Енглеска књижевност

С Википедије, слободне енциклопедије

Енглеска књижевност је појам којим су обухваћена сва књижевна дела настала на енглеском језику на Британским острвима, укључујучи и Ирску, од 7. века до савременог доба. Књижевност настала на енглеском језику изван Британских острва се засебно проучавају у склопу америчке, аустралијске, канадске и новозеландске књижевности.[1]

Енглески језик се развио током периода од више од 1400 година.[2] Најраније форме енглеског, сет англофризијских дијалеката донели су у Велику Британију англосаксонски насељеници у петом веку, а називају се староенглески. Средњеенглески је настао током једанаестог века Норманским освајањем Енглеске.[3] Рани модерни енглески је настао у касном 15. веку са увођењем штампарске машине у Лондон и Библијом краља Џејмса као и великом променом самогласника.[4] Кроз утицај Британског царства, енглески језик се раширио широм света почевши од 17. века.

Историја[уреди | уреди извор]

Староенглеска књижевност (до 1066)[уреди | уреди извор]

Прва страна епске песме Беовулф

Староенглеска књижевност, или англосаксонска књижевност, обухвата сачувану књижевност написану на староенглеском у Англосаксонској Енглеској, у периоду након насељавања Саксонаца и других германских племена у Енглеској (Јути и Англи) ц. 450, након повлачења Римљана, и „окончава се убрзо након Норманског освајања” 1066. године.[5] Ти радови обухватају жанрове као што је епска поезија, хагиографија, сермони, преводи Библије, правни радови, хронике и загонетке.[6] Све заједно сачувано је око 400 рукописа из тог периода.[6]

Из најстаријег доба англосаске књижевности потичу наративна песма „Видсит” о легендарним племенима, дворовима и краљевствима, елегијске песме „Луталац” (The Wanderer) и „Поморац” (The Seafarer) о удаљености од дома, самоћи и погибији на мору и друге.

Епска песма Беовулф је најстарији и највећи споменик читавог германског песништва,[7] и најстарији јуначки еп настао у западној Европи након раздобља класичне антике. Има више од 3000 стихова. Аутор је непознат. Настао је веројатно око 8. века, а сачуван у рукопису из 10. века. Беовулф је нећак краља Хигелаца, јунак из племена Гаета с подручја данашње јужне Шведске. Долази у помоћ данском краљу Хротгару чије краљевство и поданике напада чудовиште Грендел, а затим и Гренделова мајка. Беовулф их обоје побеђује. Враћа се кући и постаје краљем. Након дуге срећне владавине змај напада и његову земљу те му се Беовулф супротставља с групом младих ратника. У борби гине, иако успева да надвлада змаја.[8] Ова су дела настала на битно другачијој верзији енглескога од данашње па су као књижевно штиво доступна углавном ужем кругу стручњака који их проучава.[7]

Доласком хршћанства у поезију на енглеском тлу улазе библијски мотиви и легенде („Егзод”, „Јудит”, „Сан о крсту”, „Крст”). Јавља се нова школа коју предводе песници Кадмон и Синевулф.[7] Краљ Алфред Велики (крај 9. века) удара темеље енглеској прози својом редакцијом „Англосаске хронике”. С латинског је превео и дела Орозија („Историја против пагана”), Боетија („О утехи филозофије”) и Беде („Црквена историја народа Англа”"). Његови настављачи у 11. веку су Алфрик и Вулфстан.[7] Међу рукописима из староенглеског (англосаског) раздобља су проповедке и приче о животима светаца, преводи Библије и црквених списа, англосаске хронике и историјско-наративни списи, закони, опоруке и други правни документи, записи из подручја граматике, медицине и географије, те поезија.

