Душан Јерковић (песник)
| Душан Јерковић | |
|---|---|
| Датум рођења | 1903. |
| Место рођења | Петриња Аустроугарска |
| Датум смрти | 26. новембар 1942. (38/39 год.) |
| Место смрти | концентрациони логор Бота Норвешка |
Душан Јерковић (Петриња, 1903 — Норвешка 26. новембар 1942) је био новинар и песник[1]
Биографија[уреди | уреди извор]
Отац му је био сиромашни поштански чиновник, често премештан са службом из места у место, тако да је Душан основну школу започео у Петрињи, а завршио у Винковцима.
Учио је седам разреда класичне гимназије у Винковцима; осми разред и велику матуру завршио је у Другој мушкој гимназији у Београду као одличан ђак. После матуре уписао се на Филозофски факултет у Београду. Породица му је у то време била премештена у Лозницу, у Србији. Како га отац није могао редовно помагати од своје мале чиновничке плате он се за време студија углавном сам издржавао. Проводио је тежак живот без посла или радећи повремено као коректор у новинама. Нарочито је тај хлеб био горак када је, уз незнатну награду, кориговао готово сам режимски дневни лист „Југословенски гласник“, где је радио до физичког исцрпљивања и заморености. Најчешће је живео бедно, лишен најосновнијих средстава, проводећи живот песника бескућника, спавајући по парковима, на новоградњама, таванима и мансардама. Падала је у очи на београдским улицама његова боемска фигура са дугачком косом која му је почивала на раменима.
Сарађујући готово по свим југословенским листовима и часописима од 1923-4. до 1934-5. године, дакле за нешто више од једне деценије плодног и интензивног стварања, Душан Јерковић је био веома познат млађи песник између два рата. Његово име је везано за напоре модернистичких и напредних настојања у нашој поезији, која су, на овај или на онај начин, тражила и крчила нов поетски израз. Једно време је био боем, потукач и пролетер, Јерковић, иако није био најекстремнији у тражењу тих нових изражајних путева, био је, свакако, један од најталентованијих песника своје генерације који је у лирику лутања, беспућа и кошмара после Првог светског рата уткао неке нове тонове и нове уверљиве акценте.
У то време Јерковић се приближио напредном покрету и 1927. године је учествовао у противрежимским демонстрацијама у Београду. На барикадама код кафане „Руски цар“ био је по глави тешко контузован и пренесен у болницу. Поводом тога написао је огорчен чланак против зверског поступка београдске полиције према демонстрантима, радницима и студентима. Овај чланак је тада објавио дневни лист "Политика" на истакнутом месту.
Душан Јерковић је почео писати песме још као врло млад, у ђачкој клупи. Прву песму је написао када му је било тринаест година, а у деветнаестој години први пут је угледао своје штампано име. По психичким и лирским својствима неоромантичар, он је ускоро скренуо пажњу на себе својим непосредним, дубоко проживљеним песмама о скитничким ноћима на гладном градском плочнику, из којих је звонио ритам неке раздешености и изгубљености. Нарочито је запажена његова песма "Песник - вагабунда у ноћи" у којој је опевана судбина младих који нису могли наћи уточиште у капиталистичком поретку грубе силе, експлоатације и лажних конвенционалности.
- Из песме - "Песник - вагабунда у ноћи:"[2]
... Ја срце крваво носим кроз хладне улице града
- и пјано чезнем за обзорјем нову, несванулу зору
- и, док небесним сводом пасу немирна бела стада,
- усамљено лутам, бродоломник на мору.
- О, то крваво цвеће једне немирне младости,
- као сенке снова, одлетелих у ноћ!
- Песник - вагабунда, лутам, срцем пјаним од радости,
- чекајућ` нешто што никада не може доћ`...
У заједници са Ристом Ратковићем, Десимиром Благојевићем и Павлом Старчевићем, учествовао је у покретању неколико модернистичких часописа, као што су „Бела ревија“, „Чаша воде“, „Вечност“, „Рефлекс младих“, од којих су неки изашли само по један број. Као засебну књижицу издао је 1926. године љубавну поему "333", што је значило да поема садржи триста тридесет и три стиха. Фрагменте поеме „Поцепани хоризонти“ објавио је у загребачком „Вијенцу“ и у „Књизи другова“ - зборнику југословенске младе социјалне лирике, коју су уредили и издали у Кикинди Јован Поповић и Новак Симић. Овај зборник је запленила полиција 6. јануара 1929. године, чим је изашао из штампе, а његови уредници, са још неким сарадницима били су затворени и предати Суду за заштиту државе. Јерковић је такође сарађивао у часопису „Стожер“ у време када је овај био социјално и идеолошки напредно оријентисан.
После 1929. г. ређе објављује песме, посвећује се више писању репортажа за дневне листове. Касније је радио у Политици од 1934. сво до капитулације земље априла 1941. г. Као песник и новинар, он је имао симпатије за радне, угњетене људе и налазио се на страни напредног покрета. Већ првих дана окупације заузео је правилан, родољубив став против настојања окупатора и домаћих помагача, одбијајући да се упише у Новинарско удружење које су немци преузели и да сарађује у "Новом времену".
Ухапсила га је Специјална полиција 8. октобра 1941. године и новембра исте године упутила у концентрациони логор на Бањици. Марта 1942. отпремљен је са Бањице у Норвешку, где је подлегао суровим условима интернације у логору Бота, новембра 1942. године.