврда и нетопива и нерастворљива.[3]:67[5]:38–39
-
Просторија за мерење -
Производна просторија -
Просторија за хлађење -
Лабораторија за инспекцију смола и лакова -
Испитивање узорака смоле -
Развојна лабораторија
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в Лаугхтон M А; Саy M Г (2013). Елецтрицал Енгинеер'с Референце Боок. Елсевиер. стр. 1.21. ИСБН 978-1-4831-0263-4.
- ^ Тицкелл, Ф. Г. (2011). Тхе тецхниqуес оф седиментарy минералогy
. Елсевиер. стр. 57. ИСБН 978-0-08-086914-8.
- ^ а б Цоок, Патрицк; Слессор, Цатхерине (1998). Ан иллустратед гуиде то бакелите цоллецтаблес. Лондон: Qуантум. ИСБН 9781861602121.
- ^ Америцан Цхемицал Социетy Натионал Хисториц Цхемицал Ландмаркс. „Бакелите: Тхе Wорлд'с Фирст Сyнтхетиц Пластиц”. Приступљено 23. 2. 2015.
- ^ Меикле, Јеффреy L. (1995). Америцан Пластиц: А Цултурал Хисторy. Неw Брунсwицк, Њ: Рутгерс Университy Пресс. ИСБН 978-0-8135-2235-7.
Литература[уреди | уреди извор]
- Баекеланд, L. Х. (март 1909). „Тхе Сyнтхесис, Цонститутион, анд Усес оф Бакелите”. Јоурнал оф Индустриал & Енгинееринг Цхемистрy (на језику: енглески). 1 (3): 149—161. ИССН 0095-9014. дои:10.1021/ие50003а004.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Алл Тхингс Бакелите: Тхе Аге оф Пластиц—траилер фор а филм бy Јохн Махер, wитх аддитионал видео & ресоурцес
- Амстердам Бакелите Цоллецтион
- Ларге Бакелите Цоллецтион
- Бакелите: Тхе Материал оф а Тхоусанд Усес
- Виртуал Бакелите Мусеум оф Гхент 1907–2007