Средњоенглеско раздобље (1066–1485)[уреди | уреди извор]

Након битке код Хастингса (1066) Нормани освајају Енглеску с југа. Доносе француски језик и културу. Почиње широки процес стапања Нормана и Англосаса у будући енглески народ.[9] У идућа два века два се језика теже усугласити и интегрисати. Јавља се двојезичност и различити процеси консолидације. На француском се у Енглеској пише и чита од 12. до касног 14. века, а истовремено од 1204. нормански освајачи усвајају енглески идентитет и језик. У енглески улази све више француских речи. Такав се енглески профилира као језик на којем се издају књиге и на којем читају тадашњи учени кругови читатеља. Лондон се успоставља као главни град. У формирању лондонског дијалекта јачи су утицаји са севера (из универзитетских градова Оксфорда и Кембриџа, те с подручја Мидландса) него с југа.

Ранија дела су побожног типа: „Ормулум”, „Handlyng Synne”, „Правила за испоснице”.[10] Велшки црквењак Џефри од Монмута пише фиктивну „Историју краљева Британије” на латинском језику (вероватно око 1136). У њој заокружује келтске легенде о краљу Артуру и витезовима Округлог стола, тему која је стално присутна у енглеској књижевности. Те легенде даље обрађују нормански писац Вејко на француском језику („Geste des Bretons”), а на енглескоме Лејамон, који у епу „Брут” осим о Артуру пева и о древним британским краљевима Цимбелину и Лиру, чији лик ће касније преузети Шекспир за своју познату трагедију Краљ Лир. С појавом Лејамона почетком 13. века у енглеској књижевности се поступно учвршћује и концепт аутора. „Брут” је први национални спев на енглеском језику. Лејамон је преузео тему од Вејда и грађу из других извора, те саставио еп о постанку Британије кроз два века између одласка Римљана и појаве првих британских култура.[11]

У 13. веку настају прва црквена приказања, али и световна лирика („Песма кукавице” и „Сова и славуј”), сатире, моралне проповедке и хумористичне анегдоте. Француски утицаји очитују се кроз улазак љубавних тема у књижевност, што нарочито потиче из провансалске традиције трубадура који су певали о удварању недостижној, идеализованој дами. Почињу се славити „женске” врлине стрпљења, чекања, лепоте и верности (што потиче од античког митског лика Пенелопе). Велик утицај у формирању канона и начина обраде љубавне тематике и жене је извршио француски „Le Roman de la Rose”.

Аутори средњоенглеског раздобља нису нужно увек писали на енглеском. Француски и латински језик и даље су присутни као језици на којима се пише, и то француски посебно на двору, а латински у црквеним редовима. Јачи замах у књижевности догађа се више од сто година након настанка Лајамоновог Брута. Средином 14. века се јављају први енглески аутори у модерном смислу. Вилијам Лангланд (око 1330–1400) у спеву „Пирс Орач” (Piers Plowman) уједињује енглеске традиције с француским утицајима. У спеву приказује поквареност црквених и дворских кругова, и патњу сиромаха. Из овог раздобља потиче и једна од најбољих обрада легенди о краљу Артуру, спев „Гавејн и зелени витез” (Sir Gawain and the Green Knight, око 1370) анонимног аутора којем се приписује и ауторство лирске алегорије „Бисерка” (Pearl). Та су дела још увек писана у алитерацијском стиху. Први који се доследно служи римом уместо алитерације је Џон Говер (око 1330–1408). Своје најпознатије дело „Исповест заљубљеног” (Confessio Amantis), опсежну збирку прича у осмерцима, је написао на енглеском, а остала дела на латинском и француском.[11]

Први прави песник и један од највећих у енглеској књижевности је Џефри Чосер (око 1342–1400). Писао је готово искључиво на енглеском. Рођен је у имућној грађанској породици. Није био професионални књижевник – тај се концепт појављује на енглеском тлу неколико векова касније. Радио је у јавној служби (на двору) и послом боравио у Кенту, Француској, и двапут у Италији, где се упознао с делом Дантеа, Петрарке и Бокача.[11] Преводећи с француског, у енглеско песништво уноси француску метрику. Од Италијана, првенствено Бокача, преузима једанаестерац. Његов спев „Троило и Кресида”, писан по узору на Бокачов „Филострато”, је први и знаменити енглески роман у стиховима.[7] Главно Чосерово дело су Кентерберијске приче (The Canterbury Tales), збирка новела у стиховима. Веројатно ју је почео писати око 1387. Радња је смештена на лондонско подручје Чосеровог доба.[11] Тринаесторо људи ходочасти из Саутварка у Кентерберију те свако од њих у одласку и повратку приповеда по две приче. До краја живота Чосер је написао мање од четвртине планираних прича у којима је мајсторски приказао низ тема и мотива из свих слојева ондашњег друштва.

