Милош Сомборски
Милош Сомборски | |
|---|---|
| Датум рођења | 1902. |
| Место рођења | Загреб |
| Датум смрти | 1983. |
Милош Сомборски (Загреб, 1902 — Сарајево, 1983) био је архитекта, урбаниста, авангардиста, фотограф.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је у Загребу 28. јуна 1902. године. Мајка му је била учитељица, Евдокија-Јулка Вићентијевић (1876-1961) из Забрежја код Обреновца, у Србији. Отац Исидор Сомборски (1871-1931) родом из Старог Бечеја (тадашња Аустроугарска), био је банкар и директор Српске банке Загреб (осн. 1895). Евдокија је родом из породице у чијем дому је 1804. године Прота Матеја Ненадовић[1] написао знаменита дипломатска писма аустријским достојанственицима у Првом српском устанку. Милош је стекао солидно и широко образовање. Свирао је клавир.
Није имао деце. Два пута се женио. У први брак са Ружицом Миловановић, секретарицом у Друштву урбаниста Србије, ћерком Председника владе Краљевине Србије Милована Миловановића (1911-1912) је ушао као старији нежења. Брак се неславно завршио разводом. Други брак је имао са Миленом Бошњак, која је била професор на Сарајевском универзитету. Милена је погинула у Дубровнику 1991. Милошева старија родјена сестра Видосава (1896-1961) је била удата за Светозара Варићака (1894-1932), доктора хемије који је становао код Алберта и Милеве Ајнштајн у Цириху током студија. Светозар је био аутор више стручних радова: написао је 1917. године „Почела фотографије“, стручни приручник за фотографе. Друга сестра Ружа, била је удата за Бошка Павловића, високог полицијског службеника Краљевине Југославије. Радио је као помоћник министра у Недићевој влади. Стрељан је након пресуде у судском процесу Дражи Михајловић и осталима.Обе сестре су имале по једно женско дете. Данас немају наследнике. Милош Сомборски је купио у својим позним годинама историјску Сабо-Дјордји палачу у Мокошици код Дубровника. У њој је одржан последњи сенат Дубровачке властеле 18. јануара 1814. године. Палачу је рестаурирао.
Готово слеп, Милош Сомборски је умро 10. фебруара 1983. године у Мокошици. Сахрањен је у Сарајеву 12. фебруара 1983. године.
Авангардни период[уреди | уреди извор]
Као младић био је члан авангардне скупине „Травелери” (осн. 1922). Председник је био Чедомил Плавшић (1902-1987), а остали чланови: Јосип Сеиссел, Миха Сцхон, Драгутин Херјанић, Звонимир Меглер, Душан Плавшић јр. и Вишња Крањчевић. Сви су били из угледних загребачких породица. Милош је био задужен за фотографију. „Травелери” се сматрају зачетницима дадаистичких манифестација на простору бивше Југославије: бавили су се неком врстом перформанса, писали су текстове, радили колаже, волели јазз, тежили су да избришу границе између живота и уметности. Због намерне провокативности и шокантности зенитистичко-футуристичко-конкструктивистичке представе „Они ће доћи”, изведене у Првој реалној гимназији (сада Музеј Мимара) у Загребу 1922. године, морали су да напусте своје школе по налогу директора. Већином су прешли у Београд. Љубомир Мицић (1895-1971), творац авангардног (покрета) часописа Зенит (Загреб 1921-Београд 1926) представу је прогласио зенитистичком у броју 24. Зенита и најавио зенитистичку каријеру Јосипа Сеиссела (1904-1987), блиског Милошевог пријатеља и сарадника.
„Травелери“ су водили дневник Алманах који садржи манифест, преписку, дадаистичко-конструктивистичке колаже, поезију и др. из десетогодишњег периода активног рада скупине. Алманах је чувала породица Плавшић, сада је у колекцији Музеја авангардне умјетности у Загребу[2]. У Народном музеју у Београду[3], у оквиру заоставштине Љубомира Мицића, налази се колаж „Миломборск“ Јосипа Сеисела (очевидно посвећен Милошу Сомборском), као и дело „Бајадера” на којем су исписана имена Клек (зенитистички псеудоним Јосипа Сеиссела) и Милош. „Бајадеру” и још 4 Сеисселова рада под називом „Играјуће карте“ из некадашње колекције Милоша Сомборског, наследници су продали Народном музеју у Београду. Музеј сувремене умјетности у Загребу излаже чувени рад Ј. Сеисела „Пафама”[4], који се сматра за прво апстрактно дело југоисточне Европе. Заоставштину Јосипа Сеиссела је Загребу поклонила Силвана Сеиссел (1912-2010), Јосипова супруга и сестра Чедомила Плавшића. У Матичној библиотеци Источно Сарајево је већи део књижевног фонда Милоша Сомборског, који су наследници уступили. На Забрежју у оквиру Колекције „Перило”[5], се налазе велики део заоставштине Милоша Сомборског: фотографије, документација, дипломе и признања међу којима је и Октобарска награда града Београда из 1968. године за изградњу Новог Београда.
"Травелери" су остали у комуникацији до краја својих живота. Милош је замишљао да у палачи у Дубровнику обнови дружење "Травелера“. Заоставштина „Травелера“ на Забрежју је инспирисала омладински џез/алтернативни фестивал „Ослобадјање”[6].
Урбанизам и архитектура[уреди | уреди извор]
Милош Сомборски је дипломирао 1929. године првим радом из урбанизма у историји Архитектонског одсека Техничког факултета у Загребу. Рад је реализовао заједно са Јосипом Сеиселом - „Рјешење проблема очувања и организације загребачког Горњег града и Каптола”. Рад је следеће године проф. Хуго Ерлицх предложио граду Загребу на усвајање. Сомборски је био пионир урбанизма као посебне гране архитектуре и оснивач прве југословнеске Катедре за урбанизам на Архитектонском факултету у Сарајеву након Другог светског рата. Радио је као декан Архитектонског факултета у Сарајеву; директор Урбанистичког завода НР Србије, директор Урбанистичког завода Београда[7]. Од важнијих радова истиче се ГУП Београда из 1950[8], ГУП Подгорице из 1957, уређење Луке Бар итд. Између осталог, био је аутор виле у Београду, у Смедервској улици број 7.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „“Мемоари”- Прота Матеја Ненадовић”. Забрежје портал (na jeziku: sprski). 16. 11. 2017. Pristupljeno 23. 06. 2019.
- ^ „Avantgarde Museum”. avantgarde-museum.com. Pristupljeno 22. 06. 2019.
- ^ Народни музеј”. Pristupljeno 22. 06. 2019.
- ^ „Zagonetna Pafama Josipa Seissela”. Hrvatska radiotelevizija. Pristupljeno 22. 06. 2019.
- ^ „Забрежје портал”. Забрежје портал (na jeziku: енглески). Pristupljeno 22. 06. 2019.
- ^ „Офест”. www.oslobadjanje.org. Pristupljeno 22. 06. 2019.
- ^ Mučibabić, Daliborka. „Kad je Tito slušao urbaniste”. Politika Online. Pristupljeno 22. 06. 2019.
- ^ „Београд кроз планове – Urbanistički zavod Beograda” (na jeziku: енглески). Pristupljeno 22. 06. 2019.