Дигитална библиотека

С Википедије, слободне енциклопедије

Дигитална библиотека је библиотека чији је фонд доступан у дигиталном облику те му се може приступити путем рачунара. Дигитални садржај може бити доступан локално или путем рачунарских мрежа. У библиотекама процес дигитализације почиње дигитализовањем каталога. Развој дигиталних библиотека почео је почетком 90-тих година 20. века на темељу рачунарски аутоматизованих библиотека.

Дигиталне библиотеке су скупови електронских извора и с њима повезаних могућности за стварање, тражење и кориштење информација. У том смислу оне су наставак и побољшање система за информацијско похрањивање и проналажење који управљају дигиталним подацима у свим медијима (текст, слика, звук; статичне или динамичне слике) и постоје у дистрибуираним мрежама. Дигиталне библиотеке су организације које пружају изворе, специјализовано особље које одабира, организује, осигурава интелектуални приступ, објашњава, дистрибуира, чува интегритет и осигурава трајност збирки на начин да буду спремне и економски доступне за кориштење једној или више заједница.

Дигиталне библиотеке могу у великој мери да варирају у погледу величине и опсега, и могу их одржавати индивидуе или организације.[1] Дигитални контент може да буде ускладиштен локално, или му се може приступати путем рачунарске мреже. Ови системи за проналажење информација могу међусобно размењивати информације путем интероперабилности и одрживости.[2]

Врста садржаја[уреди | уреди извор]

Дигитална библиотека се разликује у односу на други језички информацијски систем управо према врсти садржаја који има, а реч је увек о делима једног или више аутора издатим било у папирном (па потом дигитализованом) или дигиталном облику. На пример, Веб портали знања и вортали обично упућују на садржаје дигиталних библиотека, те настоје да кроз сажетке, онлине приручнике, новости и сл. окупе на једном месту знање одређеног подручја.

Предности и недостаци[уреди | уреди извор]

Предности
  • Нема физичке границе; корисник дигиталне библиотеке не мора физички ићи у библиотеку, људи широм света имају приступ истим информацијама,
  • Нема радног времена; приступ у било које време дана или ноћи,
  • Вишеструки приступ; истим изворима може приступати више корисника истодобно,
  • Структурирани приступ; приступ богатијем и структурираном садржају, кретање повезницама и хипертекстовима,
  • Проналазак информација; проналазак помоћу претраживања и уписивања једне речи или скупа речи,
  • Умножавање и очување; може се направити идентична копија без разлике у квалитету,
  • Простор; док је класичним библиотекама потребно складиште, дигиталне библиотеке могу имати знатно већу количину инфомација, јер је неопходно веома мало физичког простора,
  • Умрежавање; дигитална библиотека може проследити линк који води другој дигиталној библиотеки, дакле користи се и дељење архива,
  • Цена; одржавање дигиталне библиотеке је јефтиније од одржавања класичне библиотеке, само је процес дигитализације мало скупљи.
Недостаци
  • ауторско право је комплексна ставка која строго ограничава избор материјала за дигитализацију па многе културне установе избегавају комплексности закона о ауторском праву дигитазујући само материјале који нису заштићени ауторским правом и припадају у тзв. јавном власништву. Та пракса значи да многе збирке књижевне грађе нису опсежно дигитализоване. Битан корак у процесу одабира материјала за дигитализацију је упознавање са свим што је покривено ауторским правом.

Дигитализација[уреди | уреди извор]

Дигитализација је пренос грађе у дигитални формат, поступак снимања, складиштења и обраде садржаја кориштењем дигиталне камере, скенера и рачунара. Стављање грађе на Веб омогућава већу и бржу доступност корисницима широм света. Могу се израдити висококвалитетне копије јер се при умножавању не губи на квалитету. Дигитална грађа се не оштећује кориштењем, тј. квалитет с временом не нестаје и не умањује се употребом. Највећи проблем је дигитална заштита јер, бар за сада, дигитализација не значи нужно и заштиту. Такође је и врло скупа, а највећи су трошкови радне снаге.

ЛИДА[уреди | уреди извор]

Библиотеке у дигиталном добу (енгл. Libraries in the digital age - LIDA, ова годишња конференција и курс су започети 2000. године да би се околина упутила у библиотеке, информацијске системе и сервисе у дигиталном свету, те представили и решили могући проблеми. Сваке године излаже се нова „врућа” тема подељена у два дела. Први део односи се на истраживање и развој, а други део на праксу. ЛИДА спаја истраживаче, теоретичаре и изумитеље да би међусобно учили, расправљали и помагали једни другима.