У 15. веку књижевност у Енглеској опада, али се у Шкотској под утицајем Чосера јавља низ снажних, оригиналних песника (V. Данбар, шкотски краљ Џејмс I, Р. Хенрисон и Гавин Даглас). У Енглеској, око 1470. године Томас Малори у прози препричава француске и енглеске легенде о краљу Артуру, у виду Смрти Артурове. У то доба настаје и већина народних балада.[7]

Ренесанса (1500–1660)[уреди | уреди извор]

Период ренесансе је обележен откићем нових континената, великим интересом за проучавање античких класика, и рађањем нове науке. Након што је Вилијам Кекстон увео штампарску пресу у Енглеску 1476. године, колоквијална књижевност је цветала.[12] Реформација је инспирисала продукцију народне литургије што је довело до објављивања Књиге уобичајених молитви (1549), са трајним утицајем на књижевни језик. Енглеска ренесанса је била културни и уметнички покрет у Енглеској од касног 15. до 17. века. Она је повезана с панеуропским ренесансом за коју се обично сматра да јзе започела у Италији у касном 14. веку. Попут већег дела северне Европе, у Енглеској се мало тога догађало до једног века касније. Ренесансни стил и идеје су веома спорим темпом пенетрирале Енглеску, и елизабетанско доба из друге половине 16. века се обично сматра највишим ступњем енглеске ренесансе.[13]

