Милован Миловановић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Милован Миловановић
Milovan Milovanovic.jpg
Милован Миловановић
Биографија
Датум рођења (1863-02-17)17. фебруар 1863.
Место рођења Београд
Кнежевина Србија
Датум смрти 18. јун 1912.(1912-06-18) (49 год.)
Место смрти Београд
Краљевина Србија
Политичка
партија
Народна радикална странка

Милован Ђ. Миловановић (Београд, 17. фебруар 1863Београд, 18. јун 1912) је био српски теоретичар државе и права, истакнути дипломата и политичар, један од првака Народне радикалне странке. Био је министар иностраних дела за време Анексионе кризе 1908 — 1909, а затим и председник владе Краљевине Србије (1911—1912) када је закључио савез са Бугарском који је омогућио стварање Балканског савеза против Османског царства. Миловановићев отац био је угледни судија, конзервативац Ђорђе Ђоша Миловановић (1813 — 1885), државни саветник, министар правде 1875.

Биографија[уреди]

Др Милован Миловановић

Миловановић је био „Паризлија“, париски ђак, један од најбољих студената права: дипломирао је 1884. године, а докторирао на Правном факултету у Паризу са тезом о гарантним уговорима у 19. веку. Његова докторска теза била је награђена златном медаљом Париског универзитета исте 1888. године.

У фебруару 1888. године, Миловановић је постао универзитетски професор на Правном факултету Велике школе у Београду, као професор државног права. Исте 1888, краљ Милан Обреновић именовао га је за секретара Уставног одбора, задуженог да припреми нови устав Краљевине Србије. Путовао у Данску, Белгију и Француску да проучи тамошња уставна решења. Као најактивнији члан Уставног одбора, Миловановић је био нарочито заслужан за нацрт новог Устава од 1888. године, усвојеног у децембру 1888 (јануар 1889 по новом календару), Устав Србије из 1888. године, једног од најслободоумнијих устава демократског карактера у Европи с краја 19. века.

Миловановић је био посланик у Народној скупштини (1893) министар правде у радикалској влади Ђорђа С. Симића (17. децембар 1896 до 11. октобра 1897, по старом календару), министар финансија у владама Алексе Јовановића (12. јул 1900, до 20. марта 1901, по старом календару) и Михаила Вујића (20. март 1901, до 7. октобра 1902, по старом календару, и дипломата, министар спољних послова у више радикалских влада (1908 — 1912), укључујући и концентрациону владу Стојана Новаковића (1909), начелник у Министарству иностраних дела Србије (1892 — 1894, с прекидима), као и посланик Краљевине Србије у Риму (1903 — 1907).

Најбољи приказ Миловановићевог дипломатског успеха током мандата посланика у Риму, како наводи његов биограф, Димитрије Ђорђевић, пружио је у једном извештају Паризу, француски амбасадор Барер, једна од најумнијих глава француске дипломатије: „Познајући у танчине балканске послове, обдарен живом интелигенцијом и сигурним судом, Миловановић је успео да у римском политичком свету задобије далеко већи утицај но што му га даје положај једне мале земље. Он [Миловановић] је свакако извршио јак утицај на акцију Италије на Балкану, својим мишљењем и поверљивим саветима које је давао Конзулти." [Италијански уставни суд]

Миловановић је велики лични и дипломатски успех постигао на Хашкој мировној конференцији у јуну 1907, као представник Краљевине Србије. Врхунски правник, окретан говорник, Миловановић је скренуо пажњу највиђенијих правника тога доба, де Мартенса и Леона Буржоа. На почетку рада Конференције, Миловановић је био изабран за потпредседника једне једне од четири комисије.

Поврх тога, Миловановић је био изабран за члана Сталног изборног суда у Хагу. По први пут у историји модерне Србије један њен представник заузео је тако високо место у једном међународном телу. Личне везе које је том приликом остварио, биле су му врло корисне у каснијој политичкој активности, посебно током Анексионе кризе (1908 — 1909).

Био је председник радикалске владе Краљевине Србије од 25. јуна 1911. (по старом календару) до своје смрти. Заједно са бугарским председником владе Иваном Гешовим био је творац савеза с Бугарском без кога не би било победе над Турском у Првом балканском рату 1912. године. Преминуо је изненада, неколико месеци пре избијања Првог балканског рата којим је реализован његов неуморан рад на стварању Балканског савеза.

Слободан Јовановић је Миловановића с правом оценио као једног од најбољих српских дипломата: „Српске интересе имао је стално на уму, али није их сувише наглашавао, него их је везивао за неке више и општије интересе.“

Одабрана дела[уреди]

Milovan Đ. Milovanović.jpg
  • Les Traités de garantie au XIXe siècle, Paris 1888.
  • Наша уставна реформа, Београд 1888.
  • Срби и Хрвати, Београд 1895.
  • Срби и Бугари, Београд 1898.
  • Један или два дома, Београд 1901.
  • Државно право, Београд 1997, 310 стр.

Библиографија[уреди]

  • Слободан Јовановић, „Милован Миловановић“, Српски књижевни гласник,2-6, 1937.
  • Димитрије Ђорђевић, Милован Миловановић, Београд 1962.
  • Душан Батаковић (ур.), Нова историја српског народа, Београд 2002.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]