Miloš Somborski

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Miloš Somborski (Zagreb, 1902Sarajevo, 1983) bio je arhitekta, urbanista, avangardista, fotograf.

Biografija[уреди | уреди извор]

Rođen je u Zagrebu 28. juna 1902. godine. Majka mu je bila učiteljica, Evdokija-Julka Vićentijević (1876-1961) iz Zabrežja kod Obrenovca, u Srbiji. Otac Isidor Somborski (1871-1931) rodom iz Starog Bečeja (tadašnja Austrougarska), bio je bankar i direktor Srpske banke Zagreb (osn. 1895). Evdokija je rodom iz porodice u čijem domu je 1804. godine Prota Mateja Nenadović[1] napisao znamenita diplomatska pisma austrijskim dostojanstvenicima u Prvom srpskom ustanku. Miloš je stekao solidno i široko obrazovanje. Svirao je klavir.

Nije imao dece. Dva puta se ženio. U prvi brak sa Ružicom Milovanović, sekretaricom u Društvu urbanista Srbije, ćerkom Predsednika vlade Kraljevine Srbije Milovana Milovanovića (1911-1912) je ušao kao stariji neženja. Brak se neslavno završio razvodom. Drugi brak je imao sa Milenom Bošnjak, koja je bila profesor na Sarajevskom univerzitetu. Milena je poginula u Dubrovniku 1991. Miloševa starija rodjena sestra Vidosava (1896-1961) je bila udata za Svetozara Varićaka (1894-1932), doktora hemije koji je stanovao kod Alberta i Mileve Ajnštajn u Cirihu tokom studija. Svetozar je bio autor više stručnih radova: napisao je 1917. godine „Počela fotografije“, stručni priručnik za fotografe. Druga sestra Ruža, bila je udata za Boška Pavlovića, visokog policijskog službenika Kraljevine Jugoslavije. Radio je kao pomoćnik ministra u Nedićevoj vladi. Streljan je nakon presude u sudskom procesu Draži Mihajlović i ostalima.Obe sestre su imale po jedno žensko dete. Danas nemaju naslednike. Miloš Somborski je kupio u svojim poznim godinama istorijsku Sabo-Djordji palaču u Mokošici kod Dubrovnika. U njoj je održan poslednji senat Dubrovačke vlastele 18. januara 1814. godine. Palaču je restaurirao.

Gotovo slep, Miloš Somborski je umro 10. februara 1983. godine u Mokošici. Sahranjen je u Sarajevu 12. februara 1983. godine.

Avangardni period[уреди | уреди извор]

Kao mladić bio je član avangardne skupine „Traveleri” (osn. 1922). Predsednik je bio Čedomil Plavšić (1902-1987), a ostali članovi: Josip Seissel, Miha Schon, Dragutin Herjanić, Zvonimir Megler, Dušan Plavšić jr. i Višnja Kranjčević. Svi su bili iz uglednih zagrebačkih porodica. Miloš je bio zadužen za fotografiju. „Traveleri” se smatraju začetnicima dadaističkih manifestacija na prostoru bivše Jugoslavije: bavili su se nekom vrstom performansa, pisali su tekstove, radili kolaže, voleli jazz, težili su da izbrišu granice između života i umetnosti. Zbog namerne provokativnosti i šokantnosti zenitističko-futurističko-konkstruktivističke predstave „Oni će doći”, izvedene u Prvoj realnoj gimnaziji (sada Muzej Mimara) u Zagrebu 1922. godine, morali su da napuste svoje škole po nalogu direktora. Većinom su prešli u Beograd. Ljubomir Micić (1895-1971), tvorac avangardnog (pokreta) časopisa Zenit (Zagreb 1921-Beograd 1926) predstavu je proglasio zenitističkom u broju 24. Zenita i najavio zenitističku karijeru Josipa Seissela (1904-1987), bliskog Miloševog prijatelja i saradnika.

