Ловокрађа

С Википедије, слободне енциклопедије
Ловокрадица по Фредерику Ружу (1867–1950)

Ловокрађа или криволов је дефинисана као илегални лов или хватање дивљих животиња, што је обично повезано са правима коришћења земљишта.[1][2] Ловокрађу су вршили сиромашни сељаци за потребе преживљавања и као додатак оскудној исхрани.[3] То је било против ловних привилегија племства и територијалних владара.[4]

Од 1980-их, термин „ловокрађа” се такође користи у контексту илегалне бербе дивљих биљних врста.[5][6] У пољопривредном смислу, појам крволова се такође примењује на губитак тла или траве штетним деловањем стоке које може утицати на доступност производног земљишта, загађење воде кроз повећан одток и питања добробити стоке.[7] Крађа стоке као код напада на стоку класификује се као крађа, а не као криволов.[8]

Правни аспекти[уреди | уреди извор]

Ловокрадица, скеч Тома Томсона из 1916. године, Уметничка галерија Онтарија, Торонто

Године 1998, научници за заштиту животне средине са Универзитета у Масачусетсу Амхерст предложили су концепт криволова као еколошки злочин, дефинишући незаконитом сваку активност која је у супротности са законима и прописима успостављеним за заштиту обновљивих природних ресурса, укључујући илегални лов дивљих животиња са намером поседовања, транспорта, конзумирања или продаје и коришћења њихових делова тела. Они су сматрали криволов једном од најозбиљнијих претњи опстанку биљних и животињских популација.[6] Биолози и конзерватори дивљих животиња сматрају да криволов има штетан утицај на биоразноликост како унутар тако и изван заштићених подручја, јер са опадањем популација дивљих животиња, долази до њиховог локалног исцрпљивања и нарушавања функционалности екосистема.[9]

Континентална Европа[уреди | уреди извор]

Крај ловокрадице, илустрација заснована на слици Августс Дифенбахера, 1894
Гроб криволовца у Шлирзеу, с цитираном првом строфом Јенервајнове песме. С времена на време, криволовљена дивљач се ставља на гроб у знак сећања на „Гиргла”.

Аустрија и Немачка не називају криволов крађом, већ као упад у ловачка права трећих страна.[10] Док је древни Немачки закон дозвољавао лов сваком слободном човеку, укључујући сељаке, нарочито на заједничком земљишту, Римски закон је ограничавао лов на владаре. У средњовековној Европи су владари феудалних територија од краља наниже покушавали да примене ексклузивна права племства на лов и риболов на земљама над којима су владали. Криволов се сматрала тешким злочином кажњивим затвором, али примена је била прилично слаба до 16. века. Сељацима је још увек било дозвољено да наставе лов на ситну дивљач. Право племства на лов било је ограничено у 16. веку и пренето је у власништво над земљом. Због слабог квалитета пушака било је неопходно да се приступити дивљачи на скоро 30 метара. На пример, криволовци у регији Салцбурга били су тада мушкарци старији од 30 година, који још нису били у браку и обично су појединачно обављали свој незаконити занат.[11]

Развој савремених ловачких права уско је повезан са релативно модерном идејом ексклузивне приватне својине земљишта. У 17. и 18. веку ограничења на лов и право пуцања на приватном власништву успостављали су ловочувари и шумари. Они су оспоравали заједничку употребу шума, нпр. сакупљање смоле, шумску испашу и право сељака на лов и риболов. Међутим, релативно лак приступ пушкама све је више омогућавао сељацима и слугама да се баве криволовом до краја 18. века.[12] Лов се у 18. веку користио као театрална демонстрација аристократске владавине над земљом и имао је снажан утицај и на обрасце коришћења земљишта.[13] Криволов је не само кршио власничка права, већ је био у симболичком сукобу са племићком моћи. Током периода између 1830. и 1848. године дошло је до повећања криволовом узроковане смртности у Баварској.[14] Немачке револуције 1848–49 тумачене су као опште допуштење за криволов у Баварској. Реформа закона о лову 1849. године редуковала је легални лов на богате власнике земљишта и буржоазију, који су могли да плате накнаде за лов и довела до разочарања и сталне подршке ловокрадица међу народом.[14] Неки од пограничних региона, где је кријумчарење било важно, испољили су посебно снажан отпор. Године 1849. од Баварских војних снага је затражено да окупирају велики број општина у граничној области са Аустријом. У Валгау (данас делу Гармиш-Партенкирхена) и у Лакенхеусеру у Баварској шуми свако је домаћинство морало да храни и прими једног војника на месец дана у оквиру војне мисије да се угуше немири. Људи Лакенхеусера имали су неколико препирки око криволова јелена са аустријским шумарима и војском, а били су познати и као наоружани пертлиски ловокрадљивци (кеке Вилдерер).[4]

Уједињено Краљевство[уреди | уреди извор]

Месингана плоча на вратима фарме Тремеда из 1868. године, којом се упозоравају ловокрадице да ће бити упуцане на лицу места

