Физичка антропологија

Из Википедије, слободне енциклопедије

Физичка антропологија или биолошка антропологија, проучава механизме биолошке еволуције, генетичко наследство, људску прилагодљивост и варијабилност, приматологију, морфологију примата, као и фосилне остатке људске еволуције.[1]

Историја[уреди]

Физичка антропологија се развила у 19. веку, пре успона Дарвинове теорије о природном одабиру, такође познате као теорија [еволуције, и пре Менделове теорије генетике. Физичка антропологија је добила име и по томе што су сви њени подаци физички (фосили, нарочито људске кости). С успоном Дарвинове теорије и модерне синтезе, антрополози су добили приступ новим облицима података, и многи од њих се називају „биолошким антрополозима“.

Неке од раних грана физичке антропологије, као рана антропометрија, сада су одбачене као псеудонауке. Метрика попут цефалног индекса се знала користити у сврху извођења особина понашања. Двојица најранијих оснивача физичке анторпологије су Пол Брока и Франц Боас.

Гране[уреди]

Проучавање људске еволуције често укључује друге специјализоване области:

  • Људска остеологија, проучавање скелеталног материјала. Стручњаци из остеологије су у стању да примене своје вештине и знања на друге области:
  • Палеопатологија, која проучава остатке болести и повреда у људским костима
  • Форензичка антропологија, анализира и идентификује људске остатке, и служи у коронарне и медицинске сврхе. Ово истраживање често даје важне податке и доказе за судске случајеве и криминална истраживања.

Извори[уреди]

  1. ^ Marks, J. (1995). Human Biodiversity: Genes, Race, and History. New York: Aldine de Gruyter. 

Литература[уреди]

  • Marks, J. (1995). Human Biodiversity: Genes, Race, and History. New York: Aldine de Gruyter. 

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Физичка антропологија