Ники де Сен Фал

С Википедије, слободне енциклопедије
Niki de Sen Fal
Portret Niki de Sen Fal
Лични подаци
Датум рођења(1930-10-29)29. октобар 1930.
Датум смрти2002.
Место смртиLa Jolla,

Niki de Sen Fal (franc. Niki de Saint Phalle), рођена је као Катарина Мари-Агнес Фал де Сен Фал (франц. Catherine Marie-Agnès Fal de Saint Phalle; Неји на Сени, департману Сенски Висови, 29. октобра 1930, — Сан Дијего, 21. маја 2002) била је француска уметница, скулпторка, сликарка и режисерка. Ники де Сен Фал најпре се бавила глумом и није се уметнички образовала, ипак, почела је да слика 1952. Године 1961. већ припада групи "Нови Реалисти", као и Жерар Дешам, Сезар, Мимо Ротела, Кристо и Ив Клајн. Била је супруга уметника Жана Тенглија.

Биографија[уреди | уреди извор]

Ники де Сен Фал је рођена у Француској, али се њена породица, погођена Великом депресијом, сели у Сједињене Америчке Државе. Њен инцестуозни отац снажно ју је узнемиравао. Она ради најпре као манекенка за часописе Вог, Лајф и Ел. Затим, уз охрабрења сликара Хјуа Вајса (Hugh Weiss), започиње своју уметничку каријеру.

Постаје славна захваљујући перформансима Пуцњеви (или Слике Изненађења, франц. Les Tirs), у оквиру којих је посматрачима давано да из пушке пуцају на врећице испуњене бојом, која затим прска из скупине гипсаних испупчења. Играјући улогу посредника између француске и америчке авангарде, проширује круг "Нових Реалиста". Стварала је заветне дарове, затим Женске ( франц. Les Nanas), бујне и шарене жене од жица, папир-машеа и полиестера. Њена познија дела као што је Фонтана Игор Стравински у Паризу испред Центра Жорж Помпиду, Башта Тарота у Капалбију у Тоскани, или Мета-Тенгли, у славу њеног несталог мужа, у себи мешају поезију и хумор, дух игре и стрепњу. Ангажована у удружењу АИДС, умире од болести респираторних органа, која је повезана са отровним испарењима које је уметница удисала током припремања својих дела.

Пуцњеви[уреди | уреди извор]

Године 1961, када је организована њена прва изложба, прославља се извођењем Пуцњева: причвршћене за даску, тубе испуњене бојом су прекривене гипсом и пробијане пуцњевима из пушке. Тај нови начин сликања је пласира на међународну уметничку сцену. Ова нова техника је врста уметничког перформанса. Дело се састоји из више елемената, најпре тренутак пуцња, који чини перформанс, али исто тако и коначна слика, то платно испрскано бојом које подсећа на крварење на живо. Са друге стране, Пуцњеви су приказ оствареног насиља. Доста измучена својом прошлошћу, у Пуцњевима налази начина да испољи своје унутрашње демоне; тако, пуцајући на своја платна, она пуца на свог оца, на друштво, не би ли се ослободила. Како сама каже: « У људском срцу постоји жеља да се све уништи. Уништити је начин да потврдимо да постојимо у односу на све и против свега. »

Женске[уреди | уреди извор]

Ники де Сен Фал истражује уметничку представу улоге жене и ствара лутке у природној величини. Њене жене постепено добијају на чврстини и постају Женске (франц. Les Nanas). Једна серија ових дела се налази на трајној поставци на месту бувље пијаце у Хановеру (Немачка).

Сарадња са Жаном Тенглијем[уреди | уреди извор]

Након развода са писцем Херијем Метјусом, 13. јула 1971. удаје се за Жана Тенглија, који се и сам, мало пре тога, развео од своје супруге Еве Аепли. Њихова уметничка сарадња произвешће пре свега Киклопа, у Мили ла Фореу, Фонтану Стравински у Паризу, фонтану Шато-Шинон, и Башту Тарота у Капалбију у Италији. Од јуна до септембра 1966. прави уз помоћ Жана Тенглија, Hon/Elle, величанствену жену дужине 28 m, висине 6 m и дебљине 9 m, која лежи на леђима раширених ногу у Музеју Модерне Уметности у Стокхолму. Посетиоци могу да уђу у скулптуру кроз отвор између ногу. Унутра могу видети неколико дела ове уметнице. Ову скулптуру је уметница назвала Највећа курва света.

Башта Тарота[уреди | уреди извор]

Инспирисана Гаудијевим Парком Гуељ у Барселони, оснива, у Капалбију у Тоскани 1979. Башту Тарота која у којој се налази скуп монументалних скулптура инспирисаних таротом. Њена су врата први пут отворена 1998. Ове скулптуре су насељиве и уметница ће у њима живети са својом породицом неколико година.

Шпиља[уреди | уреди извор]

Након рестаурације шпиље, која се налази на северозападу Велике Херенхојзер Баште у Хановеру, поводом Светске Изложбе 2000, Ники претвара унутрашњост ове грађевине у право уметничко дело. Овај посао започиње 2001. а завршава 2003. у складу са својим плановима. Састоји се из три сале украшене мозаицима: лево крило је прекривено белим огледалима, десно крило комадима тамноплавог и црног стакла, а централна просторија, кроз коју се улази, стазом од облутака свих нијанси, од огледала како белих тако и позлаћених и од црвених, жутих и наранџастих стаклића. Сви мозаици су прекривени пластичним фигуринама на тему Човеков Живот. Спирални украси на улазу у зграду представљају Духовност. Просторија са белим огледалима на тему Дан и Живот представља, са више од 40 постављених фигурина, примере из готово свих периода стваралаштва ове уметнице. Плаво крило је Ноћ и Космос. Женске фигуре, закачене за звезде плешу по ноћноплавом небу. Прозори и врата шпиље су такође украшени огледалима и сталкићима.

Библиографија (на француском)[уреди | уреди извор]

  • Niki de Saint Phalle, Rétrospective, Музеј модерне унетности у Паризу, 1993.
  • Niki de Saint Phalle, Петар Шамони, 1995.
  • Niki de Saint Phalle, Catalogue raisonné, издавач Акатос, Лозана, 2001.
  • Niki de Saint Phalle, La Donation, Музеј модерне и савремене уметности, Ница, 2002.
  • Niki de Saint-Phalle et le jardin des tarots, Фернан Хазан, 2010.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Ники де Сен Фал на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Niki_de_Sen_Fal&oldid=27426706”