Дуговечност

С Википедије, слободне енциклопедије
Поређење очекиваног трајања живота мушкараца и жена при рођењу за земље и територије (према: CIA Factbook 2011) ознаћени одабраним мехурићима. Зелена испрекидана линија одговара једнаком трајању живота жена и мушкараца. Запремине 3Д мехурића су линеарно пропорционалне њиховој популацији.[1][2]

Дуговечност, или дужина живота, лонгевитет (енгл. longevity) је термин који се у демографији понекад користи као синоним за очекивана дужина живота. Међутим, „дуговјечност” се понекад односи само на посебно дуг живот припадника неке популације, док је „животни век”" увек дефинисан статистички као просечан број година преосталих у одређеном узрасту. На пример, очекивано трајање живота становника је по рођењу је исто као и просечна старост у тренутку смрти за све људе рођене у истој години. Дуговечност је најбоље схватити као израз за општу употребу, што значи типична дужина живота, а специфичне статистичке дефиниције треба разјаснити када је то потребно. Размишљања о дуговечности обично прекорачују признавање краткоће људског живота и укључују размишљање о методама да се живот продужи. Дуговечност је била тема не само за научне заједнице, него и за писце научне фантастике и утопијских романа. Постоји много потешкоћа у провери аутентичности максималног животног века икад, чак и по најсавременијим стандардима верификације, захваљујући нетачним или непотпуним евиденцијама датума рођења. Фикције, легенде и фолклор су сматрали или тврдили да је животни век у прошлости или будућности знатно дужи од оног који је процењен модерним стандардима, а непроверене дуговечности често говоре и о њиховом постојању у садашњости.

Историја[уреди | уреди извор]

Значајану констатацију је поменуо Диоген (око 250), која је најранија (или барем једна од најранијих) референци о „поузданим“ стогодишњацима датим од неког учењака, астроном Хипарх (око 185. – око 120. пне.), који је наводно био сигуран да је филозоф Демокрит од од Абдера (око 470/460. – око 370/360. пне.) живео 109 година. Све остале рачунице о Демокритовој старости, без било каквог конкретног доба, слажу се да је филозоф живео више од 100 година. Ова могућност је веројатно, с обзиром да се за многе старогрчке филозофе сматра да су живели дуже од 90 (нпр. Ксенофан са Колофона, око 570/565. - око 475/470. пне., Пир Елис, око 360. – око 270. пне.), Ератостен од Цирене (285. – око 190. пне.) итд. Случај Демокрит се разликује од случаја, на пример, Епименида са Крита (7/6. век пне.), за кога је речено да је живео 154, 157 или 290 година.

Недавно трајање живота[уреди | уреди извор]

На индивидуалну дуговечност утиче мноштво различитих фактора, а посебно пол, генетика, брига о здрављу, хигијена, исхрана, физичке активности, животни стил и општа култура живљења. Следи листа дуговечност у различитим типовима држава:[3]

Популацијске таблице живота показују пораст очекиване дужине живота:[1][4]

Дуговечне особе[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Најстарији људи

Геронтолошка истраживачка група је проверавала рекордну дуговечност по модерним стандардима, и припремила листу суперстогодишњака. Према њима, рекорди укључују следеће особе:

  • Герт Адријанс Бомгард (1788–1899, 110 година и 135 дана): прва особа која је прешла старост од 110 (21. септембра, 1898), а чија је старост проверена.
  • Жана Калман (1875–1997, 122 година и 164 дана): најстарија жена у историји чија је старост доказана савременим документима, што је уједно и једини документовани случај икад.
  • Сара Кнаус (1880–1999, 119 година и 97 дана): друга документовано најстарија особа у модерном добу Америке.
  • Џироемон Кимура (1897–2013): прославио свој 116. рођендан у априлу 2013. године, био је најстарији човек у историји чија је старост потврђена модерном документацијом, а преминуо је 12. јуна 2013. године.
  • Мисао Окава (1898–2015): умрла у 117. години, била најстарија особа у периоду од 12. јуна 2013. до 1. априла 2015.