Криволов, попут кријумчарења, има дугу контракултурну историју. Глагол poach у енглеском језику потиче од средњоенглеске речи pocchen, што дословно значи упакован, затворен у врећу.[15][16] О криволову се непристрасно извештавало за Енглеску у „Шумским изјавама”, прекршајима крутог англо-норманског Закона о шумама.[17] Вилијам Освајач, који је био велики љубитељ лова, успоставио је и спроводио систем закона о шумама. Ово је деловало изван уобичајеног закона и служило је да се заштити дивљач и њихово шумско станиште од лова од стране обичног народа у Енглеској, и за придржавање ловачких права нове англо-норманске аристократије која је говорила француски језик. Од тада је лов на дивљач обичног народа у краљевским шумама или другим речима криволовство, увек био кажњив срмћу вешањем.

Године 1087, песма под називом „Риме краља Вилијама” садржана у Peterborough Chronicle, изразила је енглеско негодовање због строгих нових закона. Криволов је романтизован у литератури још од времена балада о Робину Худу, као аспект „зелене шуме” Веселе Енглеске. У једној је причи Робин Худ приказан како нуди краљу Ричарду Лављем Срцу месо од јелена који је илегално уловљен у Шервудској шуми, а краљ превиђа чињеницу да је овај лов био капитални прекршај. Широко прихватање ове уобичајене криминалне активности садржано је у опажању Non est inquirendum, unde venit venison („Не треба испитивати, откуд долази срнетина”), које је направио Гијом Буде у свом делу Traitte de la vénerie.[18] Међутим, енглеско племство и земљопоседници били су дугорочно изузетно успешни у спровођењу модерног концепта власништва, израженог нпр. у ограђивању заједничког земљишта и касније у Брдском расчишћавањима, које се састојало од присилног расељавања људи из традиционалних закупа земљишта и некада заједничког земљишта. У 19. веку дошло је до успона законодавних аката, попут Закона о ноћном криволову 1828. и Закона о дивљачи из 1831. у Великој Британији, и других закона на другим местима.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Поацхинг”. Рандом Хоусе Wебстер'с Унабридгед Дицтионарy (2нд изд.). Неw Yорк: Рандом Хоусе. 2002. ИСБН 978-0-375-42599-8. 
  2. ^ „Поацхинг”. Wорлд боок Енцyцлопедиа. 15. Спрингфиелд: Мерриам-Wебстер, Инц. 2005. 
  3. ^ „Поацхинг”. Енцyцлопæдиа Британница (15тх изд.). Енцyцлопæдиа Британница, Инц. 2010. Приступљено 18. 8. 2013. 
  4. ^ а б Краусс, M. (1997). „Дие Конфронтатион мит дем традитионален Рецхтсверстäнднис: Рауб, Холздиебстахл, Лебенсмиттелтумулт”. Херрсцхафтспраxис ин Баyерн унд Преуссен им 19. Јахрхундерт: еин хисторисцхер Верглеицх (на језику: немачки). Франкфурт, Неw Yорк: Цампус Верлаг. стр. 321—352. ИСБН 9783593358499. 
  5. ^ Поwер Браттон, С. (1985). „Еффецтс оф дистурбанце бy виситорс он тwо wоодланд орцхид специес ин Греат Смокy Моунтаинс Натионал Парк, УСА”. Биологицал Цонсерватион. 31 (3): 211—227. дои:10.1016/0006-3207(85)90068-0. 
  6. ^ а б Мутх, Р. M.; Боwе, Јр. (1998). „Иллегал харвест оф ренеwабле натурал ресоурцес ин Нортх Америца: Тоwард а тyпологy оф тхе мотиватионс фор поацхинг”. Социетy & Натурал Ресоурцес. 11 (1): 9—24. дои:10.1080/08941929809381058. 
  7. ^ Цуттле, С. П. (2008). „Импацтс оф Пасторал Гразинг он Соил Qуалитy”. Ур.: МцДоwелл, Р. W. Енвиронментал Импацтс оф Пастуре-басед Фарминг. Центре фор Агрицултуре анд Биосциенцес Интернатионал. стр. 36—38. ИСБН 978-1-84593-411-8. Приступљено 19. 2. 2016. 
  8. ^ Аугуст, Р. (1993). „Цоwбоyс в. Ранцхерос: Тхе Оригинс оф Wестерн Америцан Ливестоцк Лаw”. Соутхwестерн Хисторицал Qуартерлy. 96 (4): 457—490. 
  9. ^ Линдсеy, П.; Балме, Г.; Бецкер, M.; Бегг, C.; Бенто, C.; Боццхино, C.; Дицкман, А.; Диггле, Р.; Евес, Х.; Хенсцхел, П.; Леwис, D.; Марнеwицк, К.; Маттхеус, Ј.; МцНутт, Ј. W.; МцРобб, Р.; Мидлане, Н.; et al. (2012). Illegal hunting and the bush-meat trade in savanna Africa: drivers, impacts and solutions to address the problem. New York: Panthera, Zoological Society of London, Wildlife Conservation Society. 
  10. ^ Girtler, R. (1998). Wilderer: Rebellen in den Bergen (на језику: немачки). Wien: Böhlau Verlag. ISBN 9783205988236. 
  11. ^ „Rebellen der Berge (Rebels of the mountains)”. www.bayerische-staatszeitung.de. Bayerische Staatszeitung. 2014. Приступљено 10. 9. 2016. 
  12. ^ Zückert, H. (2003). Allmende und Allmendaufhebung: vergleichende Studien zum Spätmittelalter bis Zu den Agrarreformen des 18./19. Jahrhunderts (на језику: немачки). Lucius & Lucius. ISBN 9783828202269. 
  13. ^ „Sehepunkte – Rezension von: Ebersberg oder das Ende der Wildnis – Ausgabe 4 (2004), Nr. 2, review of Rainer Beck: Ebersberg oder das Ende der Wildnis (Ebersberg and the end of wilderness), 2003”. www.sehepunkte.de. Приступљено 10. 9. 2016. 
  14. ^ а б Freitag, W. (2013). „Wilderei – Historisches Lexikon Bayerns, poaching entry in the Bavarian historical encyclopedia”. www.historisches-lexikon-bayerns.de. Архивирано из оригинала 14. 9. 2016. г. Приступљено 10. 9. 2016. 
  15. ^ McKean, E. (2005). „Poaching”. The new Oxford American dictionary. New York: Oxford University Press. Архивирано из оригинала 28. 09. 2013. г. Приступљено 18. 8. 2013. 
  16. ^ Merriam-Webster, Inc. (2003). „Poaching”. The Merriam-Webster Unabridged Dictionary. Springfield: Merriam-Webster, Inc. Приступљено 18. 8. 2013. 
  17. ^ Wrottesley, G. (1884). „Staffordshire Forest Pleas: Introduction”. Staffordshire Historical Collections. 5 (1): 123—135. 
  18. ^ Budé, G. (1861). Traitte de la vénerie. Auguste Aubry, Paris. Reported by Sir Walter Scott, The Fortunes of Nigel, Ch. 31: "The knave deer-stealers have an apt phrase, Non est inquirendum unde venit venison"; Henry Thoreau, and Simon Schama, Landscape and Memory, 1995:137, reporting William Gilpin, Remarks on Forest Scenery.

