Пређи на садржај

Насељавање Америка̂

С Википедије, слободне енциклопедије

Карта најранијих сигурно датираних локација која показују присуство људи у Америци, 16–13 ка за Северну Америку и 15–11 ка за Јужну Америку.

Насељавање Америка̂ почело је кад су палеолитски ловци-сакупљачи приспели у Северну Америку из северноазијских Мамутских степа преко берингијског копненог моста, која се формирао између североисточног Сибира и западне Аљаске због снижавања нивоа мора током последњег ледничког максимума.[1] Ове популације су се прошириле јужно од Лаурентидине ледене плоче и брзо се рашириле на подручје Северне и Јужне Америке, пре 14.000 година.[2][3][4][5] Најраније популације у Америци, пре отприлике 10.000 година, познате су као Палеоиндијанци.

Ољуђивање Америке је дугогодишње отворено питање, и док су напредак у археологији, плеистоценској геологији, физичкој антропологији и ДНК анализи поступно бацали све више светла на тему, значајна питања остају нерешена.[6] Иако постоји опште сагласност да су Америке прво насељене из Азије, образац миграције, хронологија и места порекла у Евроазији народа који су мигрирали у Америку остају нејасни.[3]

Превладавајући модели миграција оцртавају различите временске оквире за азијску миграцију из Беринговог теснаца и даље ширење оснивачке популације широм континента.[7] Аутохтони народи Америке били су повезани са сибирским популацијама лингвистичким факторима, расподелом крвних типова и генетском композицијом, као што је приказано молекуларним подацима, попут ДНК.[8][9]

„Прва теорија Кловиса” се односи на хипотезу из 1950-их да култура Кловиса представља најраније људско присуство у Америци, почевши од пре око 13.000 година; докази о културама пре Кловиса акумулирани су од 2000. године, што је потиснуло могуће време првог ољуђавања Америке на пре приближно 13.200-15.500 година.[10][11]

Животна средина током задњег плеистоцена[уреди | уреди извор]

За увод у технике радиоугљеничног датирања које користе археолози и геолози, погледајте метод радиоактивног угљеника.

Појављивање и потапање Берингије[уреди | уреди извор]

Потапање Беринговог копненог моста са подизањем нивоа мора након последњег глацијалног максимума (ЛГМ)

