Пређи на садржај

Морис Бежар

С Википедије, слободне енциклопедије
Морис Бежар
Бéјарт ин 1988
Бежар 1988. године
Пуно имеМорис-Жан Бежар
Име по рођењуМаурице-Јеан Бергер
Друга именаМаурице Бéјарт
Датум рођења1 јануар 1927(1927-01-01)
Место рођењаМарсељ
 Француска
Датум смрти22. новембар 2007.(2007-11-22) (80 год.)
Место смртиЛозана
 Швајцарска
ПребивалиштеФранцуска
Држављанствофранцуско
Занимањеплесач, кореограф и оперски режисер
Дирецтинг данцерс -Брусселс 1976
Режира плесаче у Пли селон Пли - Брисел 1976 - Рита Полвурде и Бертранд Пје

Маурис Бежар (француски: [beʒaʁ]; 1. јануар 1927 – 22. новембар 2007) био је плесач француског порекла, кореограф и оперски режисер који је управљао Бежаровим балетом Лозане[1] у Швајцарској. Он је посмртно награђен швајцарским држављанством.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Морис-Жан Бежар је рођен у Марсељу у Француској 1927. године, као син француског филозофа Гастон Бежара.[2][3][4] Фасциниран рециталом Сержа Лифара,[5][6][7] он је одлучио да се у потпуности посвети плесу. Током свог периода на југу Француске, он је студирао под Матилдом Кшесинском.[8][9][10]

Године 1945, он је постао члан балетске трупе Марсељске опере. Од 1946 је Бежар студирао под госпођом Росан (Саркисјан), Лео Статсом,[11][12][13] госпођом Љубов Јегоровом[14][15][16][17] и Олгом Преобрајенском.[18][19][20] у „Студију Вакер” итд. у Паризу. Године 1948, он је исто тако тренирао са Жанин Шарат, Ивет Шовире, а затим са Роландом Петитом. Он је уз студирао код Вере Волкове у Лондону.[21][22][23] Године 1954, он је основао фирму Балет звезда (распуштен 1957). Године 1960. основао је Балет двадесетог века у Бриселу (распуштен 1987).[24][25][26]

Бежар режира плесача у Бежаровом балету у Лозани у Швајцарској, 1988.

Године 1987, он се преселио у Лозану у Швајцарској, где је основао Бежаров балет Лозана, једну од најпознатијих и најуспешнијих плесних компанија на свету.

Године 1973, са Балетом двадесетог века, он је учествовао у премијери „Голестана”, по Садијевој поеми, базираној на иранској традиционалној музици. Балет је наручио Фестивал уметности у Шираз-Персепољу, где је и премијерно приказан. Прво извођење балета „Improvisation sur Mallarme III” са Булезовом музиком одржано је и на том фестивалу 1973. „Фара”, балет такође базиран на иранској традиционалној музици, урађен је у аранжману Балета двадесетог века, и премијерно је изведен у Бриселу 1976. и затим је исте године изведен на Шираз-Персепољском фестивалу. Фестивал 1976. такође је сведочио прво извођење „Хелиогабалуса” заснованог на Артовој поеми. Покровитељ Фестивала била је Фара Пахлави,[27][28][29] бивша иранска царица, са којом је Бежар до краја држао чврсте везе. Бежар је примио Немачку плесну награду 1994. године.

Међу његовим делима је и темељно ревидирана верзија The Nutcracker, вероватно инспирисана његовом животном причом, коју је написао 2000. године. I даље користи оригиналну партитуру Чајковског, али је потпуно измењен изворни заплет и ликови, уместо чега је пружена нова прича о напорима дечака да се поново повеже са мајком. Такође је дат увид у дечакове чудна сексуална маштања. Продукцијски дизајн је препун еротских слика - неке од којих су вероватно шокантне за многе, као што су материце и вагинални отвори. Један од ликова је Маријус Петипа, који постаје Мефисто. Други лик се зове Мачак Феликс, вероватно по познатом цртаном лику. Продукција је објављена на ДВД-у.

Болеро

[уреди | уреди извор]

Једно од Бежарових ремекдела била је кореографија коју је поставио за „Болеро“ француског композитора Мориса Равела. У Њујорк Тајмсу, Џенифер Данинг је описала Бежаров „Болеро” као „вероватно његов најпознатији и најпопуларнији плес.”[30] Створен 1960. године за југословенску балерину Душку Сифниос, плес представља плесачицу на столу, окружену седећим мушкарцима, који полако учествују у плесу, а врхунац је била климактична унија плесача поврх стола.[31] Међу плесачима, који ће касније извести Бежарову интерпретацију „Болера”, уврштавају се Силви Гилем из балета Париске опере, Гразија Галанте, Маја Плисецка, Анђела Албрехт и Роберто Бол. Хорхе Дон је у преокрету играо и улогу главног плесача, постајући први мушкарац који је то учинио. Једна од Донових таквих представа може се видети у музичком епу Les Uns et les Autres француског филмског продуцента Клода Лелуша из 1981. године.

Плесне школе

[уреди | уреди извор]

Бежар је био оснивач неколико школа:

Радра школа је још увек отворена и једна је од најпознатијих плесних школа на свету.

Награде

[уреди | уреди извор]

Бежар је током свог живота добио бројне награде и одликовања за доприносе уметности.[32]

Он је примио јапански Орден излазећег сунца.[33][34][35] Примио је белгијски Ordre de la Couronne. Године 1974, добио је Ерасмусову награду. Године 1994, именован је за члана Académie des Beaux Arts. Године 2003, постављен је за Commandeur des Arts et des Lettres. Године 2003, добио је награду Prix Benois de la Danse за животно дело.