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Jacoby, Karl (2001). Crimes against Nature: Squatters, Poachers, Thieves, and the Hidden History of American Conservation. Berkeley: University of California Press. ISBN 9780520282292. .
  • Archer, John E. "Poaching gangs and violence: the urban-rural divide in nineteenth-century Lancashire." British Journal of Criminology 39#1 (1999): 25-38.
  • Fisher, John. "Property rights in pheasants: landlords, farmers and the game laws, 1860–80." Rural History 11#2 (2000): 165-180.
  • Gray, Drew D. Crime, Policing and Punishment in England, 1660-1914 (Bloomsbury Publishing, 2016).
  • Haenlein, Cathy, and Michael Lawrence Rowan Smith. Poaching, wildlife trafficking and security in Africa: Myths and realities (Routledge, 2017).
  • Hopkins, Harry. The long affray: the poaching wars, 1760-1914 (London: Secker & Warburg, 1985). In Britain
  • Lemieux, Andrew M., and Ronald V. Clarke. "The international ban on ivory sales and its effects on elephant poaching in Africa." British Journal of Criminology 49.4 (2009): 451-471.
  • Liberg, Olof, et al. "Shoot, shovel and shut up: cryptic poaching slows restoration of a large carnivore in Europe." Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences 279.1730 (2011): 910-915.
  • Martin, John. "The Transformation of Lowland Game Shooting in England and Wales in the Twentieth Century: The Neglected Metamorphosis." International Journal of the History of Sport 29.8 (2012): 1141-1158.
  • Osborne, Harvey, and Michael Winstanley. "Rural and urban poaching in Victorian England." Rural History 17.2 (2006): 187-212. online Архивирано на сајту Wayback Machine (23. септембар 2020)
  • Смитх, Креседа, анд Рицхард Бyрне. "Реимагининг рурал цриме ин Енгланд: а хисторицал перспецтиве." Интернатионал Јоурнал оф Рурал Цриминологy 4.1 (2018): 66-85. Онлине
  • Сомервилле, Кеитх. Иворy: поwер анд поацхинг ин Африца (Оxфорд Университy Пресс, 2017).
  • Таyлор, Антонy. "‘Пиг‐Стицкинг Принцес’: Роyал Хунтинг, Морал Оутраге, анд тхе Републицан Оппоситион то Анимал Абусе ин Нинетеентх‐анд Еарлy Тwентиетх‐Центурy Бритаин." Хисторy 89#293 (2004): 30-48.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]