Петар Чајковски

Из Википедије, слободне енциклопедије
Петар Чајковски
Tchaikovsky.jpg
Петар Чајковски
Пуно име Петар Иљич Чајковски
Датум рођења (1840-05-07)7. мај 1840.
Место рођења Воткинск
Руска Империја
Датум смрти 6. новембар 1893.(1893-11-06) (53 год.)
Место смрти Санкт Петербург
Руска Империја
Дела Лабудово језеро
Крцко Орашчић
Евгеније Оњегин
Словенски марш

Петар Иљич Чајковски (рус. Пётр Ильич Чайковский; Воткинск, 7. мај 1840Санкт Петербург, 6. новембар 1893) био је руски композитор позног романтизма. Појавио се у руској музици истовремено с композиторима 'Руске петорке', али није био њихов члан. Његова музика, која је садржала руски карактер, била је јако добро прихваћена. Ипак, садржала је више западних елемената, иако је успешно комбиновао интернационалне елементе с елементима руске народне музике. Предавао је хармонију на конзерваторијуму у Москви и писао музичке критике. Материјалну независност и боравак у иностранству омогућила му је његова меценаткиња Надежда вон Мек, а њихово дописивање важан је извор података о стваралачком раду и естетским погледима Чајковског. Наступао је као диригент сопствених дела по Русији, Европи и САД.

Детињство[уреди]

Рођен је у градићу Воткинску (у данашњој руској републици Удмуртији, у то време Вјатка Губернија, административна покрајина Руске Империје). Његов отац је радио у владиним рудницима као рударски инжењер. Његова мајка (друга од три жене његовог оца) звала се Александра Андрејевна Чајковска, рођена Асијер припадала је породици високопозиционираних чиновника у Санкт Петербургу, који су своје порекло водили из Немачке.[1] Поред полусестре из првог очевог брака Зинаиде, породицу Чајковски су чинили старији брат Николај, потом Петар, сестра Александра и још три брата ‒ Иполит, као и близнаци Анатолиј и Модест. Чајковски није био везан за Зинаиду, нити посебно близак са браћом Иполитом и Николајем. Но, био је изузетно привржен сестри Александри, као и Модесту и Анатолију са којима је одржавао посебно присне односе.[1] Анатолиј је био дуго времена његов миљеник, а постао је касније угледан правник који је стигао до ранга сентатора, док је Модест ‒ једна врста животног сапутника старијег брата ‒ био драмски писац, приватни  тутор, либретиста, сарадник и први биограф композитора, који је са њим делио и заједничку хомосексулану оријентацију[1]

Од своје пете године ишао је на часове клавира и већ за неколико месеци свирао је одлично. 1850. његов отац је добио посао на институту за технологију у Петрограду. На том универзитету Чајковски је завршио филозофију права и наставио са часовима клавира код директора музичке библиотеке. Чајковски је са 14 година компоновао валцер у помен на своју мајку која је умрла од колере.

Напустио је школу 1859. и запослио се као секретар у министарству правде, где се убрзо затим прикључио хору министарства. 1861. Чајковски је наставио да проширује своје знање о музици. Почео је да учи теорију музике уз помоћ пријатеља Николаја Зарембе. Заремба се уписао на Петроградски конзерваторијум. Од 1862. до 1865. Чајковски је наставио да проучава хармонију и контрапункт са Зарембом, a оркестрацију и композицију са директором и оснивачем конзерваторијума, Антоном Рубинштајном.

Музичка каријера[уреди]

Након што је Чајковски дипломирао, Николај, млађи брат Антона Рубинштајна, му је понудио место професора хармоније, композиције и историје музике. Чајковски је врло радо прихватио ту понуду јер се његов отац био пензионисао и изгубио имање. Следећих десет година је био предавач и композитор. Показало се да је посао предавача исцрпљујући па је 1877. године доживео нервни слом. Након једногодишње паузе покушао је да се врати послу предавача али се убрзо повукао са тог положаја. Неко време је живео у Италији и Швајцарској, али се на крају настанио код своје сестре, која је имала посед у непосредној близини Кијева.

Чајковски се посвећује оркестарском дириговању након премијере у Москви његове опере Трноружица (1885-7). Након што је превазишао страх од јавног наступа, који га је пратио током читавог живота, самопоуздање му временом расте до те мере да се у потпуности посвећује дириговању својих дела.

Чајковски је боравио у САД током 1891, као диригент својих дела на тријумфалној турнеји. 5. маја, дириговао је Њујоршким симфонијским оркестром приликом извођења Марш Соленел на отварању њујоршког Карнеги Хола. Након те вечери следе извођења његових дела Third Suite 7. маја, и а капела хорова Патер Ностер и Легенда 8. маја.

