Хипергликемија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Хyперглyцемиа
Хyперглyцемиа.пнг
Бели хексагони на слици представљају молекуле глукозе, који се умножавају на доњој слици.
Специјалностиендокринологија

Хипергликемија је стање повишеног нивоа шећера у крви, изнад 6,1 милимола по литру. Ово стање се најчешће повезује са стресним ситуацијама, било то инфекције или нека друга обољења, екстремни физички напор, емоционални стрес итд. У савременој медицини хипергликемија углавном представља манифестацију шећерне болести, односно знак лоше регулисане болести.[1]

Хипергликемије код оболелих од шећерне болести могу настати због неадекватне терапије (недовољне дозе инсулина или таблетираног лека, нередовно узимања терапије), превеликог уноса хране нарочито угљених хидрата, недостатка физичке активности, повећаног стреса, присуства неке друге болести или инфекције.

Уколико код особа које немају дијагнозу шећерне болести, а ниво шећера у крви остаје на високом нивоу данима или недељама ипак треба посумњати на шећерну болест или клиничким испитивањима утврдити њен узрок.[2]

Историјат поремећаја[уреди]

Хипергликемија, чији узроци нису били познати до краја 19. века, уочена је још пре 3.500 година. Први пут је описана на староегипатском папирусу који је откривен 1862. године у гробници у околини Тебе. Његов садржај је 1878. дешифровао немачки египтолог Георг Еберс, и болест са хипергликемијом описана је као болест која се одликује јаком жеђи и честим и обилним мокрењем.

Записи на санскриту (око 500. године п. н. е) описују „медену мокраћу“, која се помиње и у бројним другим списима лекара из претхришћанског периода.

Почетком 1. века римски лекар Целзије је описао болесника са симптомима хипергликемије, а један век касније је антички лекар Аретеј из Кападокије у својим списима детаљно описао овај поремећај. Отприлике у исто време су приказ болести дали кинески лекар Чанг-Чанг и индијски лекар Шушрута, који каже да је то болест људи који „конзумирају много пиринча, скробасте хране и шећера“.

Јапански лекари су у 3. веку уочили да пси лижу мокраћу особа са хипергликемијом (због високе концентрације глукозе), па су почели да користе ове животиње у откривању болести. Сличан принцип је користио и Ратсимаманга, лекар са Мадагаскара, који је од својих пацијената тражио да мокре поред мравињака и потом пратио да ли се мрави скупљају на мокраћу.

Персијски лекар и филозоф Авицена је у 11. веку описао дје дијабетесну гангрену, а нешто касније је уочено да се код оболелих од дијабетеса често јављају чиреви и туберкулоза.

Чувени лекар Парацелзус је у 14. веку пронашао кристале у мокраћи дијабетичара, али није открио и природу тих кристала. Он је сматрао да је узрок болести „сувишна топлота у бубрезима“.

Енглески лекар Томас Сиденхајм је у 15. веку изнео теорију да шећерна болести настаје „као последица непотпуног варења хилуса у крви, при чему се излучују неасимиловани састојци“. Његов земљак Мортон је крајем 17. века констатовао да је у питању наследно обољење.

Италијански анатом Ђовани Батиста Моргањи је у 18. веку у својој књизи „О седишту и узроцима болести“ записао да је дијабетес обољење са непознатим средиштем (латински: Морбус ин седе инцерто лоцус). Тек је касније откривена улога панкреаса у настанку шећерне болести захваљујући радовима швајцарца Јохана Конрада Брунера (који је псима одстрањивао панкреас и тако изазивао симптоме дијабетеса), француза Клода Бернара (који је поставио темење ексерименталне физиологије и проучавао јетру и панкеас) и немца Паула Лангерханса.

Кроз историју медицине термин хипергликемија и њене граничне вредности у крви кроз историју медицине дефинисане су различито, па се тако: до краја 19. века сматрало „да је свако присуство шећера у крви патолошко стање”.

Када је 1885. године откривено да се шећер у крви јавља и код здравих људи, донет је консензус по коме је одлучено да се ведности шечера преко 210 — 260 мг / дл које се излучујуе мокраћом, сматрају повишеним вредностима, и да се до тих вредност хипергликемија не сматра болешћу.