Главни фактори[уреди | уреди извор]

Студије засноване на доказима показују да је дуговечност базирана на два главна фактора: генетици и начину живота.[5]

Генетика[уреди | уреди извор]

Студије близанаца су процениле да отприлике 20-30% варијација у људском животном веку може бити повезано са генетиком, док је остатак последица индивидуалног понашања и фактора животне средине који се могу модификовати.[6] Иако је преко 200 варијанти гена повезано са дуговечности према подацима америчко-белгијско-УК истраживачке базе података о људским генетским варијантама,[7] оне објашњавају само мали део наследности.[8]

Лимфобластоидне ћелијске линије установљене из узорака крви стогодишњака имају значајно већу активност протеина за поправку ДНК ПАРП (Поли АДП рибозилтрансфераза) него ћелијске линије млађих (20 до 70 година) особа.[9] Лимфоцитне ћелије стогодишњака имају карактеристике типичне за ћелије младих људи, како по њиховој способности да активирају механизам репарације након Х2О2 сублеталног оксидативног оштећења ДНК, тако и по експресији ПАРП гена.[10] Ови налази сугеришу да повећана експресија ПАРП гена доприноси дуговечности стогодишњака, у складу са теоријом оштећења ДНК старења.[11]

„Здравствени век, животни век родитеља и дуговечност су високо генетски повезани.“[12]

У јулу 2020. научници су, користећи јавне биолошке податке о 1,75 милиона људи са познатим животним веком, идентификовали 10 геномских локуса за које се чини да суштински утичу на здравствени век, животни век и дуговечност – од којих половина није раније пријављивана као значајна за читав геном, а већина је повезане са кардиоваскуларним болестима – и идентификују метаболизам хема као обећавајућег кандидата за даља истраживања у овој области. Њихова студија сугерише да високи нивои гвожђа у крви вероватно смањују, а гени укључени у метаболизам гвожђа вероватно повећавају број здравих година живота код људи.[13][12]

Начин живота[уреди | уреди извор]