Историја[уреди | уреди извор]

Рана историја библиотека је недовољно документована, мада је неколико кључних мислилаца повезано са појавом овог концепта.[3] Неки од претходника су Пол Отлеов и Хенри Ла Фонтенов пројекат Мунданеум, покушај који је започео 1895. године с циљем прикупљања и систематског каталогирања светског знања, с надом остваривања светског мира.[4] Успостављање дигиталне библиотеке је у потпуности било зависно од напретка у доба интернета. Тиме нису само обезбеђена средства за прикупљање дигиталне библиотеке, већ и приступ књигама милионима људи на светској мрежи.

Венивар Буш и Ј.C.Р. Ликлајдер су развили ову идеју у оквиру технологије доступне у њихове време. Буш је подржавао истраживања која су довела до развоја бомбе која је бачена на Хирошиму. Након што је видео катастрофу, желио је да створи машину која ће показати како технологија може довести до разумевања уместо уништења. Ова машина би обухватала радни сто са два екрана, прекидаче, дугмад, и тастатуру.[5] Он ју је назвао „Мемекс”. На овај начин појединци би могли брзо приступати ускладиштеним књигама и датотекама. Године 1956. Форд фондација је финансирала Ликлидера да анализира како библиотеке могу бити побољшане технологијом. Готово деценију касније, објављена је његова књига под називом „Библиотеке будућности” у којој је документована његова визија. Желео је да створи систем који би користио рачунаре и мреже како би људско знање било доступно људским потребама, а повратне информације би биле аутоматске за машинске сврхе. Овај систем је садржао три компоненте, корпус знања, питање и одговор. Ликлајдер је то назвао прокогнитивним системом.

Рани пројекти су били усредсређени на израду каталога електронских картица познатих као Онлине каталог јавног приступа (енгл. Online Public Access Catalog - OPAC). До 1980-их, успех ових настојања резултирао је да тиме да је ОПАЦ заменио традиционални каталог картица у многим академским, јавним и специјалним библиотекама. Ово је омогућило библиотекама да предузму додатне напоре како би подржале приступ ресурсима и прошириле приступ библиотечким материјалима изван појединачне библиотеке.

Рани примјр дигиталне библиотеке је Информативни центар за образовне ресурсе (енгл. Education Resources Information Center - ERIC), база података цитата и апстраката о образовању, која је створена 1964. године и била је онлајн доступна путем ДИАЛОГ система 1969. године.[6]

Године 1994, дигиталне библиотеке су постале видне захваљујући НСФ програму вредном $24,4 милион, који је спроведен у сарадњи с агенцијом НАСА, и са програмом агенције ДАРПА под именом Интелигентна интеграција информација.[7] Успешни истраживачки предлози доспели су са шест америчких универзитета.[8] Тиме су били обухваћени Карнеги Мелон универзитет, Универзитет Калифорније у Берклију, Универзитет у Мичигену, Универзитет Илиноиса, Универзитет Калифорније у Санта Барбари и Универзитет у Станфорду. Станфордска истраживања Сергеја Брина и Ларија Пејџа довела су до формирања Гугла.

Рани покушаји креирања модела за дигиталне библиотеке обухватају ДЕЛОС (енгл. Digital Library Reference Model)[9][10] и 5S оквир.[11][12]

Терминологија[уреди | уреди извор]

Термин дигиталне библиотеке је првобитно популарисала НСФ/ДАРПА/НАСА Дигитална библиотекарска иницијатива 1994. године.[13] Са расположивошћу рачунарских мрежа очекује се да ће информациони ресурси остати дистрибуирани и да ће им се приступати према потреби, док према Венивар Бушовом есеју Као што мислимо (1945) претпостављало да ће бити сакупљени и чувани у оквиру истраживачког Мемекса.

