Мрзилачка група

С Википедије, слободне енциклопедије
Најчешћи симболи коришћени од стране мрзилачких група.
Различите варијације симбола, мрзилачких група

Мрзилачка група је друштвена група која заговара и врши мржњу, непријатељство или насиље према припадницима одређене расе, етничке припадности, нације, религије, пола, родног идентитета, сексуалне оријентације или било ког другог одређеног сектора друштва. Према Федералном истражном бироу Сједињених Држава(ФБИ), основна сврха групе мржње је промовисање мржње, непријатељства и злобе против припадника расе, вере, инвалидитета, сексуалне оријентације или етничке припадности/националног порекла који се разликују од чланова организације.[1]

У САД-у, две приватне организације које надгледају интолеранцију и мрзилачке групе су Антидифамацијска лига (АДЛ)[2] и Јужњачки правни центар за сиромашне (СПЛЦ)[3]. Они одржавају спискове оних за које сматрају да су групе мржње, супремацистичке групе и антисемитске, антивладине или екстремне групе које су починиле злочине из мржње. СПЛЦ-ова дефиниција "групе мржње"укључује било коју групу са веровањима или праксама које нарадају или клеветају читаву класу људи-посебно када су карактеристике које су штетне(злоћудне) непромељиве.[4]Према СПЛЦ-у, у периоду од 2000. до 2008. године, активност групе мржње забележила је пораст од 50% у САД, са укупно 926 активних група.[5] Недавно је у употребу доспео термин алт-ригхт, скраћено од "алтернативно десно".[6][7] Овај широки појам укључује низ људи који одбацују главни конзервативизам у корист облика конзервативности који могу обухватити имплицитни или експлицитни расизам или белу надмоћ. Термин алт-ригхт је описан као "чудна мешавина неонациста из старе школе, теоретичара завере, антиглобалиста I младих десничарских интернет тролова-уједињених у веровање да је бели идентитет мушкарца нападнут од стране мултикултурног,"политички исправне" силе."[8]


ФБИ не објављује листу мрзилачких група, и "истраге се спроводе једино када се врши пријетнја или заговарање употребе силе; када група има очигледну способност да изврши прокламовани чин ; и када би акт представлјао потенцијалну повреду федералног закона.ФБИ води статистику о злочинима из мржње.[9]


Насиље и злочини из мржње[уреди | уреди извор]

Више информација

Четири категорије повезане са групама мржње (мрзилачким групама, како желиш) склоним насиљу су:

  • организациони капацитет
  • организациона изборна јединица
  • стратешка повезаност
  • структурално уређење[10]

Што је већа екстремистичка група и што дуже она постоји , већа је могућност да се група уплете у насиље. Регионално, групе мржње лоциране на западу и североистоку склоније су насиљу него оне које се налазе на југу. Ако група има харизматичног лидера, већа је могућност да ће се ангажовати у насиљу.

Групе које су у конфликтној вези са другом групом имају веће шансе да се упусте у екстремно насиље.[11] Количина идеолошке литературе коју група издаје је повезана са значајним опадањем насилног понашања те групе, а више литературе је повезано са нижим степеном насиља. Насилне групе мржње склоне су почињавању “силазних злочина” , који укључују прогањање мањинске групе од стране моћније већине. Насупрот томе, терористички акти типично представљају “узлазне злочине” где извршилац из мање моћне мањинске групе циља много значајнију већинску групу.

Калифорнијска Асоцијација за организације људских односа истиче да групе мржње као што је Кју Клукс Клан (ККК) I Бели Аријевски Отпор (WАР) проповедају насиље против расних, религијских, сексуалних I других мањина на територији Сједињених држава.[12] Јозеф Е. Агне тврди да је насиље мотивисано мржњом резултат успеха покрета за права грађана и тврди да се ККК поново појавио да су формиране нове групе мржње.[13] Агне сматра да је погрешно потценити снагу покрета мржње њихових бранилаца – заступника и нечујних учесника/партнера.[14] У Сједињеним Државама , злочини који “представљају доказе о предрасудама заснованим на раси, религији, сексуалној оријентацији Или етничкој припадности , укључујући I убиства I убиства без предумишљаја , насилничко силовање, пљачке, тешке нападе, провале, разбојничке крађе , крађе моторних возила , подметање пожара, обичне нападе, застрашивања I уништавање, оштећивање имовине” усмерене на владу, појединца, фирме или институције , укључујући групе мржње I злочине из мржње , могу се сврстати у дела домаћег насиља.[15][16][17][18]


