Православље и хомосексуалност

Православље и хомосексуалност је посебан облик гледања на истополне особе и њихове односе унутар друштва, засновано на наводима из Јеванђеља или Библије као традиционалних учења, које виде хомосексуалност као грех. Код скоро свих православних верника, брак мушкарца и жене је норма, а брачна заједница би требало да донесе потомство, што је слично виђењу Римокатоличке цркве, као и у одређеним протестантским деноминацијама и (ортодоксном) јудаизму.

Хришћански поглед на хомосексуалност

За многе православне цркве питање о односу према ЛГБТ особама једно је од најдискутабилнијих. У контексту земаља са доминантним православљем, одговор на ово питање је, по свему судећи, недвосмислен: расположење становништва је јако хомофобно, и многи се труде да за тај свој став оправдања нађу управо у религијским списима. А тај православни — хомофобни поглед, можда најбоље описују ове речи Епископа Александра Милеанта у његовом ауторском тексту:

Изабрати неког из истоветног пола за своје сексуалне жеље, једнако је анулирати богати симболизам и значење, а ни да спомињемо циљеве, Творчевог стварања полова. Хомосексуална делатност није комплементарна заједница, способна да пренесе живот; и на тај начин спречава живот, који се огледа у давању себе, за који Јеванђеље говори да је суштина Хришћанског живљења. Ово не значи да хомосексуалне особе нису често племените и да не дају себе; али када они учествују у хомосексуалном понашању, они потврђују у себи поремећено сексуално нагињање, које је у суштини само-попустљив. Црква, послушна Господу, Који ју је основао и дао јој светотајински живот, велича божански план заједнице љубави и давања, човека и жене у Тајни Брака. Само у брачном односу употреба сексуалног дара, може бити морално добра. Особа укључена у хомосексуално понашање се због тога понаша развратно.

Спремност за (не)прилагођавање

Питање границе до које је Православна црква спремна да се прилагођава, односно мења своју традицију и учење је осетљиво. У бројним дебатама, унутар Православне цркве, око хомосексуалности и конзервативна и либерална струја, па и она умерена, користиле су исту метафору — тумачећи је другачије.

Један од разлога што Црква није спремна на прилагођавање је тај што су црквени достојници заправо у непрестаном страху да ако Црква попусти, да ће доћи до губитка духовности, јер, по мишљењу Архимандрита Рафаела Каралина духовник Грузијске цркве...

...свет, ако буде живео у разврату, градња цркава више неће бити страшна за зле силе, а цркве ће стајати попут надгробних споменика прошле, већ изгубљене духовности...а тиме ће се и вера срушити попут ...куле од карата на којој почива, па ће се, на једној ствари, као што је то причешће друговенчаних или отвореније прихватање хомосексуалних парова, ако се повинује захтевима људи а не наведе људе да поштују њено учење, та једна ствар бити баш као она карта које, ако је извучеш, целу кулу доводи у опасност.

Други опет сматрају да ако се Црква не отвори више ка свету, ако се окамени не слушајући вернике, како што је нпр. казао и папа Фрања који је умерен у својим изјавама,

...чак и морална грађевина цркве срушиће се као кула од карата.

Иако је православна црква против истополних односа, у Русији је могуће сусрести се и са свештеницима који се противе хомофобији и насиљу према ЛГБТ особа — сматрајући да су ксенофобија, хомофобне изјаве и све врсте фобија својствене за нехришћанина са недостатком хришћанске љубави и хришћанске вере у себи, али не и за искрене православце хришћане пуне љубави према ближњима, па били они и другојачијег сексуалног опредељења.

Један од разлога што Црква није спремна на прилагођавање је и страх од губитак духовности, и зато сматра...

да свет, ако буде живео у разврату, градња цркава више неће бити страшна за зле силе, а цркве ће стајати попут надгробних споменика прошле, већ изгубљене духовности.

Став појединих цркава

Руска православна црква

Руска православна црква је прва, за сада и једина, православна црква која је јасно изразила свој став према цивилном друштву, људским правима, браку, биоетици... У документу издатом 2000. године говори се и о хомосексуалности, која се описује као

изопачено испољавање сексуалности" и "оштећење људске природе" које је могуће превазићи духовним напором. Црква се односи са пастирском одговорношћу према људима са таквим склоностима, али се оштро противи представљању греха као норме и тиме било каквом пропагирању хомосексуалног начина живота.

Ипак, у Документу из 2008, који иначе има помирљивији тон према „спољњем свету", Руска православна црква хомосексуалност и не помиње. Руски патријарх Кирил је 2009. године помало изненађујуће изјавио

Да Црква признаје сваки људски избор, укључујући и онај на пољу сексуалне оријентације, као и да је то приватна ствар сваког појединца. Истом приликом је додао да религијске традиције хомосексуалност виде као грех, што не значи да људи различитог сексуалног опредељења смеју да буду дискриминисани на било који начин.

Међутим 2017. године Руска православна црква је више него срдачно поздравила закон о забрани хомосексуалне пропаганде, а патријарх је легализацију истополних бракова у западним земљама окарактерисао као знак апокалипсе.

Српска православна црква

Српска православна црква је међу осталим православним црквама у групи непомирљивијих. Осим последњег, „несрећног” саопштења СПЦ које се тиче новца и пореза, уобичајена синодска саопштења поводом одржаних и неодржаних парада поноса, као и умереније изјаве свештенства, којом позивају на „љубав према грешнику и на осуђивање греха", и да се не чини насиље, на хомосексуалност гледају као болест и моралну девијацију.

Изјаве Српске православне цркве су током друге деценије 21. века биле различите. Па је тако нпр. Владика Григорије назвао учеснике Параде поноса „браћом и сестрама,” а митрополит Амфилохије је био груб у својим описима називајучи хомосексуалност „смрадом који се шири Београдом”.

Протојереј-ставрофор Василије Томић, пензионисани свештеник из Канаде, је у тексту објављеном у Православљу 2019. године написао да му је отужно сећање на хомосексуална превирања и остварења њихових "права", до садашњег њиховиг насилног гурања у сваку могућу животну ситуацију, прилику и неприлику, до те мере да ће нормални људи ускоро морати да се правдају што су нормални, што покушавају да следе Божији закон и вољу.

Свештеник СПЦ у Норвешкој у Сарпсборгу, Горан Спасојевић, је за новине Православље 2020. године, изнео свој став о геј парадама:

Довољно је само једном затећи се сасвим случајно на месту где пролазе те параде содомита, да сваки нормалан човек реално осети присуство демона и схвати да они, демони, и те како постоје и из поднебесја, где су смештени, вребају сваку прилику не би ли наудили коме...

Владета Јеротић је за исте новине, 2011. године, на тему хомусексуалности изнео другачији став:

...јесу ли они грешници или болесници? Нису ни једно, ни друго. Све цивилизације, од Сумера до наше, имале су хомосексуалце.

Свештеник из Чикага, Милош Весин је у свом писму Светом Архијерејском Синоду СПЦ, 2019. године, против владике западноамеричког СПЦ Максима Васиљевића, између осталога написао да је он у фебруару 2017. за предавача на симпосиону Светог Мардарија и Севастијана, довео грчког свештеника, психолога из Атине, Василеоса Термоса, који је тврдио да је хомосексуалност неминовност и нешто најнормалније, и да не треба вршити никакве покушаје да се хомосексуалци промене, већ да их треба у потпуности прихватити такве какви јесу у пуно литургијско општење.

Остале православне цркве

Што се тиче осталих православних цркава, од Финске преко Румуније, до Грчке, ставови су различити, тачније мање или више (не)помирљиви.