Након увођења рутинског одређивања шећера у крви, и проглашавања хипергликемије узроком појединих болести, заузет је став да све вредности гликемије до 100 мг / дл нису знак болести. Након примене ОГТТ теста одређена је и гранична вредност шечера, у овом тесту, која код здравих особа износи 140 мг /дл.

Потом је за шећерну болест заузет је став, да код ове болести болесници морају имати ниво шећера у крви изнад 125 мг/дл или вредност ОГТТ око 200 мг/дл.

Етиопатогенеза[уреди]

Хипергликемија се јавља када је ниво глукозе у крви изнад нормалних вредности (од 3.0 до 5,3 ммол/л. Термин лако превести из давнегрецхеского језик - супер слатка крв.

С обзиром да је инсулин основни хормон који регулише улазак глукозе из крви у већину ћелија (осим у централном нервном систему), његов недостатак или смањени сензибилитет рецептора за инсулин играју главну улогу у настанку хипергликемије.

Већина угљених хидрата из хране се у процесу варења претвара у моносахарид (прости шећер) глукозу и у том облику доспева у крв. Крвном струјом она се преноси до свих ћелија организма и користи се као извор енергије, депонује као гликоген или складишти као масно ткиво. Када количина глукозе достигне одређени ниво (нпр. после оброка), бета-ћелије Лангерхансових острваца панкреаса луче хормон инсулин. Он омогућава ћелијама да апсорбују глукозу, а осим тога он представља и основни контролни сигнал за конверзију глукозе у гликоген (полисахарид који се складишти у јетри и мишићним ћелијама, и по потреби се поново претвара у глукозу и користи као извор енергије). Нормалне вредности шећера у крви износе 3,3-5,5 ммол.

Без инсулина, глукоза не може ући у ћелије, што условљава пораст њене концентрације у крви, тј. доводи до стања познатог као хипергликемија. По дефиницији, дијабетесом се назива стање када је количина шећера у крви већа од 7,0 ммол (126 мг/дЛ) .

Хипергликемија смањује многе анаболичке процесе у организму: омета раст и деобу ћелија, синтезу протеина, таложење масти и др. Осим тога, изазива поремећаје метаболизма и бројне друге компликације и болести.

Хипергликемија се може јавити због разних поремећаја, најчешће у случају проблема са ендокриним системом и шећерном болешћу, као последица дјеловања хормона инзулина. Ако недовољно има или га нема настаје интеракцију са ћелијама у организму, и појаве вишка шећера. Главни разлози због којих хипергликемије развија, су:

  • Стресне ситуације.
  • Поремећај у исхрани.
  • Негатива утицај неких медицинских препарата (нпр ритуксимаба, тиазидни диуретици, инхибитори протеазе, кортикостероиди, антидепресиви.
  • Након одређених болести (нпр инфаркт миокарда, мождани удар, заразна болест или запаљењески процес) који ремете природну регулацију шећера у крви.
  • Злоупотреба алкохола и пушење.
  • Хипертиреозе и друге ендокрине болести.
  • Урођено или стечено оштећења гуштераче.

Извор: http://bo.zdorovguru.ru/miscelanea/zanimljivo-i-korisno/8086-norma-u-glukoze-u-krvi-kod-%C5%BEena-kod-mu%C5%A1karaca.html

Облици хипергликемије[уреди]

Хипергликемија се моће јавити у различитом облику као - лаки, средњи и тешки, пре свега у зависности од нивоа глукозе у крви.

  • Благом облик хипергликемије — карактеришу вредности гликемије од 6 до 10 ммол/л,
  • Средње тешки обликхипергликемије — карактеришу вредности гликемије је од 10 до 16 ммол/л,
  • Тешки облик хипергликемије — карактеришу вредности гликемије знатно изнад 16 ммол л.

Ако је ниво глукозе расте више од 16,5 ммол/л, може доћи до предкоматозног стања, а ако ниво прелази границу до 55,5 ммол/л болесник пада у кому, која може завршити смртоносно.