Током Висконсинске глацијације, варирајуће порције Земљине воде биле су задржане као глечерски лед. Како се вода акумулирала у глечерима, количина воде у океанима се смањивала, што је резултирало снижавањем глобалног нивоа мора. Варијација нивоа мора током времена реконструисана је коришћењем кисеоничне изотопске анализе језгара из дубоког мора, датирања морских тераса и узорковањем изотопа кисеоника високе резолуције из океанских базена и модерних ледених капа. Пад еустатичког нивоа мора за око 60 м до 120 м ниже од данашњих нивоа, почевши од пре око 30.000 година, створио је Берингију, трајно и опсежно географско обележје који повезује Сибир са Аљаском.[12] С порастом нивоа мора након последњег леденог максимума (ЛГМ), Берингијски копнени мост поново је потопљен. Процене коначног поновног потапања Берингијског копненог моста засноване искључиво на садашњој батиметрији Беринговог теснаца и кривој еустатских нивоа мора стављају тај догађај на пре око 11.000 година. Текућа истраживања која су реконструисала Берингијску палеогеографију током деглациације могла би променити ту процену, а могућа ранија потапања могла би додатно ограничити моделе миграције људи у Северну Америку.[12]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Прингле, Хеатхер (8. 3. 2017). „Wхат Хаппенс Wхен ан Арцхаеологист Цхалленгес Маинстреам Сциентифиц Тхинкинг?”. Смитхсониан. Приступљено 13. 10. 2019. 
  2. ^ Фаган, Бриан M.; Дуррани, Надиа (2016). Wорлд Прехисторy: А Бриеф Интродуцтион. Роутледге. стр. 124. ИСБН 978-1-317-34244-1. 
  3. ^ а б Гоебел, Тед; Wатерс, Мицхаел Р.; О'Роурке, Деннис Х. (2008). „Тхе Лате Плеистоцене дисперсал оф модерн хуманс ин тхе Америцас” (ПДФ). Сциенце. 319 (5869): 1497—1502. ЦитеСеерX 10.1.1.398.9315Слободан приступ. ПМИД 18339930. дои:10.1126/сциенце.1153569. Архивирано из оригинала 2. 1. 2014. г. Приступљено 5. 2. 2010. 
  4. ^ Зиммер, Царл (3. 1. 2018). „Ин тхе Бонес оф а Буриед Цхилд, Сигнс оф а Массиве Хуман Мигратион то тхе Америцас”. Тхе Неw Yорк Тимес. Приступљено 3. 1. 2018. 
  5. ^ Морено-Маyер, Ј. Вицтор; et al. (2018). „Терминал Плеистоцене Аласкан геноме ревеалс фирст фоундинг популатион оф Нативе Америцанс”. Натуре. 553 (7687): 203—07. ПМИД 29323294. дои:10.1038/натуре25173. 
  6. ^ Wагуеспацк, Ницоле (2012). „Еарлy Палеоиндианс, фром Цолонизатион то Фолсом”. Ур.: Тимотхy Р. Паукетат. Тхе Оxфорд Хандбоок оф Нортх Америцан Арцхаеологy. Оxфорд Университy Пресс. стр. 86—95. ИСБН 978-0-19-538011-8. 
  7. ^ Цуммингс, Вицки; Јордан, Петер; Звелебил, Марек (24. 4. 2014). Тхе Оxфорд Хандбоок оф тхе Арцхаеологy анд Антхропологy оф Хунтер-Гатхерерс. Оxфорд Университy Пресс Оxфорд. стр. 572. ИСБН 978-0-19-102526-6. 
  8. ^ Асх, Патрициа Ј.; Робинсон, Давид Ј. (2011). Тхе Емергенце оф Хуманс: Ан Еxплоратион оф тхе Еволутионарy Тимелине. Јохн Wилеy & Сонс. стр. 289. ИСБН 978-1-119-96424-7. 
  9. ^ Робертс, Алице (2010). Тхе Инцредибле Хуман Јоурнеy. А&C Блацк. стр. 101—03. ИСБН 978-1-4088-1091-0. 
  10. ^ Гремиллион, Давид Х.; Аутон, Адам; Фалусх, Даниел (25. 9. 2008). „Арцхаеолог: Пре Сибериан Хуман Мигратион то Америца: Поссибле валидатион бy ХТЛВ-1 мутатион аналyсис”. ПЛоС Генетицс. 4 (5): е1000078. ПМЦ 2367454Слободан приступ. ПМИД 18497854. дои:10.1371/јоурнал.пген.1000078. Архивирано из оригинала 10. 7. 2009. г. Приступљено 12. 10. 2010. 
  11. ^ Wатерс, M. Р.; Форман, С. L.; Јеннингс, Т. А.; Нордт, L. C.; Дриесе, С. Г.; Феинберг, Ј. M.; Кеене, Ј. L.; Халлиган, Ј.; Линдqуист, А.; Пиерсон, Ј.; Халлмарк, C. Т.; Цоллинс, M. Б.; Wиедерхолд, Ј. Е. (24. 3. 2011). „Тхе Буттермилк Цреек Цомплеx анд тхе Оригинс оф Цловис ат тхе Дебра L. Фриедкин Сите, Теxас”. Сциенце. 331 (6024): 1599—1603. ПМИД 21436451. дои:10.1126/сциенце.1201855. 
  12. ^ а б Бригхам-Гретте, Јулие; Лозхкин, Анатолy V.; Андерсон, Патрициа M.; Глусхкова, Олга Y. (16. 9. 2004). „Wестерн Берингиа бефоре анд дуринг тхе Ласт Глациал Маxимум (Цхаптер 2)”. ин Мадсен, Давид Б. (едитор) Ентеринг Америца: Нортхеаст Асиа анд Берингиа Бефоре тхе Ласт Глациал Маxимум, Университy оф Утах Пресс, 2004, 486п. ИСБН 978-0-87480-786-8. ИСБН 9780874807868. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]