Глицилциклин

С Википедије, слободне енциклопедије

Глицилциклини су нова класа антибиотика која је изведена из тетрациклина. Ови тетрациклински аналози су специфично дизајнирани да превазиђу два широко заступљена механизма тетрациклинске резистанције, наиме резистанцију посредовану стицањем ефлукс пумпи и/или рибозомалном протекцијом. До сада је само један глицилциклински антибиотик ушао у клиничку употребу: тигециклин.

Механизам дејства[уреди | уреди извор]

Глицилциклински антибиотици имају сличан механизам дејства са тетрациклинским антибиотицима. Они блокирају протеинску синтезу и тако спречавају бактеријску репродукцију. Обе класе антибиотика се везују за 30С рибозомалну подјединицу и спречавају везивање амино-ацил тРНК за А место рибозома. Међутим, глицилциклини се ефективније везују од тетрациклина.[1]

Механизам резистанције[уреди | уреди извор]

Док глицилциклини имају већу ефикасност против организама са тетрациклинском резистанцијом посредованом стицањем ефлукс пумпи и/или рибозомалном протекцијом, они нису ефективни против организама са хромозомалним ефлукс пумпама, као што су Pseudomonas и Proteeae.[2]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Бергерон Ј; Аммирати M; Данлеy D; et al. (1996). „Glycylcyclines bind to the high-affinity tetracycline ribosomal binding site and evade Tet(M)- and Tet(O)-mediated ribosomal protection”. Antimicrob. Agents Chemother. 40 (9): 2226—8. PMC 163507Слободан приступ. PMID 8878615. 
  2. ^ Livermore DM (2005). „Tigecycline: what is it, and where should it be used?”. J. Antimicrob. Chemother. 56 (4): 611—4. PMID 16120626. doi:10.1093/jac/dki291. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]