Говор мржње[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Говор мржње

Ехуд Спризак, специјалиста за борбу против тероризма тврди да је вербално насиље “ употреба говора екстремизма против појединца или групе, I да указује на директну претњу употребе физичког насиља против њих , или индиректан позив да се иста употреби. Спризнак тврди да је вербално насиље обично замена за стварно насиље, I да мржња у вербалном облику потенцијално може, људе који нису у стању да направе разлику измедју стварног I вербалног насиља, да наведе да се упусте у стварно насиље.[19]

Људи су склони да осуђују до ког степена је увредљив говор мржње, на основу тога какав је говор одржан у јавности I која је циљна група.[20] Иако су људска мисљења о говору мржње сложена, обично се најувредљивијим сматрају говори у јавности који имају етничке мањине за циљну групу.

Историчар Данијел Голдхаген, у својој дебати о Антисемитским групама мржње, твди да би требало гледати на вербално насиље као на “напад сам по себи , са намером да се произведе крајња штета, емотивна, психолоска, друствена- на достојанство и част Јеврејског народа. Ране које се отварају таквим омаловажавањем… могу бити једнако страшне ….као I физичко насиље.[21]

Средином 90тих сирока употреба Интернета је донела међународну изложеност многим организацијама, укључујуци и групе које верују у Супериорност беле расе, нео –Нацизам, хомофобију, порицање холокауста I Исламофобију. Неке групе које верују у Супериорност беле расе, су основале странице на интернет уперене против група које виде као своје неприатеље.

1996. године, Симон Wиесентхал Центар у Лос Анђелесу је тражио од интернет провајдера да усвоје етички код који би спречио екстремисте да објављују своје ставове онлине.

1996. године Европска Комисија је основала Саветодавну Комисију за Расизам I Ксенофобију (СКРК), пан европску групу од које је тражено да” истражи и, користеци законодавна средства, стави печат на тренутни талас расизма на Интернету.[22]

Верске групе мржње[уреди | уреди извор]

Центар за Јужно законодасвство је именовао неколико Хришцанских група као групе мржње, укључујући I Асоцијацију за Америчке Породице, Савет за Истраживање породицних питања, Абидинг Трутх инистриес, Америчка Визија, Цхалцедон Фондација , Дове Wорлд Оутреацх центари I Коалицију традиционалних вредности I Wестборо Баптистицку цркву. Поједини конзервативци су критиковали СПЛЦ због стављања појединих хришцанских група попут Савета за истраживање породичних питања на листу.[23][24] [25][26] Тхе СПЛЦ класификује Натион оф Ислам као групу мржње у категорију црних сепаратиста.[27][28]

НОИ проповеда да је научник Yакуб- који је био црнац, створио белу расу, “расу ђавола” на грчком острву Патмос. НОИ за разлику од других Муслиманских група не прихвата чланове беле расе, I није прихваћена као легитимна грана Ислама од стране центара Муслимана.

Креативни Покрет Супериорност Беле расе (раније познат као Светска црква створитеља) под вођством Маттхеw Хале се повезује са насиљем I биготизмом. Арyан Натионс је друга религиозна група мржње, која се залаже за Супериорност Беле Расе.