Пред крај свог релативног кратког живота Петар Чајковски био на врхунцу славе. Вратио се са тријумфалне турнеје по Америци, добио је почасни докторат Универзитета у Кембриџу, док је у својој родној земљи имао статус „националног блага“, кога су волели како обични људи, тако и представници најближег царског круга окупљеног око цара Александра III који му је великодушно доделио државну пензију. Пут до овог успеха трајао је пет деценија и пролазио је кроз разне више или мање успешне фазе.[1] 

Само девет дана након премијере његове Патетичне симфоније, 1893, у Санкт Петербургу, Чајковски је преминуо (погледајте одељак испод).

Неки музиколози (нпр. Милтон Крос, Дејвид Евен) верују да је Чајковски свесно написао Шесту симфонију као сопствени реквијем. Чајковски је сахрањен на Тиквин гробљу код Манастира Александра Невског у Санкт Петербургу.

Познати совјетски музиколог и музички писац Борис Асафјев овако сумира стваралаштво Чајковског:

„Он је био први композитор новог руског типа, потпуно професионализован, који је јасно асимиловао традицију симфонијског умећа западне Европе; у свој дубоко оригиналан, лични и национални стил он је ујединио симфонијску мисао Бетовена и Шумана са стваралаштвом Глинке, трансформисао Листова и Берлиозова достигнућа на пољу дескриптивно-програмске музике у дела шекспировске инспирације и психолошке тежине“. [2]

Његова музика обухвата неке од најзначајнијих комада из романтичарског периода. Многа од дела Чајковског инспирисана су догађајима из његовог живота.

Приватни живот[уреди]

Млади Петар Иљич Чајковски (1874)

Током свог школовања у Јуриспруденсу, Чајковски се заљубио у сопрана, али се она удала за другога. Једна од његових конзервативних студенткиња, Антоњина Миљукова, почела је да му шаље страствена писма отприлике у време кад је одлучио да „ожени било коју која га прихвати." Није је се чак ни сећао са својих предавања, али је била веома упорна у својим писмима, тако да се на брзину оженио њом 18. јула 1877. Кроз неколико дана, док су још били на меденом месецу, горко се покајао због своје одлуке. Две недеље након венчања композитор је покушао да се убије у хладној реци. Касније је побегао у Санкт Петербург и разишао се са супругом након само шест недеља. Никад се више нису видели. Миљукова је преминула у установи за ментално оболеле 1917. године. Званично су били у браку до његове смрти.

Композиторова хомосексуалност, као и њен утицај на његов живот и музику, била је дуго времена призната, мада је ова чињеница нарочито била заташкавана током совјетског периода.[3] Иако га неки историчари и даље сматрају хетеросексуалцем, многи други - као што су Риктор Нортон и Александар Познански - прихватају то да су неке од веза Чајковског биле хомосексуалне, као на пример његова веза са слугом Аљошом и са његовим нећаком Владимиром Давидовим. У ствари, музиколози, биографи и историчари се споре око “квалитета” хомосексуалности Чајковског: да ли је он израз мужевне мужевности или феминизиране субкултуре?[1] Тек, Болеслав Пжибишевски у тексту из 1933. године који сигнализује промену курса спрам Чајковског у Совјетском савезу наводи: „Он је поседовао довољно мужевне снаге да погледа историјској чињеници у очи и да спева за себе и своју класу потресни реквијем ‒ Патетичну симфонију.[1]  Докази да је Чајковски био хомосексуалац се изводе из његових писама и дневника, као и из писама његовог брата, Модеста, који је такође био хомосексуалац.

Жена која је имала далеко већи утицај на живот Чајковског је богата удовица, Надежда фон Мек, с којом је разменио 1200 писама у периоду између 1877. и 1890. На њено инсистирање никад се нису састали; сасвим случајно су се сусрели два пута, али нису разменили ни речи. Поред финансијске подршке у виду 6.000 руских рубаља годишње коју му је пружала, била је велики љубитељ његове музике и заинтересована за његову музичку каријеру. Међутим, изненада је прекинула њихов однос након 14 година, наводећи банкрот као разлог. Управо је у овом периоду Чајковски доживео велики успех широм Европе, а 1891. још веће хвале у Сједињеним Америчким Државама. Заправо, био је главни диригент, 5. маја, 1891, на званичном отварању Карнеги Хола.

Тврдњу Мекове о финансијској пропасти оспоравају неки историчари који верују да је прекинула с покровитељством Чајковског зато што је наводно сазнала за његову хомосексуалност. Могуће је да је планирала да уда једну од својих ћерки за Чајковског, као што је наводно покушала да једну од њих уда за Клода Дебисија, који је неко време живео у Русији као професор музике за њену породицу. Такође, један од њених синова, Николај, је био ожењен Аном Давидовом, нећаком Чајковског.