Дуговечност је веома пластична особина, а особине које утичу на њене компоненте реагују на физичко (статичко) окружење и на широке промене животног стила: физичке вежбе, навике у исхрани, животни услови и фармацеутске и нутритивне интервенције.[14][15][16] Једна студија из 2012. је показала да чак и скромне количине слободног времена и физичке вежбе могу продужити животни век за чак 4,5 године.[17] Штавише, проширени развој фармацеутских производа који циљају на поремећаје повезане са узрастом тренутно је једно од најопсежније проучаваних и развијених области у којима научници развијају додатке исхрани као што су Елисијум, Хело100 или Трон који имају потенцијалне ефекте на процесе против старења,[18] или развијају лекове који циљају на наводне механизме старења, као што је случај са сенолитицима.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Лифе еxпецтанцy ат биртх, Цоунтрy Цомпарисон то тхе Wорлд”. ЦИА Wорлд Фацтбоок. УС Централ Интеллигенце Агенцy. Архивирано из оригинала 28. 05. 2014. г. Приступљено 12. 1. 2011. 
  2. ^ „Фиелд Листинг: Популатион, Цоунтрy Цомпарисон то тхе Wорлд”. ЦИА Wорлд Фацтбоок. УС Централ Интеллигенце Агенцy. Архивирано из оригинала 25. 12. 2018. г. Приступљено 12. 1. 2011. 
  3. ^ Тхе УС Централ Интеллигенце Агенцy, 2010, ЦИА Wорлд Фацтбоок, ретриевед 12 Јан. 2011, https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/index.html Архивирано на сајту Wayback Machine (7. новембар 2017)
  4. ^ The US Central Intelligence Agency, 2002, CIA World Factbook, retrieved 12 Jan. 2011, http://www.theodora.com/wfb/2002/index.html
  5. ^ Marziali C (7. 12. 2010). „Reaching Toward the Fountain of Youth”. USC Trojan Family Magazine. Архивирано из оригинала 13. 12. 2010. г. Приступљено 7. 12. 2010. 
  6. ^ vB Hjelmborg J, Iachine I, Skytthe A, Vaupel JW, McGue M, Koskenvuo M, et al. (април 2006). „Genetic influence on human lifespan and longevity”. Human Genetics. 119 (3): 312—321. PMID 16463022. S2CID 8470835. doi:10.1007/s00439-006-0144-y. 
  7. ^ „LongevityMap”. Human Ageing Genomic Resources. senescence.info by João Pedro de Magalhães. n.d. Приступљено 2013-09-23. 
  8. ^ Budovsky A, Craig T, Wang J, Tacutu R, Csordas A, Lourenço J, et al. (октобар 2013). „LongevityMap: a database of human genetic variants associated with longevity”. Trends in Genetics. 29 (10): 559—560. PMID 23998809. doi:10.1016/j.tig.2013.08.003. 
  9. ^ Muiras ML, Müller M, Schächter F, Bürkle A (април 1998). „Increased poly(ADP-ribose) polymerase activity in lymphoblastoid cell lines from centenarians”. Journal of Molecular Medicine. 76 (5): 346—354. PMID 9587069. S2CID 24616650. doi:10.1007/s001090050226. 
  10. ^ Chevanne M, Calia C, Zampieri M, Cecchinelli B, Caldini R, Monti D, et al. (јун 2007). „Oxidative DNA damage repair and parp 1 and parp 2 expression in Epstein-Barr virus-immortalized B lymphocyte cells from young subjects, old subjects, and centenarians”. Rejuvenation Research. 10 (2): 191—204. PMID 17518695. doi:10.1089/rej.2006.0514. 
  11. ^ Bernstein H, Payne CM, Bernstein C, Garewal H, Dvorak K (2008). Cancer and aging as consequences of un-repaired DNA damage. In: New Research on DNA Damages (Editors: Honoka Kimura and Aoi Suzuki) Архивирано на сајту Wayback Machine (25. октобар 2014) Нова Сциенце Публисхерс, Инц., Неw Yорк, Цхаптер 1, пп. 1-47. опен аццесс, бут реад онлy ISBN 1604565810. ISBN 978-1604565812.
  12. ^ а б Timmers PR, Wilson JF, Joshi PK, Deelen J (јул 2020). „Multivariate genomic scan implicates novel loci and haem metabolism in human ageing”. Nature Communications. 11 (1): 3570. Bibcode:2020NatCo..11.3570T. PMID 32678081. doi:10.1038/s41467-020-17312-3 Слободан приступ.  Text and images are available under a Creative Commons Attribution 4.0 International License.
  13. ^ „Blood iron levels could be key to slowing ageing, gene study shows”. phys.org (на језику: енглески). Приступљено 18. 8. 2020. 
  14. ^ Govindaraju D, Atzmon G, Barzilai N (март 2015). „Genetics, lifestyle and longevity: Lessons from centenarians”. Applied & Translational Genomics. 4: 23—32. PMC 4745363 Слободан приступ. PMID 26937346. doi:10.1016/j.atg.2015.01.001. 
  15. ^ Passarino G, De Rango F, Montesanto A (2016-04-05). „Human longevity: Genetics or Lifestyle? It takes two to tango”. Immunity & Ageing. 13 (1): 12. PMC 4822264 Слободан приступ. PMID 27053941. doi:10.1186/s12979-016-0066-z. 
  16. ^ Dato S, Rose G, Crocco P, Monti D, Garagnani P, Franceschi C, Passarino G (јул 2017). „The genetics of human longevity: an intricacy of genes, environment, culture and microbiome”. Mechanisms of Ageing and Development. 165 (Pt B): 147—155. PMID 28390822. S2CID 13654470. doi:10.1016/j.mad.2017.03.011. 
  17. ^ Moore SC, Patel AV, Matthews CE, Berrington de Gonzalez A, Park Y, Katki HA, et al. (2012). „Леисуре тиме пхyсицал ацтивитy оф модерате то вигороус интенситy анд морталитy: а ларге поолед цохорт аналyсис”. ПЛОС Медицине. 9 (11): е1001335. ПМЦ 3491006 Слободан приступ. ПМИД 23139642. дои:10.1371/јоурнал.пмед.1001335. 
  18. ^ Ваисерман, Алеxандер; Лусхцхак, Олех (2017-07-20). „Имплементатион оф лонгевитy-промотинг супплементс анд медицатионс ин публиц хеалтх працтице: ацхиевементс, цхалленгес анд футуре перспецтивес”. Јоурнал оф Транслатионал Медицине (на језику: енглески). 15 (1): 160. ИССН 1479-5876. ПМЦ 5520340 Слободан приступ. ПМИД 28728596. дои:10.1186/с12967-017-1259-8. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Дуговечност на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Dugovečnost&oldid=27675119”