Италијански утицај се исто таком може наћи у поезији Томаса Вајата (1503–1542), једног од најранијих енглеских ренесансних песника. Он је одговоран за многе изуме у енглеској поезији, и заједно са Хенријем Хауардом (1516/1517–1547) увео је сонет из Италије у Енглеску у раном 16. веку.[14][15][16]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Јохн Муллан, Мицхаел Цорднер и др., Енглисх литературе, Енцyцлопæдиа Британница, Енцyцлопæдиа Британница Инц., 27. 12. 2017. (приступљено 2. 1. 2018.)
  2. ^ „Хоw тхе Енглисх Лангуаге хас еволвед тхроугх хисторy”. цхилдренсуниверситy.манцхестер.ац.ук/. Манцхестер Университy. 
  3. ^ Црyстал 2003б, стр. 30.
  4. ^ „Хоw Енглисх еволвед инто а глобал лангуаге”. ББЦ Неwс. ББЦ. 20. 12. 2010. Приступљено 9. 8. 2015. 
  5. ^ Драббле 1996, стр. 323.
  6. ^ а б Ангус Цамерон (1983). "Англо-Саxон литературе" ин Дицтионарy оф тхе Миддле Агес, вол. 1, пп. 274–88.
  7. ^ а б в г д ђ ЛЗМК, Хрватска енциклопедија, Енглези (приступљено 2. јануара 2018.)
  8. ^ Књиге: Беоwулф, превео Мате Марас, артесор.хр (приступљено 2. сијечња 2018.)
  9. ^ ЛЗМК, Хрватска енциклопедија, Нормани (приступљено 2. сијечња 2018.)
  10. ^ Оусбy, Иан (1996) [1988]. Тхе Цамбридге Гуиде то Литературе ин Енглисх. Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс. стр. 598—599. ИСБН 978-0-521-44086-8. Приступљено 9. 6. 2014. 
  11. ^ а б в г Роналд Цартер, Јохн МцРае, Тхе Роутледге Хисторy оф Лиретауре ин Енглисх (Бритаин анд Иреланд), Роутледге: Лондон; Неw Yорк, 2001.
  12. ^ Тхе Оxфорд Цомпанион то Енглисх Литературе (1996), п. 182.
  13. ^ А Цомпанион то Енглисх Ренаиссанце Литературе анд Цултуре, ед. Мицхаел Хаттаwаy (2000)
  14. ^ Тиллyард 1929.
  15. ^ Бурроw 2004.
  16. ^ Wард ет ал. 1907–21, 3.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Давиес, Марион Wyнне, ур. (1990), Тхе Блоомсбурy Гуиде то Енглисх Литературе, Неw Yорк: Прентице Халл .
  • Драббле, Маргарет, ур. (1996), Тхе Оxфорд Цомпанион то Енглисх Литературе, Оxфорд: Оxфорд Университy Пресс .
  • Фулк, РД; Цаин, Цхристопхер M (2003), А Хисторy оф Олд Енглисх Литературе, Малден: Блацкwелл .
  • Киернан, Кевин (1996), Беоwулф анд тхе Беоwулф Манусцрипт, Анн Арбор, MI: Университy оф Мицхиган, ИСБН 978-0-472-08412-8 .
  • Орцхард, Андy (2003), А Цритицал Цомпанион то Беоwулф, Цамбридге: ДС Бреwер .
  • Робинсон, Фред C (2001), Тхе Цамбридге Цомпанион то Олд Енглисх Литературе, Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс, стр. 143 .
  • Толкиен, Јохн Роналд Реуел (1958), Беоwулф: Тхе Монстерс анд тхе Цритицс, Лондон: Оxфорд Университy Пресс .
  • Wард, АW; Wаллер, АР; Трент, WП; Ерскине, Ј; Схерман, СП; Ван Дорен, C, ур. (1907), Хисторy оф Енглисх анд Америцан литературе, Неw Yорк: ГП Путнам’с Сонс Университy Пресс .
  • Гиббс, Антонy (1971). „Маннyнг оф Брунне, Роберт”. Ур.: Даицхес, Давид. Тхе Пенгуин Цомпанион то Литературе. Волуме 1: Бритаин анд тхе Цоммонwеалтх. Хармондсwортх: Пенгуин. ИСБН 978-0-14-051034-8. 