Wестборо Баптистичка Црква се сматра групом мржње због свог провокативног става против хомосексуализма I Сједињених Америчких Дрзава, I осуђена је од стране многих центара како противника тако и бораца за права хомосексуалаца.[29]

Интернет мрзилачке групе[уреди | уреди извор]

Традиционално, мрзилачке групе су регрутовале чланове и шириле екстремистичке поруке усмено, или кроз дељење флајера и памфлети. Супротно, интернет је омогућио члановима мрзилачке групе из целог света да се ангажују у конверзацијама ралног времена.[30] Интернет је био благодат за мрзилачке групе у погледу промоције, врбовања и експанзије њихове подлоге за укључивање млађе публике.[31] Интернет мрзилачка група не мора да буде део традиционалне фракције као Ку Клукс Клан.[тражи се извор]

Док су многи мрзилачки сајтови експлицитно антагонистички или насилни, други могу изгледати патриотски или бенигни, и ова фасада може да допринесе привлачењу група.[32]Веб странице мрзилачких група раде према следећим циљевима : да образују групу чланова и јавности, да охрабре учешће, да захтевају божанско звање и привилегије, да оптуже оне који су изван групе ( на пример владу или медије). Групе које раде ефектно према овим циљевима преко присуства онлајн тенденција за оснаживања смилса њиховог идентитета, смањења нивоа претњи од стране спољних група и регрутовање више нових чланова.

Симон Wиесентхал центар, у свом 2009 интернет извештају, идентификовао је више од 10 000 проблематичних мрзилачких и терористичких веб сајтова и других интернет објава. Извештај укључује мрзилачке веб сајтове, друштвене мреже, блогове, њузгрупа, јутјуба и других видео сајтова. Налази илуструју да како интернет наставља да расте, екстремисти налазе нове начине да поранђу валидност њихових мрзилачких агенда и регрутованих чланова.

Креатори мрзилачких страница и група на Фејсбуку бирају своје мете, оснивају своје странице или групе, а онда регрутују чланове.[33] Свако може да направи групу на Фејсбуку и позове пратиоце да постављају коментаре, додају слике и учествују у дискусијама. Фејсбук страница је слична, са изузетком да неко мора да „лајкује“ страницу да би постао члан. Због лакоће прављења и придруживања таквим групама, многе такозване мрзилачке групе постоје само у сајберпростору.[30] Уједињени патриотски фронт, интернет заснована Аустралијска крајње десничарска антиимигрантска и неонацистичка организација основана 2015. године[34] је била описана као мрзилачка група.[35]


Психологија мрзилачких група[уреди | уреди извор]

Међугрупни конфликт испуњен мржњом може бити мотивисан „приврженошћу унутар групе“, жељом да се позитивно допринесе групи којој се припада, или „мржњом изван групе“, жељом да се повреди туђа група.[36] Појединци, као и групе, више су мотивисани „првирженошћу унутар групе“ него „мржњом изван групе“, иако обе мотивације могу унапредити статус групе. Ова преференција је нарочито истакнута када група није у такмичарској позицији у односу на друге.[37] Ова наклоност према кооперативном понашању сугерише да међугрупни конфликт може опасти ако чланови групе посвете више енергије позитивним унутаргрупним побољшањима него извангрупном такмичењу. Код група основаних око сета моралних начела већа је вероватноћа него код група које нису засноване на тим начелима да ће испољити „извангрупну мржњу“ као одговор на њихов нарочито снажан осећај „унутаргрупне привржености“.[38]


Међугрупна претња се појављује када интереси једне групе прете циљевима и благостању друге групе.[39] Теорије о међугрупној претњи пружају оквир за међугрупне предрасуде и агресију.[40]


Један тип теорије о међугрупној претњи, реалистичка теорија о групном конфликту, говори о такмичењу међу групама претпостављајући да када се две групе такмиче за ограничене ресурсе, потенцијални успех једне групе је у супротности са интересима друге, што доводи до негативних ставова ван групе.[41]Ако групе имају исти циљ, њихове интеракције ће бити позитивне, али супротстављени циљеви ће погоршати међугрупне односе. Међугрупни конфликт може повећати јединство унутар групе, доводећи до већег диспаритета и више сукоба међу групама.