Термин виртуална библиотека је првобитно био наизменично кориштен са термином дигитална библиотека, док се у данашње време првенствено користи за библиотеке које су виртуалне у другом смислу (као што су библиотеке које агрегирају дистрибуирани садржај). У раним данима дигиталних библиотека расправљало се о сличностима и разликама између термина дигитални, виртуални и електронски.[14]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Wиттен, Иан Х.; Баинбридге, Давид Ницхолс (2009). Хоw то Буилд а Дигитал Либрарy (2нд изд.). Морган Кауфман. ИСБН 9780080890395. 
  2. ^ Ланаган, Јамес; Смеатон, Алан Ф. (септембар 2012). „Видео дигитал либрариес: цонтрибутиве анд децентрализед”. Интернатионал Јоурнал он Дигитал Либрариес. 12 (4): 159—178. дои:10.1007/с00799-012-0078-з. 
  3. ^ Лyнцх, Цлиффорд (2005). „Wхере До Wе Го Фром Хере? Тхе Неxт Децаде фор Дигитал Либрариес”. D-Либ Магазине (на језику: енглески). 11 (7/8). ИССН 1082-9873. Архивирано из оригинала 16. 1. 2018. г. Приступљено 30. 4. 2018. 
  4. ^ Стоцкер, Герфриед (1. 1. 2014). „Беyонд Арцхивес (ор тхе Интернет 100 yеарс бефоре тхе Интернет)”. Ур.: Магалхãес, Ана Гонçалвес; Беигуелман, Гиселле. Поссибле Футурес: арт, мусеумс анд дигитал арцхивес (на језику: енглески). ИСБН 9788575963548. Приступљено 30. 4. 2018. 
  5. ^ Бусх, Ванневар (јул 1945). „Ас Wе Маy Тхинк” (ПДФ). Тхе Атлантиц Монтхлy: 101—108. Архивирано из оригинала (ПДФ) 21. 4. 2018. г. Приступљено 30. 4. 2018. 
  6. ^ Боурне, Цхарлес П.; Хахн, Труди Беллардо (2003). А Хисторy оф Онлине Информатион Сервицес, 1963–1976 (на језику: енглески). МИТ Пресс. стр. 169—170. ИСБН 9780262261753. Приступљено 30. 4. 2018. „1696 Милестоне - ДИАЛОГ, wитх тхе ЕРИЦ датабасе, провидед тхе фирст инстанце оф еxтенсиве аваилабилитy оф абстрацтс онлине фор сеарцх оутпут.” 
  7. ^ Wиедерхолд, Гио (1993). „Интеллигент интегратион оф информатион”. АЦМ Сигмод Рецорд. 22 (2): 434—437. дои:10.1145/170036.170118. 
  8. ^ Бессер, Хоwард (2004). „Тхе Паст, Пресент, анд Футуре оф Дигитал Либрариес”. Ур.: Сцхреибман, Сусан; Сиеменс, Раy; Унсwортх, Јохн. А Цомпанион то Дигитал Хуманитиес (на језику: енглески). Блацкwелл Публисхинг Лтд. стр. 557—575. ИСБН 9781405103213. дои:10.1002/9780470999875.цх36. Архивирано из оригинала 10. 08. 2017. г. Приступљено 30. 4. 2018. 
  9. ^ Цандела, Леонардо; Цастелли, Донателла; Пагано, Пасqуале; Тханос, Цонстантино; Иоаннидис, Yаннис; Коутрика, Георгиа; Росс, Сеамус; Сцхек, Ханс-Јöрг; Сцхулдт, Хеико (2007). „Сеттинг тхе Фоундатионс оф Дигитал Либрариес”. D-Либ Магазине. 13 (3/4). ИССН 1082-9873. Архивирано из оригинала 16. 1. 2018. г. Приступљено 1. 5. 2018. 
  10. ^ L. Цандела ет ал.: Тхе ДЕЛОС Дигитал Либрарy Референце Модел - Фоундатионс фор Дигитал Либрариес. Версион 0.98, Фебруарy 2008 (ПДФ Архивирано 2008-08-28 на сајту Wayback Machine)
  11. ^ Гонçалвес, Марцос Андрé; Фоx, Едwард А.; Wатсон, Лаyне Т.; Кипп, Неилл А. (2004). „Стреамс, струцтурес, спацес, сценариос, социетиес (5с): А формал модел фор дигитал либрариес”. АЦМ Трансацтионс он Информатион Сyстемс (ТОИС). 22 (2): 270—312. дои:10.1145/984321.984325. 
  12. ^ Исах, Абдулмумин; Серема, Батланг Цомма; Мутсхеwа, Атхуланг; Кеноси, Лекоко (2013). „Дигитал Либрариес: Аналyсис оф Делос Референце Модел анд 5С Тхеорy”. Јоурнал оф Информатион Сциенце Тхеорy анд Працтице. 1 (4): 38—47. дои:10.1633/ЈИСТаП.2013.1.4.3. 
  13. ^ Фоx, Едwард А. (1999). „Тхе Дигитал Либрариес Инитиативе: Упдате анд Дисцуссион”. Буллетин оф тхе Америцан Социетy фор Информатион Сциенце. 26 (1). ИССН 2373-9223. Архивирано из оригинала 3. 4. 2018. г. Приступљено 30. 4. 2018. 
  14. ^ „дигитал либрариес, елецтрониц либрариес анд виртуал либрариес”. www2.хаwаии.еду. Архивирано из оригинала 7. 3. 2016. г. Приступљено 18. 1. 2016. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Дигитална библиотека на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Digitalna_biblioteka&oldid=27675428”