  • Пеарсалл, Дерек (1977). Олд Енглисх анд Миддле Енглисх Поетрy. Тхе Роутледге Хисторy оф Енглисх Поетрy, Вол. 1. Лондон: Роутледге & Кеган Паул. ИСБН 978-0-7100-8396-8. 
  • Схепхерд, Г. Т. (1970). „Еарлy Миддле Енглисх Литературе”. Ур.: Болтон, W. Ф. Тхе Миддле Агес. Тхе Спхере Хисторy оф Литературе ин тхе Енглисх Лангуаге, Вол. 1. Лондон: Спхере. 
  • Сисам, Кеннетх, ур. (1964) [1921]. Фоуртеентх Центурy Версе & Просе. Оxфорд: Цларендон Пресс. 
  • Сулленс, Иделле, ур. (1983). Роберт Маннyнг: Хандлyнг Сyнне. Бингхамтон: Медиевал анд Ренаиссанце Теxтс & Студиес. 
  • Wилкинсон, Б. (2013) [1969]. Тхе Латер Миддле Агес ин Енгланд, 1216–1485. Лондон: Лонгман. ИСБН 9780582480322. 
  • Алеxандер, Мицхаел, ур. (1995), Беоwулф: А Глоссед Теxт, Пенгуин .
  • Бакер, Петер С. (2003), Интродуцтион то Олд Енглисх, Оxфорд: Блацкwелл Публисхинг, ИСБН 978-0631234548, ОЦЛЦ 315514208 
  • Бенсон, Ларрy D. (1966), „Тхе Литерарy Цхарацтер оф Англо-Саxон Формулаиц Поетрy”, Публицатионс оф тхе Модерн Лангуаге Ассоциатион, 81 (5): 334—41, ЈСТОР 460821, дои:10.2307/460821 .
  • Бјорк, Роберт; Нилес, Јохн (1998), А Беоwулф Хандбоок, Линцолн, НЕ: Университy оф Небраска, ИСБН 978-0803261501 
  • Блацк, Јосепх, ур. (2009), Тхе Броадвиеw Антхологy оф Бритисх Литературе, 1: Тхе Медиевал Период (2нд изд.), Броадвиеw Пресс .
  • Босwортх, Јосепх; Толлер, Тхомас Нортхцоте (1889), Ан Англо-Саxон Дицтионарy, Архивирано из оригинала 2019-07-17. г., Приступљено 2016-09-12 .
  • Цампбелл, Алистаир (1972), Енларгед Адденда анд Цорригенда то тхе Супплемент оф Ан Англо-Саxон Дицтионарy Басед он тхе Манусцрипт Цоллецтионс оф Јосепх Босwортх, ИСБН 978-0198631101 .
  • Цамерон, Ангус (1982), „Англо-Саxон Литературе”, Дицтионарy оф тхе Миддле Агес, стр. 274—288, ИСБН 978-0-684-16760-2 .
  • Цросслеy-Холланд, Кевин, транс. (1999), Тхе Англо-Саxон Wорлд: Ан Антхологy, ИСБН 9780192835475 .
  • Цроwне, D.К. (1960), „Тхе Херо он тхе Беацх: Ан Еxампле оф Цомпоситион бy Тхеме ин Англо-Саxон Поетрy”, Неупхилологисцхе Миттеилунген, 61 (4): 362—372, ЈСТОР 43342043 
  • Дане, Јосепх А. (1982), „Финнсбурх анд Илиад IX: А Греек Сурвивал оф тхе Медиевал Германиц Орал-Формулаиц Тхеме Тхе Херо он тхе Беацх”, Неопхилологус, 66 (3): 443—449, дои:10.1007/БФ01998989 .
  • Доwнеy, С. (фебруар 2015), „Ревиеw оф Тхе Датинг оф Беоwулф: А Реассессмент, ед. бy Леонард Неидорф”, Цхоице Ревиеwс Онлине, 52 (6), дои:10.5860/ЦХОИЦЕ.187152 .
  • Драббле, Маргарет, ур. (1985), „Елегиес”, Тхе Оxфорд Цомпанион то Енглисх ЛитературеНеопходна слободна регистрација (5тх изд.), Оxфорд Университy Пресс, ИСБН 978-0-19-866130-6 .
  • Фолеy, Јохн M. (1985), Орал-Формулаиц Тхеорy анд Ресеарцх: Ан Интродуцтион анд Аннотатед Библиограпхy, Гарланд .