Теорија симболичке претње говори да је међугрупна предрасуда и претња резултат супротастављених идеала, а не посматраног такмичења и супротстављених циљева.[42] Предрасуде засноване на симболичкој претњи имају тенденцију да буду јачи предсказивачи практичног понашања према „извангрупама“ него предрасуде засноване на стварној претњи.[43]

Реалистичка теорија групног конфликта и теорија симболичке претње су, у неким случајевима, компатибилне. Теорија интегрисане претње препознаје да сукоб може настати из комбинације Међугрупне динамике и класификује претње у четири типа: реална претња, симболичка претња, међугрупна стрепња, негативни стереотипи.[39] Интергроуп тхреат тхеориес провиде а фрамеwорк фор интергроуп биасес анд аггрессион.[40] Теорије међугрупне претње пружају оквир за пристрасност и агресију између група. Међугрупна стрепња се односи на осећај нелагодности међу члановима других група, што предвиђа пристрасне ставове и понашања.[44] Негативни стереотипи такође су у корелацији са овим понашањем, узрокујући претњу засновану на негативним очекивањима о појединцима изван групе.[45] Према моделу мржње сачињеног од 7 етапа, мрзилачка група, ако је неометана, пролази кроз седам сукцесивних фаза.[46][47] У прве четири фазе, мрзилачке групе вокализују своја уверења и у последње 3 фазе оне делују на основу уверења. Фактори који доприносе вероватноћи да ће група деловати укључују рањивост њених чланова као и њено ослањање на симболе и митологије. Овај модел указује на транзициони период који постоји између вербалног насиља и чињења тог насиља, одвајајући окореле мрзитеље од реторичких мрзитеља. Дакле, говор мржње се сматра предусловом злочина из мржње и условом њиховог могућег испољавања.