„Traveleri“ su vodili dnevnik Almanah koji sadrži manifest, prepisku, dadaističko-konstruktivističke kolaže, poeziju i dr. iz desetogodišnjeg perioda aktivnog rada skupine. Almanah je čuvala porodica Plavšić, sada je u kolekciji Muzeja avangardne umjetnosti u Zagrebu[2]. U Narodnom muzeju u Beogradu[3], u okviru zaostavštine Ljubomira Micića, nalazi se kolaž „Milomborsk“ Josipa Seisela (očevidno posvećen Milošu Somborskom), kao i delo „Bajadera” na kojem su ispisana imena Klek (zenitistički pseudonim Josipa Seissela) i Miloš. „Bajaderu” i još 4 Seisselova rada pod nazivom „Igrajuće karte“ iz nekadašnje kolekcije Miloša Somborskog, naslednici su prodali Narodnom muzeju u Beogradu. Muzej suvremene umjetnosti u Zagrebu izlaže čuveni rad J. Seisela „Pafama”[4], koji se smatra za prvo apstraktno delo jugoistočne Evrope. Zaostavštinu Josipa Seissela je Zagrebu poklonila Silvana Seissel (1912-2010), Josipova supruga i sestra Čedomila Plavšića. U Matičnoj biblioteci Istočno Sarajevo je veći deo književnog fonda Miloša Somborskog, koji su naslednici ustupili. Na Zabrežju u okviru Kolekcije „Perilo”[5], se nalaze veliki deo zaostavštine Miloša Somborskog: fotografije, dokumentacija, diplome i priznanja među kojima je i Oktobarska nagrada grada Beograda iz 1968. godine za izgradnju Novog Beograda.

"Traveleri" su ostali u komunikaciji do kraja svojih života. Miloš je zamišljao da u palači u Dubrovniku obnovi druženje "Travelera“. Zaostavština „Travelera“ na Zabrežju je inspirisala omladinski džez/alternativni festival „Oslobadjanje”[6].

Urbanizam i arhitektura[уреди | уреди извор]

Miloš Somborski je diplomirao 1929. godine prvim radom iz urbanizma u istoriji Arhitektonskog odseka Tehničkog fakulteta u Zagrebu. Rad je realizovao zajedno sa Josipom Seiselom - „Rješenje problema očuvanja i organizacije zagrebačkog Gornjeg grada i Kaptola”. Rad je sledeće godine prof. Hugo Erlich predložio gradu Zagrebu na usvajanje. Somborski je bio pionir urbanizma kao posebne grane arhitekture i osnivač prve jugoslovneske Katedre za urbanizam na Arhitektonskom fakultetu u Sarajevu nakon Drugog svetskog rata. Radio je kao dekan Arhitektonskog fakulteta u Sarajevu; direktor Urbanističkog zavoda NR Srbije, direktor Urbanističkog zavoda Beograda[7]. Od važnijih radova ističe se GUP Beograda iz 1950[8], GUP Podgorice iz 1957, uređenje Luke Bar itd. Između ostalog, bio je autor vile u Beogradu, u Smedervskoj ulici broj 7.

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ „“Мемоари”- Прота Матеја Ненадовић”. Забрежје портал (na jeziku: sprski). 16. 11. 2017. Pristupljeno 23. 06. 2019. 
  2. ^ „Avantgarde Museum”. avantgarde-museum.com. Pristupljeno 22. 06. 2019. 
  3. ^ Народни музеј”. Pristupljeno 22. 06. 2019. 
  4. ^ „Zagonetna Pafama Josipa Seissela”. Hrvatska radiotelevizija. Pristupljeno 22. 06. 2019. 
  5. ^ „Забрежје портал”. Забрежје портал (na jeziku: engleski). Pristupljeno 22. 06. 2019. 
  6. ^ „Офест”. www.oslobadjanje.org. Pristupljeno 22. 06. 2019. 
  7. ^ Mučibabić, Daliborka. „Kad je Tito slušao urbaniste”. Politika Online. Pristupljeno 22. 06. 2019. 
  8. ^ „Београд кроз планове – Urbanistički zavod Beograda” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 22. 06. 2019.