  • Франзен, Цхристине (1991), Тхе Тремулоус Ханд оф Wорцестер: а Студy оф Олд Енглисх ин тхе Тхиртеентх Центурy, Оxфорд: Цларендон Пресс, ИСБН 0198117426 .
  • Фрy, Доналд К. (1987), „Тхе Цлифф оф Деатх ин Олд Енглисх Поетрy”, Ур.: Фолеy, Јохн Милес, Цомпаративе Ресеарцх ин Орал Традитионс: А Мемориал фор Милман Паррy, Славица, стр. 213—34 .
  • Хамер, Рицхард Фредерицк Сангер (2015), А цхоице оф Англо-Саxон версе, Лондон: Фабер & Фабер Лтд., ИСБН 9780571325399, ОЦЛЦ 979493193 .
  • Хилл, Јоyце (2002), „Цонфронтинг 'Германиа Латина': цхангинг респонсес то Олд Енглисх библицал версе”, Ур.: Лиузза, Р.M., Тхе поемс оф МС Јуниус 11: басиц реадингс, стр. 1—19 .
  • Хоwе, Ницхолас (2012), „Сцуллионспеак: Рев. оф Хеанеy, Беоwулф”, Ур.: Сцхулман, Јана К.; Сзармацх, Паул, Беоwулф ат Каламазоо: Ессаyс он Транслатион анд Перформанце, Студиес ин Медиевал Цултуре, 50, Каламазоо: Медиевал Институте Публицатионс, стр. 347—58, ИСБН 9781580441520 .
  • Хуппé, Бернард Ф. (1959), Доцтрине анд Поетрy: Аугустине'с Инфлуенце он Олд Енглисх Поетрy, СУНY Пресс .
  • Кер, Неил Р. (1990) [1ст ед. 1957], Цаталогуе оф Манусцриптс цонтаининг Англо-Саxон (2нд изд.), Оxфорд Университy Пресс .
  • Линд, Царол (2007), Риддлинг тхе воицес оф отхерс: Тхе Олд Енглисх Еxетер Боок риддлес анд а педагогy оф тхе анонyмоус (Пх.D.), Иллиноис Стате Университy .
  • Магоун, Францис П. (1953), „Тхе Орал-Формулаиц Цхарацтер оф Англо-Саxон Нарративе Поетрy”, Спецулум, 28 (3): 446—67, ЈСТОР 2847021, дои:10.2307/2847021 .
  • Митцхелл, Бруце (1985), Олд Енглисх Сyнтаx, Неw Yорк: Цларендон Пресс, ИСБН 0198119445 .
  • Моесснер, Лило (1989), Еарлy Миддле Енглисх Сyнтаx, Тüбинген: M. Ниемеyер, ИСБН 3484302070 .
  • Моффат, Доуглас (1987), Тхе Соул'с Аддресс то тхе Бодy: тхе Wорцестер Фрагментс, Еаст Лансинг: Цоллеагуес Пресс, ИСБН 0937191019 .
  • Мустаноја, Тауно Ф. (2016), А Миддле Енглисх Сyнтаx: Партс оф Спеецх, Амстердам: Јохн Бењаминс Публисхинг Цомпанy, ИСБН 9789027212405 .
  • Неидорф, Леонард, ур. (2014), Тхе Датинг оф Беоwулф: А Реассессмент, Цамбридге: D.С. Бреwер, ИСБН 9781843843870 .
  • О'Доннелл, Даниел Паул (2005), Цæдмон'с Хyмн: А Мулти-Медиа Студy, Едитион анд Арцхиве, D.С. Бреwер .
  • Лерер, Сетх (1997), „Генре оф тхе Граве анд тхе Оригинс оф тхе Миддле Енглисх Лyриц”, Модерн Лангуаге Qуартерлy, 58: 127—61, дои:10.1215/00267929-58-2-127 .
  • Паркес, M.Б. (2007), „Раедан, ареццан, смеаган: Хоw тхе Англо-Саxонс реад”, Англо-Саxон Енгланд / 26, Цамбридге Унив. Пресс, ИСБН 9780521038515, ОЦЛЦ 263427328 .
  • Попе, Јохн C. (1942), Тхе Рхyтхм оф Беоwулф: ан интерпретатион оф тхе нормал анд хyперметриц версе-формс ин Олд Енглисх поетрy, Yале Университy Пресс .
  • Поwелл, К. (2009), „Викинг инвасионс анд маргинал аннотатионс ин Цамбридге, Цорпус Цхристи Цоллеге 162”, Англо-Саxон Енгланд / 37, Цамбридге Университy Пресс, ИСБН 9780521767361, ОЦЛЦ 444440054 .