Интервенција мрзилачке групе је највероватнија ако група још није прошла етапу од говора до акције, и интервенције на незрелим мрзилачким групама су ефикасније од оних које су чврсто успостављене.[47] Интервенција и рехабилитација су најефикасније када онај који истражује групу мржње може идентификовати и деконструисати личне несигурности чланова групе, што заузврат доприноси слабости групе. Можда најважније за сузбијање групне мржње је превенција регрутовања нових чланова кроз подршку онима који су најрањивији, посебно деце и омладине, у развијању позитивног самопоштовања и хуманизованог схватања оних ван групе.[48]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ "Хате Цриме Дата Цоллецтион Гуиделинес", Униформ Цриме Репортинг: Суммарy Репортинг Сyстем: Натионал Инцидент-Басед Репортинг Сyстем, У.С. Департмент оф Јустице: Федерал Буреау оф Инвестигатион, Цриминал Јустице Информатион Сервицес Дивисион, Ревисед Оцтобер 1999.
  2. ^ „АДЛ: Фигхтинг Анти-Семитисм, Биготрy анд Еxтремисм”. Приступљено 13. 4. 2008. 
  3. ^ „СПЛЦентер.орг...форwардинг то индеx.јсп”. Архивирано из оригинала 13. 07. 2019. г. Приступљено 13. 4. 2008. 
  4. ^ „Хате Мап”. Приступљено 27. 9. 2010. 
  5. ^ Кател, Петер (8. 5. 2009). „Хате Гроупс”. 19 (18). ЦQ Ресеарцхер. стр. 421—48.  Сее "Тхе Yеар ин Хате" Соутхерн Повертy Лаw Центер, Фебруарy 2009.
  6. ^ Ломбросо, Даниел &, Апплебаум, Yони (21. 11. 2016). „'Хаил Трумп!': Wхите Натионалистс Салуте тхе Пресидент Елецт”. Тхе Атлантиц. Приступљено 17. 12. 2016. 
  7. ^ Голдстеин, Јосепх (20. 11. 2016). „Алт-Ригхт Еxултс ин Доналд Трумп'с Елецтион Wитх а Салуте: 'Хеил Вицторy'”. Неw Yорк Тимес. Приступљено 21. 11. 2016. 
  8. ^ Стафф (1. 10. 2016). „Тхе Рисе оф тхе алт-ригхт”. Тхе Wеек. Приступљено 17. 12. 2016. 
  9. ^ „Фреqуентлy Аскед Qуестионс”. Федерал Буреау оф Инвестигатион. Приступљено 30. 5. 2015. 
  10. ^ Цхермак, С.; Фреилицх, Ј.; Суттмоеллер, M. (2013). „Тхе организатионал дyнамицс оф фар-ригхт хате гроупс ин тхе Унитед Статес: цомпаринг виолент то нонвиолент организатионс”. Студиес ин Цонфлицт анд Террорисм. 36 (3): 193—218. С2ЦИД 55870656. дои:10.1080/1057610X.2013.755912. 
  11. ^ Делоугхерy, К.; Кинг, Р.D.; Асал, V. (2012). „Цлосе цоусинс ор дистант релативес?: тхе релатионсхип бетwеен террорисм анд хате цриме”. Цриме анд Делинqуенцy. 58 (5): 663—88. С2ЦИД 146661972. дои:10.1177/0011128712452956. 
  12. ^ „Фреедом Фром ФеарР: Ендинг Цалифорниа'с Хате Виоленце Епидемиц”. Цахро.орг. ЦАХРО – Цалифорниа Ассоциатион оф Хуман Релатионс Организатионс. 7. 1. 1992. Архивирано из оригинала 31. 07. 2013. г. Приступљено 14. 9. 2013. 
  13. ^ „Тхе Цхурцх'с Респонсе то Хате-Гроуп Виоленце”. Гбгм-умц.орг. Архивирано из оригинала 24. 02. 2012. г. Приступљено 14. 9. 2013. 
  14. ^ „Тхе Цхурцх'с Респонсе то Хате-Гроуп Виоленце”. Архивирано из оригинала 24. 02. 2012. г. Приступљено 3. 06. 2018. 
  15. ^ Тхе Униформ Цриме Репортинг (УЦР) Програм – Дата Qуалитy Гуиделинес фор Статистицс Аппендиx III – А Бриеф Хисторy оф тхе Хате Цриме Програм
  16. ^ Федерал Буреау оф Инвестигатион – Цивил Ригхтс „Федерал Буреау оф Инвестигатион - Цивил Ригхтс - Хате Цриме Овервиеw”. Архивирано из оригинала 7. 3. 2016. г. Приступљено 28. 7. 2016. 
  17. ^ Хате Цриме Статистицс, 2006 Хате Цриме Овервиеw – Тхе ФБИ'с Роле Архивирано 2015-07-17 на сајту Wayback Machine
  18. ^ 1999 Developing Hate Crime Questions for the National Crime Victim Survey (NCVS) pp. 1 „Archived copy” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 12. 5. 2003. г. Приступљено 4. 1. 2008. 
  19. ^ Sprinzak, Ehud, Brother against Brother: Violence and Extremism in Israeli Politics from Altalena to the Rabin Assassination (New York: The Free Press, 1999)
  20. ^ Cowan, G.; Hodge, C. (1996). „Judgments of hate speech: the effects of target group, publicness, and behavioral responses of the target”. Journal of Applied Social Psychology. 26 (4): 355—71. doi:10.1111/j.1559-1816.1996.tb01854.x. 
  21. ^ Goldhagen, Daniel Jonah, Hitler's Willing Executioners: Ordinary Germans the Holocaust (Knopf) (1996). стр. 124.
  22. ^ Newsbytes News Network (31 January 1996)