Филмографија

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Ревиеw Архивирано на сајту Wayback Machine (16. октобар 2012) of film Of Heart and Passion
  2. ^ Recherches sur les conditions de la connaissance, Paris, PUF, 1941
  3. ^ Le Cogito dans la philosophie de Husserl, Paris, Aubier, 1941
  4. ^ Traité pratique d’analyse du caractère, Paris, PUF, 1950
  5. ^ Malivanova, N. (31. 1. 2013). „Юрфак как эпизод и "маленький отдых"” [Law Faculty as an Episode and Brief Vacation] (на језику: руски). Pravo.ru. Приступљено 15. 12. 2020. 
  6. ^ Stephen Walsh. Stravinsky: A Creative Spring. (New York: Alfred A. Knopf, 1999). p. 129.
  7. ^ Varakina, G. V. (2008). „Сергей Дягилев: "Мир искусства" и художественные выставки” [Sergey Diaghilev: “Mir Iskusstva” and Art Exhibitions] (PDF). Вопросы культурологии. Moscow (12): 28—33. Архивирано из оригинала (PDF) 11. 01. 2021. г. Приступљено 21. 07. 2023. 
  8. ^ Kshessinska 1960. Dancing in Petersburg. London, transl Haskell.
  9. ^ The latter is Beaumont's version, The Diaghilev Ballet in London, 1940.
  10. ^ Kschessinska, Mathilde (1960). Dancing in Petersburg: The Memoirs of Kschessinska - Prima Ballerina of the Russian Imperial Theatre, and Mistress of the Future Tsar Nicholas II. Pantianos Classics. стр. 6—22. ISBN 9781789870787. 
  11. ^ Beaumont, Cyril William (1941). Complete book of ballets: a guide to the principal ballets of the Nineteenth and Twentieth CenturiesНеопходна слободна регистрација. 
  12. ^ Dorris, George (1995). „Léo Staats at the Roxy, 1926-28”. Dance Research: The Journal of the Society for Dance Research. 13 (1): 84—99. JSTOR 1290902. doi:10.2307/1290902. 
  13. ^ Kisselgoff, Anna (22. 10. 1989). „DANCE VIEW; American Modern Isn't at Home in Germany”. The New York Times. Приступљено 27. 1. 2012. 
  14. ^ Tate, Mary Jo (2007). Critical companion to F. Scott Fitzgerald: a literary reference to his life and work. стр. 292. 
  15. ^ „Russian Ballet History”. Приступљено 29. 6. 2019. 
  16. ^ „Lubov Egorova”. Приступљено 27. 1. 2012. 
  17. ^ Cates, Meryl (9. 7. 2017). „Zelda Fitzgerald's Ballet Years”. The New Yorker. 
  18. ^ Ольга Иосифовна Преображенская [Olga Iosifovna Preobrazhenskaya] (на језику: руски). BelCanto. 5. 4. 2011. Приступљено 21. 3. 2015. 
  19. ^ Yuri Bakhrushin. Преображенская Ольга Иосифовна [Preobrazhenskaya Olga Iosifovna] (на језику: руски). RussianCulture.ru. Приступљено 21. 3. 2015. 
  20. ^ Maurice Béjart
  21. ^ Béjart, Maurice (1927-2007) Архивирано 2012-02-04 на сајту Wayback Machine
  22. ^ "Maurice Béjart 1922~2007" Shinsokan Dance Magazine, Special Issue Volume XVII No.4 2008, Japan
  23. ^ Max Millard (9. 9. 2014). 100 New Yorkers of the 1970s: Revised Edition of Original Version. otbebookpublishing. стр. 50—. ISBN 978-3-95676-686-2. 
  24. ^ Lynn Garafola (28. 1. 2005). Legacies of Twentieth-Century DanceНеопходна слободна регистрација. Wesleyan University Press. стр. 192–. ISBN 978-0-8195-6674-4. 
  25. ^ David M. Brownstone; Irene M. Franck (1. 5. 1991). 20th century culture: a dictionary of the arts and literature of our time. Prentice Hall. стр. 36. ISBN 978-0-13-210519-4. 
  26. ^ „Empress Farah Pahlavi Official Site - سایت رسمی‌ شهبانو فرح پهلوی”. farahpahlavi.org. Архивирано из оригинала 15. 7. 2012. г. Приступљено 2. 6. 2013. 
  27. ^ Meng, J. I. (29. 7. 2013). Translation, History and Arts: New Horizons in Asian Interdisciplinary Humanities Research (на језику: енглески). Cambridge Scholars Publishing. ISBN 9781443851176. 
  28. ^ Snodgrass, Mary Ellen (17. 3. 2015). World Clothing and Fashion: An Encyclopedia of History, Culture, and Social Influence (на језику: енглески). Routledge. ISBN 9781317451679. 
  29. ^ Dunning, Jennifer (25. 11. 1985). „Dance: Bejart Company Performs 'Bolero'”. The New York Times. Приступљено 20. 2. 2016. 
  30. ^ Anderson, Jack (8. 6. 1990). „Review/Ballet; Fashion Merger: Dance, Dollars And a New Scent”. The New York Times. Приступљено 20. 2. 2016. 
  31. ^ Cruickshank, Judith (24. 11. 2007). „Maurice Béjart: Influential choreographer who attracted huge audiences to ballet”. The Independent. Приступљено 20. 1. 2016. 
  32. ^ „Decorations Bureau web site”. CAO. Приступљено 5. 11. 2011. 
  33. ^ „Council of State decree”. Quan online. Приступљено 5. 11. 2011. 
  34. ^ „Embassy of Japan in Australia”. Архивирано из оригинала 21. 7. 2011. г. 

Literatura

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Морис Бежар на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Moris_Bežar&oldid=28523224”