Клиничка слика[уреди]

Хипергликемија не изазива симптоме док се вредности глукозе значајно не подигну - обично изнад 10 до 11 милимола по литру (ммол/л). Симптоми хипергликемије се развијају лагано током неколико дана или недеља. Што дуже траје висок ниво шећера у крви, теже су њени симптоми, међу којима су најзначајнији:

Учестало жеђање (полидипсија)

У настојању да обнови равнотежу шећера у крви, тело покушава да се ослободи вишка шећера преко урина. Као резултат тога, бубрези су присиљени да раде прекомерно апсорбујући вишак шећера. Али, пошто нису у могућности да адекватно прате оптерећење глукозом, они извлаче течности из ткива уз вишак шећера. Тако настаје зачарани круг у коме, што се више течности изгуби, све више јача жеља за њеним уноосом.

Повећана глад (полифагија)

Вишак шећера у крвотоку је показатељ да тело није у стању да га користи као гориво. Због тога, ћелије постају гладне због недостатка енергије и јавља се осећај глади. У условима сталне глади ствара се зачарани круг у коме и поред тога што се више угљених хидрата конзумирате, све више раста ниво шећера у крви, а телесна тежина пада.

Губитак телесне тежине

Губитак телесне тежине настаје и поред н ормалног или претераног уноса хране јер тело није у стању да користи шећер у крвотоку као гориво

Промене у устима и дисању

Мучнина, повраћање, воћни задах, дубоко и брзо дисање и губитак свести су индикације бројних поремећаја изазваних хипергликемијом. Ови симптоми могу бити знаци упозорења који указује на друге болести везане за шечерну болест које могу резултирати смрћу ако се не лече одмах.

Учестало мокрење (полиурија)

Учестало мокрење, посебно ноћу, када бубрези покушавају да извлачивањем што више воде из ткива покушавају да ослободе вишак шечера из крви преко мокраче.

Поремећај вида

Високи ниво шећера приморава тело да елиминише вишак течност из ткива, укључујући и очна сочива, што може утицати на видну способност убог нарушеног фокусирања сожива, што резултује замућеним видом.

Малаксалост и умор

Када се шећер гомила у крви, он оставља ћелије без енергије, па ћелије постају гладне због недостатка хране, што има за последицу појаву осећате малаксалости или умора. Ово се обично може догодити непосредно након оброк, посебно оних који су богати угљеним хидратима.

Хипергликемични хиперосмоларни некетотички синдром

Хипергликемична хиперосмоларна некетотична кома (ХХНКЦ) представља изузетно озбиљну компликацију хипергликемије која се може десити код оних особа са дијабетесом типа 1 или типа 2, код оних који нису зависни од инсулина (дијабетес типа 2).

ХХНКЦ се одликује опасно високим нивоом шећером у крви преко 600 мг/дЛ и обично се јавља или путем инфекције као што је пнеумонија, инфекција уринарног тракта или немогућност ефикасне регулације шећера у крви. Ако се не лечи, то може довести до коме, па чак и смрти.

Знаци и симптоми овог сибдрома укључују: екстремну жеђ, конфузију, грозницу, слабости или парализе на једној страни тела,

Најбољи начин за спречавање ХХНКЦ-а јесте редовно узмење лекове и одржавање што нижег нивоа шећера у крви.

Еректилна дисфункција
Срчана аритмија,

Клиничка слика болести је код неких особа „подмукла” јер и поред дуготрајне хипергликемије они дуже време не испољавају симптоме упркос повишеним нивоима шећера у крви.

Дијагноза[уреди]

Према последњим важећим препорукама СЗО и ИДФ за 2006 год, одређивање нивоа шечера у крви (или гликемије), односно хипегликемије, врши се из венског узорка плазме и даље остаје основа тестирања глукозне толеранције и треба да буде стандардни метод за одређивање хипергликемије и саопштавање налаза. Према овим препорукама један од дијагностички критеријуми СЗО за хипергилемију могу се приказати у два облика, као стања оштечене гликемије и стања хипергликемије повезана са шерном болешчу:

Стања оштећена гликемија наште (ИФГ; импаиред фастинг глуцосе) — су она код којих је гликемија наште у плазми 6,1 до 6,9 ммол/лли вредности плазма глукоза у 120 мин ОГТТ тесту < 7.8 ммол/л.