  23. ^ Sessions, David (16. 8. 2014). „Is the Family Research Council Really a Hate Group?”. The Daily Beast. Приступљено 3. 8. 2014. 
  24. ^ Waddington, Lynda (23. 11. 2010). „Groups that Helped Oust Iowa Judges Earn 'Hate Group' Designation; SPLC Adds American Family Association, Family Research Council to List”. Iowa Independent. Приступљено 25. 11. 2010. 
  25. ^ Thompson, Krissah (24. 11. 2010). „'Hate group' designation angers same-sex marriage opponents”. Washington Post. Приступљено 25. 11. 2010. 
  26. ^ Sprigg, Peter. „The Southern Poverty Law Center (SPLC) and Its So-Called 'Hate Groups'”. The Family Research Council. Приступљено 6. 8. 2014.  Спољашња веза у |newspaper= (помоћ)
  27. ^ Jessup, Michael (2006). „The Sword of Truth in the Sea of Lies: The Theology of Hate”. Ур.: Priest, Robert J.; Nieves, Alvaro L. This Side of Heaven: Race, Ethnicity, and Christian Faith. Oxford University Press. стр. 165—66. ISBN 978-0-19-531056-6. 
  28. ^ SPLC - Active U.S. Hate Groups in 2008: Black Separatist Архивирано 2008-03-14 на сајту Wayback Machine
  29. ^ The year in hate 2005, Southern Poverty Law Center.
  30. ^ а б Meddaugh & Kay (2009)
  31. ^ Schafer & Navarro (2002); Williamson and Pierson (2003)
  32. ^ McNamee, L.G.; Peterson, B.L.; Pena, J. (2010). „A call to educate, participate, invoke, and indict: understanding the communication of online hate groups”. Communication Monographs. 77 (2): 257—80. S2CID 143387827. doi:10.1080/03637751003758227. 
  33. ^ Perry & Olsson (2009)
  34. ^ McMahon, Michael Bachelard, Luke (17. 10. 2015). „New Aussie 'patriots' leader Blair Cottrell wanted Hitler in the classroom”. 
  35. ^ McPherson, Tahlia (20. 9. 2015). „Hostility to hit Albury”. 
  36. ^ Halevy, N.; Weisel, O.; Bornstein, G. (2012). „"In-group love" and "out-group hate" in repeated interaction between groups”. Journal of Behavioral Decision Making. 25 (2): 188—95. doi:10.1002/bdm.726. 
  37. ^ Halevy, N.; Bornstein, G.; Sagiv, L. (2008). „"In-group love" and "out-group hate" as motives for individual participation in intergroup conflict”. Psychological Science. 19 (4): 405—11. PMID 18399895. S2CID 6869770. doi:10.1111/j.1467-9280.2008.02100.x. 
  38. ^ Parker, M.T.; Janoff-Bulman, R. (2013). „Lessons from morality-based social identity: the power of outgroup "hate," not just ingroup "love"”. Social Justice Research. 26: 81—96. S2CID 255073464. doi:10.1007/s11211-012-0175-6. 
  39. ^ а б Stephan, W.G.; Stephan, C.W. (2000). „An integrated theory of prejudice”. Reducing Prejudice and Discrimination: The Claremont Symposium on Applied Social Psychology: 23—45. 
  40. ^ а б Riek, B.M.; Mania, E.W.; Gaertner, S.L. (2006). „Intergroup threat and outgroup attitudes: a meta-analytic review”. Personality and Social Psychology Review. 10 (4): 336—53. PMID 17201592. S2CID 144762865. doi:10.1207/s15327957pspr1004_4. 
  41. ^ Sherif, M., & Sherif, C.W. (1969). Social psychology. New York: Harper & Row. стр. 221—66. 
  42. ^ McConahay, J.B. „Self-interest versus racial attitudes as correlates of anti-busing attitudes in Louisville: Is it the buses or the blacks?”. Journal of Politics. 441: 692—720. 
  43. ^ Kinder, D.R.; Sears, D.O. (1981). „Prejudice and politics: Symbolic racism versus racial threats to the good life”. Journal of Personality and Social Psychology. 40 (3): 414—31. doi:10.1037/0022-3514.40.3.414. 
  44. ^ Ho, C.; Jackson, J.W. (2001). „Attitudes toward Asian Americans: Theory and measurement”. Journal of Applied Social Psychology. 31 (8): 1553—81. doi:10.1111/j.1559-1816.2001.tb02742.x. 
  45. ^ Eagley, A.H.; Mladinic, A. (1989). „Gender stereotypes and attitudes toward women and men”. Personality and Social Psychology Bulletin. 15 (4): 543—58. S2CID 145550350. doi:10.1177/0146167289154008. 
  46. ^ „2003 FBI Law Enforcement bulletin” (PDF). 2003. Архивирано из оригинала (PDF) 18. 8. 2013. г. 
  47. ^ а б Schafer, J.R. (2006). „The seven-stage hate model: the psychopathology of hate groups”. Cultic Studies Review. 5: 73—86. 
  48. ^ Sternberg, R.J. (2005). The Psychology of Hate. Washington, D.C.: American Psychological Association. стр. 61—63. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Mrzilačka_grupa&oldid=26763543”