  • Ремелy, Паул Г. (2005), „Алдхелм ас Олд Енглисх Поет: Еxодус, Ассер, анд тхе Дицта Æлфреди”, Ур.: Катхерине О’Бриен О’Кееффе; Андy Орцхард, Латин Леарнинг анд Енглисх Лоре: Студиес ин Англо-Саxон Литературе фор Мицхаел Лапидге, Университy оф Торонто Пресс, стр. 90—108 .
  • Роwлеy, Схарон M. (2011а), Тхе Олд Енглисх версион оф Беде'с Хисториа Еццлесиастица, Боyделл & Бреwер, Архивирано из оригинала 2016-05-05. г., Приступљено 2011-05-09 .
  • Роwлеy, Схарон (2011б), „‘Иц Беда’...‘Цwæð Беда’: Реинсцрибинг Беде ин тхе Олд Енглисх Хисториа Еццлесиастица Гентис Англорум”, Ур.: Царрутхерс, Лео; Цхаи-Елсхолз, Раелеен; Силец, Татјана, Палимпсестс анд тхе Литерарy Имагинатион оф Медиевал Енгланд, Палграве Мацмиллан, стр. 95—113 .
  • Сцхиппер, Wиллиам (септембар 1997), „Тхе Wорцестер Тремулоус Сцрибе анд тхе Æлфриц Манусцриптс”, Јоурнал оф Енглисх Лингуистицс, 25 (3)): 183—201, дои:10.1177/007542429702500302 
  • Седгефиелд, Wалтер Јохн, ур. (1899), Кинг Алфред'с Олд Енглисх Версион оф Боетхиус: Де цонсолатионе пхилосопхиае (објављено 1968) .
  • Сиеверс, Едуард (1893), Алтгерманисцхе Метрик, Халле .
  • Сингер, Самуел Wеллер (1845), Тхе Департинг Соул'с Аддресс то тхе Бодy: А Фрагмент оф а Семи-Саxон Поем, Дисцоверед Амонг тхе Арцхивес оф Wорцестер Цатхедрал Бy Сир Тхомас Пхиллиппс, Барт. wитх ан Енглисх Транслатион, Лондон: Луке Јамес Хансард & Цо. .
  • Смитх, А.Х., ур. (1978) [1933], Тхрее Нортхумбриан Поемс, Университy оф Еxетер Пресс .
  • Станлеy, Е.Г. (1975), Имагининг тхе Англо-Саxон Паст: Тхе Сеарцх фор Англо-Саxон Паганисм анд Англо-Саxон Триал бy Јурy, Боyделл & Бреwер (објављено 2000) .
  • Сwеет, Хенрy (1908), Ан Англо-Саxон Реадер (8тх изд.), Оxфорд: Цларендон Пресс .
  • Тееуwен, M. (2016-01-01), „Тхрее аннотатед леттер манусцриптс: сцхоларлy працтицес оф религиоус Франкс ин тхе маргин унвеилед”, Религиоус Франкс. Религион анд поwер ин тхе Франкисх Кингдомс. Студиес ин хоноур оф Маyке де Јонг., Манцхестер Университy Пресс, ИСБН 9780719097638, ОЦЛЦ 961212148 .
  • Толкиен, Ј. Р. Р. (1983), Толкиен, Цхристопхер, ур., Тхе Монстерс анд тхе Цритицс, анд Отхер Ессаyс, Георге Аллен анд Унwин, ИСБН 978-0-04-809019-5 .
  • Тресцхоw, Мицхаел; Гилл, Парамјит; Сwартз, Тим Б. (2009), „Кинг Алфред'с Сцхоларлy Wритингс анд тхе Аутхорсхип оф тхе Фирст Фифтy Просе Псалмс”, Хероиц Аге, 12 .
  • Вернон, Едwард Јохнстон (1861), А Гуиде то тхе Англо-Саxон Тонгуе: А Граммар (2нд изд.), Лондон: Јохн Русселл Смитх .
  • Wоодринг, Царл (1995), Тхе Цолумбиа Антхологy оф Бритисх Поетрy, стр. 1, ИСБН 9780231515818 .
  • Wренн, Цхарлес Леслие (1967), А Студy оф Олд Енглисх Литературе, Нортон, ИСБН 978-0393097689 .

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Енглеска књижевност на Викимедијиној остави.
Библиотечки ресурси о
Енглисх литературе
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Engleska_književnost&oldid=27675263”