Живот Чајковског је тема филма Кена Расела Љубитељи музике . Друга два филма заснована на његовом животу су - нискобуџетни и у великој мери фиктивни Песма мога срца, пуштен у продају 1948, а из 1969 је филм на руском језику „Чајковски ", номинован за Оскара за најбољи страни филм. Његово презиме је изведено од речи чајка (чайка), што значи галеб у многим словенским језицима. Могуће је да његово порекло није у потпуности руско. У једном од првих писама упућених Надежди фон Мек, Чајковски каже да се зове Поланд и да су његови преци "вероватно били Пољаци".

Дела[уреди]

Балети[уреди]

Чајковски је познат по својим балетима. Балете је почео да компонује последњих година свог живота. Након последња два, његови савременици су почели да га цене као јако доброг композитора балета.

  • (18751876): Лабудово језеро, оп. 20. Први балет Петра Чајковског. Први пут је изведен 1877. у Бољшој театру у Москви са неколико пропуста. Коначна верзија је представљена 1895, а писали су је Мариус Петипа и Лев Иванов. Последњу прераду написао је композитор Рикардо Дриго и тако се изводи и дан данас.
  • (18881889): Успавана лепотица, оп. 66. Чајковски је овај балет сматрао за своје најбоље дело. Први пут је изведен 1890. у театру Марински у Петрограду.
  • (18911892): Крцко Орашчић, оп. 71. То је последњи балет који је написао Чајковски. Он сам није био много задовољан овим делом. Нерадо је прихватио понуду да компонује овај балет. Између осталог, овај балет је познат по употреби челесте, инструмента који је већ користио у свом мање познатом симфонијском делу Војвода (премијера 1891).

Опере[уреди]

Чајковски је завршио десет опера, мада су неке од њих изгубљене или постоје у две значајно различите верзије. Његове најпознатије опере су Евгеније Оњегин и Пикова дама.

  • (18671868): Војвода, оп. 3. Чајковски је уништио цео нотни текст, али је постхумно реконструисан.
  • (1869): Ундина. Недовршена. Само је марш из ове опере угледао светлост дана као други став Симфоније бр. 2. И поред тога што је Чајковски два пута ревидирао Симфонију бр. 2, други став је оба пута остао непромењен. Чајковски је уништио преостали део нотног текста Ундине.
  • (18701872): Опричник. Премијерно је изведена 1874. у Санкт Петербургу.
  • (1874): Кузнец Вакула, оп. 14. Премијерно је изведена 1876. у Санкт Петербургу.
  • (18771878): Евгеније Оњегин, оп. 24. Премијерно је изведена 1879. на Московском конзерваторијуму.
  • (18781879): Орлеанска девојка. Премијерно је изведена 1881. у Санкт Петербургу.
  • (18811883): Мазепа. Премијерно је изведена 1884. у Москви.
  • (1885): Черевички. Премијерно је изведена 1887. у Москви.
  • (18851887): Чаробница. Премијерно је изведена 1887. у Санкт Петербургу.
  • (1890): Пикова дама, оп. 68. Премијерно је изведена 1890. у Санкт Петербургу.
  • (1891): Јоланта, оп. 69. Премијерно је изведена 1892. у Марински театру заједно са Крцком Орашчићем.

Симфоније[уреди]

Раније симфоније Петра Чајковског су оптимистична дела националног карактера, док су касније симфоније, које су дубоко драматичне (посебно Шеста симфонија), тумачене као излив очаја. Његове последње три симфоније оцењене као веома оригинални примери симфонијског облика и често се изводе.

  • (1886): Симфонија бр. 1, оп. 13
  • (1872): Симфонија бр. 2, оп. 17, Мали Рус
  • (1875): Симфонија бр. 3, оп. 29, Пољска
  • (1878): Симфонија бр. 4, оп. 36
  • (1885): Манфред симфонија, оп. 58; надахнута је Бајроновом поемом Манфред; Чајковски је ово дело назвао „симфонијска поема у четири става“
  • (1888): Симфонија бр. 5, оп. 64
  • (1893): Симфонија бр. 6, оп. 74, Патетична

За хор, песме, камерна музика и солистичке композиције за клавир и виолину[уреди]

  • (1871) Гудачки квартет Бр. 1 у Д дуру, Оп. 11
  • (1876) Варијације на Рококо тему за чело и оркестар, Оп. 33.
  • (1876) Клавирски комади „Месеци године“, Оп. 37а
  • Три комада: Медитација, Скерцо и Мелодија Оп. 42, за виолину и калвир
  • (1882) Трио клавира у а молу, Оп. 50
  • (1886) Думка, клавирски комад у Ц молу Оп. 59
  • (1890) Гудачки секстет „Сувенир из Фиренце“, Оп. 70

Друго[уреди]

  • (1876) Словенски марш, у оригиналу Српско-руски марш, музичка композиција инспирисана када се водио Српско-турски рат,1876., када се велики број руских добровољаца борио на страни Срба.

Извори[уреди]

Спољашње везе[уреди]