Стања хипергликемије повезана са шерном болешчу — су она код којих су вредности шећера у крви узетој наште ≥ 7.0 ммол/л или вредности плазма глукоза у 120 мин ОГТТ тесту ≥ 11.1 ммол/л

ХбА1ц као критеријум и за постављање дијагнозе хипергликемије у дијабетесу[уреди]

Међународни експертски комитет, Америчке асоцијације за дијабетес (АДА), Европске асоцијације за студије у дијабетесу (ЕАСД) и Међународне дијабетесне федерације (ИДФ), који је основан 2008.г. у циљу одређивања нових средстава за дијагнозу дијабетеса, издао је консензус препорука и уврстио ХбА1ц као критеријум и за постављање дијагнозе дијабетеса.

„Гликозилирани хемоглобин (ХбА1ц) одражава просечну вредност гликемије у плазми током претходна 2–3 месеца у једном мерењу, које може бити спроведено било када у току дана и не захтева посебне припреме укључујући и стање гладовања. Наиме, раније је показана значајна повезаност између нивоа ХбА1ц и преваленце ретинопатије, која одговара повезаности гликемије наште или 2х вредности гликемије након ОГТТ и преваленци ретинопатије у већини популација. Ови налази сугеришу да поуздана мера хроничне хипергликемије, као што је ХбА1ц, која обухвата степен изложености хипергликемији током времена, а која је повезана са ризиком за појаву компликација (ретинопатија), као бољи биохемијски маркер дијабетеса може представљати и боље дијагностичко средство.”

Терапија[уреди]

Хипергликемију је могуће успешно кориговати. Иако постоје савремена не само терапијска средства, велики значај се придаје едукацији, како би пацијент схватио да су нефармаколошке или хигијенско-дијететске мере, или промена животног стила важне мере за самоконтролу дневно кретање гликемија.

У комуникацији са својим лекаром пацијент мора утврдити у чену греши у животном стилу, или можда у терапији, која није адекватна и у том смислу спречи хроничну хипергликемију.

Често је веома битно да се правовремено реагује на хипергликемију, и да се не дозволи да хипергликемија дуго траје без лечења, јер постоје поступци који могу да је коригују. Само правовремено и адекватно реаговање на хипергликемију са аспекта повећаног ризика, смањује проценат од хроничних компликација.

Последице[уреди]

Према Америчком удружењу за шећерну болест, код пацијената са дијабетесом типа 2, хипергликемија (висок ниво глукозе у крви) се обично развија постепено и, у ранијим фазама, често није довољно јака да болесник осети било какве класичне симптоме. Ово је можда разлог зашто многи људи нису дуги низ година способни да препознавања симптома високог нивоа шећера у крви и постепено улаза у дијабетес, које је боље на време, сазнањем о хипергликемији спречити него касније њене последе лечити.

За оне који су већ дијагностификовани да имају хипергликемију спорадично, не значи да су у непосредној опасности од шећерне болести. Међутим, хронично повишени шећер у крви може бити проблематичан. Временом, нивои шећера у крви који су превисоки могу утицати на мала и велика крвене судова тела, што доводи до тешких компликација на очима, срцу, нервном систему, бубрегу и стопалима.

Извори[уреди]

  1. ^ Деваскар СУ, Гарг M. Дисордерс оф царбохyдрате метаболисм ин тхе неонате. Ин: Мартин РЈ, Фанарофф АА, Wалсх MC, едс. Фанарофф анд Мартин'с Неонатал-Перинатал Медицине: Дисеасес оф тхе Фетус анд Инфант. 10тх ед. Пхиладелпхиа, ПА: Елсевиер Саундерс; 2015:цхап 95.
  2. ^ Клиегман РМ, Стантон БФ, Ст. Геме ЈW, Сцхор НФ. Елецтролyте анд ацид-басе дисордерс. Ин: Клиегман РМ, Стантон БФ, Ст. Геме ЈW, Сцхор НФ, едс. Нелсон Теxтбоок оф Педиатрицс. 20тх ед. Пхиладелпхиа, ПА: Елсевиер; 2016:цхап 55.

Спољашње везе[уреди]

Класификација
Спољашњи ресурси


Стар оф лифе.свгМолимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).